Sećate li se trenutka kada ste prvi put uzeli  košarkašku loptu u ruke? šta Vas je tada privuklo košarci i šta je bio onaj “klik“ koji Vas je zadržao u ovom sportu?

            - Sećam se, kao da je juče bilo. Imao sam možda 13-14 godina, već sam tada trenirao fudbal i mislio sam da će to biti moj sport za ceo život. Sve dok jednom nisam slučajno završio sa drugarima na basketu gde mi se svidelo i to je bio taj “klik“. Osećaj da si ti direktno odgovoran za svaki šut, za svaku odluku, za to da li lopta ide u obruč ili ne. Shvatio sam da ovde mogu da dam više sebe i nikad nisam zažalio.

            Kako je nastala ova ekipa? Da li možete da nam ispričate kako je sve krenulo - od ideje do prve utakmice?

            - Ekipa je nastala kao rezultat prijateljstava, zajedničkih termina, priča u svlačionicama i te jedne, uporne želje da igramo, da imamo nešto svoje. Mislim da smo svi došli iz različitih pravaca, ali nas je povezala ista stvar - ljubav prema košarci i želja da gradimo nešto što ima smisla.

            Kada je došlo vreme za prvu utakmicu svi smo bili uzbuđni kako će proći. Taj adrenalin kad izađeš na teren i znaš da to nije samo trening nego nešto više, da je sad stvarno to je bilo neprocenjivo. Najvažnija stvar je bila ta što smo pobedili u prvoj, prijateljskoj, utakmici i to nas je dodatno motivisalo da nastavimo dalje.

            U sportu je poverenje ključna stvar - kako je došlo do toga da baš Vi budete kapiten? šta za Vas znači ta uloga i kako je doživljavate na terenu i van njega?

            - Do toga došlo spontano. Uvek sam bio taj koji okuplja ekipu, koji šalje poruke, pravi planove, smiruje tenzije. Volim da imam kontrolu nad stvarima, ali ne zato što želim da komandujem, nego zato što mi je stalo. Mislim da su to saigrači prepoznali. Kao kapiten, nisam samo na terenu tu sam i kad treba da podignem nekog ko je imao loš dan. Na terenu se trudim da budem smiren kad treba, glasan kad mora, i prisutan u svakom momentu. Kad si kapiten, ljudi gledaju u tebe kad ne ide i moraš da veruješ saigračima, da povučeš ekipu kad treba. To je odgovornost koju nosim s ponosom.

            Koja je Vaša filozofija kao kapitena - kako motivišete ekipu, kako pristupate izazovima i kako rešavate situacije kada stvari ne idu po planu?

            - Moja filozofija je jednostavna - tim pre svega. Motivacija dolazi iz međusobnog poštovanja. Slušam saigrače i oni mene, kad neko padne dižemo ga, kad ja padnem, oni me dignu. Kad stvari ne idu po planu trudim se da prvo smirim ton. Nema vikanja, nema panike. Igra se uvek rešava hladne glave.

            S obzirom na to da ste u amaterskom klubu, koliko znači saradnja sa sponzorom  “Mocartom“ i kako je došlo do te saradnje?

            - Ta saradnja nam znači mnogo. Kad si amaterski klub, svaka pomoć znači - lopte, oprema, dresovi, termini, sve to košta. Kad je stigla ta ponuda iz “Mocarta“, to je bio znak da neko vidi i poštuje to što radimo. Neko je prepoznao trud, energiju, zajedništvo. Sad kad nosimo njihov logo, to nije samo sponzor, to je partnerstvo koje nas gura napred.

            Takmičite se u “Relaks ligi“ - kako vidite kvalitet te lige i kakvo vam je iskustvo do sada? Postoji li neka utakmica koja Vam je posebno ostala urezana u pamćenje?

            - Liga ima sjajnu organizaciju i utakmice su uvek uzbudljive i dinamične. Svi takmičari su motivisani, a atmosfera na utakmicama je prijateljska, ali sa ozbiljnom konkurencijom.

            Utakmica koja mi je posebno ostala u sećanju bila je ona protiv tima koji je prošlogodišnji vicešampion. Uspeli smo da dođemo do pobede u poslednjem trenutku, što je bio neverovatan trenutak za sve nas. Pobeda posle produžetaka.

            Danas nije dovoljno samo igrati dobro - klubovi moraju da budu i prisutni na mrežama. Vaša aktivnost na društvenim mrežama je zaista zapažena. Ko stoji iza toga i koliko vam znači ta vidljivost?

            - Društvene mreže su postale ključni kanal za povezivanje sa navijačima i širenje imidža kluba. Naša ekipa ulaže mnogo truda u kreiranje sadržaja koji angažuje naše pratioce i pomaže nam da budemo prisutni u svakodnevnim razgovorima. U današnjem vremenu, gde je konkurencija velika, društvene mreže su neophodne za ostvarivanje dugoročnog uspeha.

            Ta vidljivost nam je donela publiku, simpatizere, ljude koji dolaze da nas gledaju, pa čak i sponzore. I što je još važnije - pokazuje da i mi, amateri, možemo da radimo stvari profesionalno.

            Ko su ljudi “iza scene“ u klubu? Često se ne vide treneri, organizatori, fotografi... a bez njih ne bi bilo kluba. Imaš li nekog koga bi posebno istakao?

            - U Košarkaškom klubu “Starčevo“ postoji mnogo ljudi “iza scene“ koji obavljaju ključne zadatke, a često nisu u prvom planu. To su naši treneri, navijači, volonteri i fotografi koji svakodnevno rade na tome da sve funkcioniše bez problema. Bez njihovog truda i posvećenosti, naš klub ne bi mogao da funkcioniše kako treba.

            Ali, ako moram da istaknem jednog - to je trener i PR kluba Predrag Perović. On se trudi oko dosta stvari u klubu i veoma je posvećen.

            Gde vidiš klub za godinu, dve? Imaš li neku ličnu ambiciju - kao igrač, kao kapiten, kao deo ove priče?

            - Za godinu, dve vidim stabilan klub sa većim brojem članova. Voleo bih da imamo svoju halu gde bi smo mogli da treniramo i igramo utakmice kao domaćini.

            Kao kapiten, želim da u timu stvorim atmosferu međusobnog poverenja i podrške, gde svi rade zajedno, a ne samo za sebe. Na kraju, važno mi je da naš uspeh ne bude samo na papiru, već da stvarno utiče na sve nas, kako na terenu, tako i van njega.

Petar Andrejić