To ukazuje na višegeneracijsku, dugogodišnju tradiciju prisustva porodice Poljak u Starčevu, duboko ukorenjenu u istoriji i razvoju ovog mesta. NJihova priča počinje Simeonom, ili kako su ga zvali, Šimunom Poljakom. Rođen oko 1830. godine, Simeon i njegova žena Marija, rođena Saborski, utemeljili su jednu od grana koje su isprepletale vekove, zemlju, zanat i muziku.Iz njihovog braka rodio se Ivan 1856-1888, čovek koji je, nažalost, preminuo mlad. Ipak, ostavio je naslednike i trag , u imenu, ali još više u zanatu i duhu. NJegova žena Ana, rođena Ripek iz Opova, ostala je udovica i preudala se za Josipa Bunčića ali je kroz potomke koje je imala s Ivanom nastavila nit porodice. NJihov sin Andrija, rođen 1881, bio je jedan od ključnih stubova daljeg roda. Bio je krojač ,zanat koji nije samo krojio odela, već je spajao ljude, komšije, prijatelje. NJegova prva žena Marija, rođena Grusing, rodila mu je decu koja će u budućnosti Starčeva imati svoje stranice. Roza (1903- 1917.), Paja (1906- 1923.)  i Katarina (1910-1993.) udadbeno prezime Jelić. Nakon Marijine smrti, Andrija se oženio drugi put, s Julijanom (devojačko Bogut), udovicom Paje Katića, i iz tog braka rodili su se Vinko (1924-2002.) i Marko (1926-1945.). Marko je poginuo u ratu. Grana koja je nastavila da raste jeste preko Vinkove strane. Vinko je bio kolar, odatle i drugi nadimak Kolarovi. Špic-name.

Vinko Poljak, bio je duša zanata i ruku koje su stvarale. Oženio se Jovankom Milićev, ženom koja je, između ostalog, bila odlična molerka, umetnica zida i četke. Iz njihovog braka rađaju se Nikola (1950.) i Pera (1955-2014.). Nikola i Pera su ostavili veliki trag u kulturnoj i umetničkoj istoriji Starčeva. Od slikarstva do tamburice. Ono što posebno dira jeste umetnički razvoj Pere Poljaka, čoveka koji je već u školskim danima pokazivao izuzetan muzički talenat. Klarinet je bio njegov prvi instrument, ali tu nije stao. Vremenom je svirao bubnjeve, gitaru, tamburu, pa čak i harmoniku. Bio je deo starčevačkog rok benda “Bladi fleš“, u vreme kada se muzika slušala iz srca i imala drugačiji, zdraviji uticaj na mlade. Kasnije je prešao u svet tamburaške muzike, svirajući u orkestru koji je pratio folklorni ansambl. NJegov talenat nije ostao nezapažen. Zabeležen je i susret sa legendarnim Janikom Balažem, koji mu je lično uputio pohvale. Putovao je po Evropi, nastupao na mnogim scenama, ali je uvek ostajao veran Starčevu i prijateljstvima koja je tamo sticao. U penziji je osnovao omladinski tamburaški orkestar “Neolit“ i posvetio se prenošenju znanja mladima. NJegova ljubav kao i ljubav njegovog brata Nikole prema umetnosti nije bila ograničena na muziku, Pera je bio izuzetan slikar a u Nikolinoj umetnosti uživamo i dan-danas. Iako Pera danas nije među nama, njegovo nasleđe živi kroz ljubav prema umetnosti koju je preneo na svoju ćerku i preko dela i zasluga koje je ostavio Starčevu. Pera se oženio Zoricu devojačkog prezimena Stakić (1950.) iz Obrenovca. Sa svojom suprugom je odgajio devojčicu Ninu na koju je pokušavao da prenese muzičko znanje - svirala je klavijature, ali je nakon njegove smrti prestala. Kako je rekla, nije imalo smisla svirati bez njega, jer su uvek svirali zajedno.

(nastaviće se)

Vera Škulić