Bila je zaposlena od 1983. godine na raznim mestima u okviru PIK-a “Tamiš“, a radila je punih 40 godina, sve do pre tri godine, od kada je u zasluženoj penziji. U mladosti se desetak godina bavila foklorom, a u osnovnoj školi i gimnastikom. Nekada je živela u Radničkom naselju, a nakon udaje preselila se u Ulicu Matije Gupca. U brak sa Stojićem stupila je 1980. godine; godinu dana kasnije dobila je sina Dragana, koji je nažalost preminuo pre godinu i po. Od mlađeg sina Vladimira, rođenog 1984. godine, ima četvorogodišnju unuku Unu.

            LJiljana je 2014. godine bila jedan od osnivača Udruženja žena “Neolit“, čija je od tada predsednica. Ta organizacija je u međuvremenu osvojila na desetine priznanja, a pored ostalog priređuje i manifestaciju “Izbor za najlepši slavski kolač“, kao i razne bazare. Sugrađani ih mogu posetiti u prostorijama nekadašnjeg kafea “Volejbol“.

            Kako je odrastala mala LJilja?

            - Moja porodica se iz Kosovske Mitrovice 1958. godine doselila u Radničko naselje. Za ono vreme bili smo solidno situirani; tata je radio kao vozač kamiona u “Luci Dunav“, a majka u PIK-u “Tamiš“, u stočarstvu. Za razliku od oca, mati je bila prilično stroga, ali sve u svemu, imala sam srećno detinjstvo. Ulice su u to vreme bile prepune dece, a društvo su mi uglavnom činile drugarice iz komšiluka: Vesna i Sneža Jovanović, Lela, Katarina, Miladinka, Svetlana Krstić... Mi, devojčice,  najviše smo se igrale lastiša, koji sam prosto obožavala. Naravno, bilo je i igara kao što su “kale“, “klis“, “između dve vatre“, “arjačkinje barjačkinje“. Tada nije bilo asflata, pa smo skakutali i po barama, pravili topove od blata i pucali u zid nekih kuća, a kad se zaledi, klizali smo se do iznemoglosti. Kao mala bila sam poslušna, ali i živahna. Pošto sam bila najstarija, mlađi brat i sestra morali su da me slušaju, a ja sam zbog toga bila prinuđena i da ranije naučim da kuvam, spremam i da savladam sve druge domaćinske poslove, što mi je kasnije veoma koristilo.

            škola...

            - Prva četiri razreda pohađala sam u zgradi u kojoj je danas Mesna zajednica, a učiteljica mi je bila Lela Mišković. Kada sam krenula u peti razred, otvorena je nova današnja škola. Razredna mi je bila Bosiljka Lukić, koja je predavala srpski jezik. U sećanju su mi ostali i nastavnici Pera Dragojerac, Nemanja Dragoš, kao i Milivoje Filipović, koji je u to vreme bio direktor. Inače, nisam preterano obožavala školu, iako sam bila jak vrlodobraš. Najviše sam volela fizičko, pre svega zbog gimnastike koju sam sa zadovoljstvom trenirala u to vreme. Nravno, tu smo se lepo i družili. Bila sam prva generacija kojoj su uvedene zajedničke osnove, odnosno takozvani deveti i deseti razred, koje sam pohađala u poljoprivrednoj školi. To sam i ostala u trećem razredu srednje usmerene škole. Baš tada su otvoreni novi smerovi poput mesarstva, koji sam i na kraju upisala. Pamtim da smo na praksu išli u klanicu u Banatskom Karlovcu.

            Mladost...

            - U to vreme se izlazilo u uveče u 7 sati, a kući smo morali do 10 sati. Eventualno smo mogli subotom da ostanemo do 11 sati, kada su organizovane čuvene igranke u diskoteci Doma kulture. U toj ustanovi sam igrala sam folklor od osnovne škole i to punih deset godina. Probe smo imali dvaput nedeljno, kao i nastupe za sve veće praznike i bitne datume, a druženje je bilo za nezaborav.

            Posao...

            - Zaposlila sam se 1983. godine na Strelištu u prodavnici PIK-a “Tamiš“, jedinog trgovinskog lanca u ono vreme uz “Trgopordukt“. Radila sam na mesari sa još dva muškarca, ali sam i panglovala mesto i sve drugo kao i oni. U to vreme gradilo se Strelište, u prodavnicama strahovite gužve, redovi nepregledni. Bilo je mnogo radnika okolo, pa kada nam dođu i zatraže na daset mesta odjednom po 150 grama salame, padali smo s nogu. Pred praznike se radilo po ceo dan udarnički, ali niko nije ni pomišljao da ide kući. Uvek smo bili raspoloženi, puni elana i ništa nam nije bilo teško. Dobro je bilo i društvo, kolege, kao i poslovođe, koje su uvek imale razumevanje za nas. Istini za volju, plate su bile uvek na niovu minimalca, ali su ipak dovoljne. Na Strelištu sam provela desetak godina, nakon čega sam neko vreme bila raspoređena i u Borči, a potom i u Kačarevu, ali kao trgovac. Sve u svemu, u PIK-u “Tamiš“  ukupno sam skupila 21 godinu staža, nakon čega i 16 godina na kiosku u Omoljici i tri godine u menjačnici.

            Porodica...

            - Supruga Stojića sam upoznala krajem sedamdesetih godina u Starčevu. NJegova porodica se ovde doselila sredinom šezdesetih, a 1976. godine su kupili kuću u Ulici Matije Gupca, gde sam se preselila nakon udaje 1980. godine. Dve godine nakon toga dobili smo sina Dragana, koji je kasnije oboleo progresivne multiple skleroze, a pre dve godine je i preminuo. Mlađi sin Vladimir rođen je 1984. godine i od njega imam četvorogodišnju unuku Unu. Ona prosto obožava babu. Svakog dna smo zajedno i uglavnom dođe kod mene posle vrtića i ostane do uveče.

            Udruženje žena...

            - Udruženje je osnovano je pre 11 godina. Sasvim slučajno smo došli na tu ideju, a ja sam se prihvatila da sredim osnivačke papire i sve ostalo. U međuvremenu se izmenila ekipa, pa smo od stare postave ostale samo Milica Stefanović i ja, ali nam se pridružila nova garnitura. I otada nekako uspevamo da udruženje održimo funkcionalnim, u čemu nam je pomoglo i to što smo dobili na korišćenje prostor nekadašnjeg “Volejbola“  zahvaljujući predusretljivosti Mesne zajednice. Tu nam svraćaju i brojni sugrađani, naročito pred neke važnije praznike. Inače, taj prostor delimo sa penzionerima i lepo se slažemo i nadopunjujemo. Inače, učestvujemo na svim manifestacijama kod koleginica u okruženju, a prošle godine smo prvi put bile čak i kod “imenjakinja“  iz mesta Starčeva u opštini Petrovac na Mlavi. Godinama organizujemo “Izbor za najlepši slavski kolač“ sredinom februara, a imamo i drugu manifestaciju, koju priređujemo za vreme slave Ognjena Marija. Priređujemo i bazare za Osmi mart, Uskrs i Novu godinu. Pravimo razne predmete što svako ponaosob, što za udruženje, od čega i uspevamo da ga održimo.

            Starčevo, danas?

            - Starčevo je prilično izgrađeno i mnogo se ulaže. Možda bi trebalo da je malo veći odaziv meštana na manifestacije koje organizujemo... Ne znam šta je razlog, da li blizina Pančeva, Beograda, to što je sve otišlo onlajn ili nešto drugo...

            Tako govori ova vredna, kreativna i posvećena Starčevka, a svojim sugrađanima poručuje:

            - Pozivamo naše sugrađanke da nam se pridruže u aktivnostima, a sve druge ljude dobre volje da nas posete, makar, da se malo družimo...

Jordan Filipović