U Banat se njegova porodica doselila dve godine kasnije, a u Starčevo su došli 1960, gde je Bane živi do danas. Tu je završio i osnovnu školu, a potom i drvoprerađivački zanat u Pančevu.

            Tim poslom uglavnom se bavio celog radnog veka, a radio je u “Utvi“, “Gaju“, “Javoru“, “Staklopanu“. Ipak, Starčevcima je najpoznatiji kao parketar, čime se privatno bavio skoro pola veka.

            Oženio se 1979. godine sa Lepom, koju je slučajno upoznao u zavičaju na Vlasinskom jezeru. Na put su izveli ćerku Sandru (40), od koje imaju unuke Gabrijelu i Marijetu, kao i sina Dejana (45), koji ima šestomesečnog sina.

            Kako je odrastao mali Bane?

            - Dve godine nakon mog rođenja, 1955. godine, moja porodica se naselila u Banatu i to najpre u Banatskom Brestovcu, na Miloradovićevoj pustari, van mesta, negde tamo prema Dunavu. Veoma dobro je pamtim, a to je bio prethodno nemački logor, pa su ostali napušteni objekti. Bila je jedna ogromna zgrada, kao menza i neke kancelarije, ali to su posle srušili, jer je brstovački kombinat taj prostor preuzeo i preuredio. Pokojni otac je radio na farmi kod krava, a mama u zadruzi, na kopanju. Iako smo bili beda i sirotinja, nama je bilo prelepo. U tom logoru bilo je malo sportskih terena, pa smo se brat i ja tamo igrali s decom od drugih stanara kojih je bilo po tim zgradama. A nakon pet godina bezbrižnog odrastanja smo se odselili.

            Preseljenje u Starčevo...

            - Te 1960. godine došli smo u Starčevo, jer je tatu pozvao kolega, sada pokojni čika Bogdan, koji mu je rekao da i PIK u Starčevu ima isto farmu, na kojoj su držali krave i drugu stoku, pa se otac tamo zaposlio. Najpre smo stanovali godinu dana u Ulici Matije Gupca, kod Ananija Vulovića, što je, takođe,  bilo veoma skromno - samo kuhinja i sobica, gde smo se nekako zbili nas četvoro. Posle je tata podigao neki kredit i kupili smo u Ulici Pančevački put malu kuću od trske od neke romske porodice, koji su uglavnom u većini živeli u okolini ka Utrinskoj ulici. Onda su roditelji ponovo uspeli da skrpe nešto para je naprave ovu kuću, u kojoj i danas živimo.

            Detinjstvo...

            - Od malena smo brat i je počeli da radimo, ali se našlo i nešto vremena za igru i to pre svega s drugarima iz komšiluka kao što su Mita, Đura i drugi. Najomiljenija igra nam je bila klis, a ovde u “rupama“ bila je i neka barica oko koje smo se okupljali. Tamo bilo i klizanja, a pravili smo i drvene skije. Tu nam je bilo i igralište, gde smo se uglavnom družili uz loptu. Bilo je malo i dečačkog kraduckanja voća kod baba Lujze, ali smo uglavnom bili mirni i poslušni.

            Škola...

            - Bio sam relativno dobar učenik i nisam pravio nikakve probleme, jer su me roditelji, kao i brata, vaspitavali da budem poslušan i vredan. Učitelj je bio Sova, koji nas je mnogo čemu naučio. U osnovnoj školi smo u to vreme menjali lokacije, jer je velika zgrada napravljena tek kasnije. Tako smo imali časove u zgradi današnje Mesne zajednice, kao i tamo gde je danas pijac. Bilo je i učenja, ali i druženja i drugara, kao što su Slobodan Gorunović, Bule Anđelković, Ivanka Barašević... Sve u svemu, imali smo divnu generaciju. Što se mene kao učenika tiče, jedini problem je bio malo ta matematika, a sve drugo sam u principu voleo, naročito ruski.

            Ručni radovi...

            - Ipak, uvek me vuklo da petljam oko tih ručnih radova. Najviše mi je odgovarala testerica, pa ramčić i da malo rezbarim, da režem, da pravim nešto poput Ajfelovele kule i tome slično na tehničkom kod nastavnika Pere Dragojerca. Kada sam završio osnovnu školu, upisao sam u “Pajinu“ u Pančevu, za stolara na drvoprerađivačkom smeru. To je zapravo ono što sam najviše voleo i nisam imao problema u srednjoj školi. Našao sam se u tome, kupovao te stolarske mašine i jednostavno voleo sam taj zanat.

            Posao...

            - Potom sam se zaposlio u “Utvi“ 1972. godine, koja je tada bila divna firmica od oko 5-6.000 radnika. Tu sam tri godine proveo sa divnim majstorima i pravim umetnicima od kojih sam mogao i nešto da naučim, pa sam našao sebe u toj stolariji. Posle tri godine napustio sam “Utvu“ i prešao u Industriju nameštaja “Gaj“, gde mi je verovatno bilo i najbolje. Tamo sam proveo četiri godine i nagledao se tog nameštaja i lepote i naučio nešto  pozitivno. Potom sam se zaposlio u Zanatsko-uslužnom preduzeću “Javor“, gde sam stekao veliko iskustvo od ovih najstarijih majstora, jer se radio uglavnom klasični nameštaj. Išli smo i po terenima i silne objekte opremili. Tako sam bio u Biogradu na moru, pa u Sutomoru, u Baru. Tamo smo radili kada je Crnu Goru zadesio zemljotres i popravljali bungalove i svašta...

            “Staklopan“...

            - Te 1985. godine, kada sam prešao “Staklopan“. Tu sam proveo oko 17 godina na ugradnji autostakla, šoferšajbni i pravljenja svih tih modela. Ugrađivao sam staklo u automobile, autobuse i sve što je bilo u domenu te struke. Za mene je to bilo novo, jer se radilo sa nekim novim materijalima, što sam sve ubrzo savladao i dobro ispekao zanat. Kada je pre 13 godina “đavo odneo šalu“ da zatvori “Staklaru“, više nismo imali ni stakla za ugradnju, samim tim ni posla, pa sam i to morao da napustim.

            Parketarstvo...

            - Parket sam radio od 1985. godine uporedo sa zvaničnim poslom, zapravo posle radnog vremena. U međuvremenu sam kupio mašine, i brat i ja smo ugrađivali parket, hoblovali i radili sve s tim u vezi. Bilo je mnogo posla i time smo se bavili punih 45 godina, ne samo ovde, nego i po celoj Jugoslaviji. Inače, kada sam napustio “Staklopan“, radio sam dve godine u firmi “Građaromet“, ali i tu ubrzo više nije bilo posla. Nakon toga se nisam zapošljavao po firmama i to posle oko 30 godina radnog staža. Na kraju sam našao sebe u ovome i samo sam privatno posle radio parkete. I to do 65. godine starosti, otkada sam u penziji.

            Penzionerski dani...

            - Evo, sedma godina kako sam u penziji. Šta da kažem, nestao je ovaj posao, parketa više nema, samo poneko hoblovanje i to je to. Sad idu ovi laminati, ali po meni je to “koliko para toliko muzike“, jer nema bez ove klasike ništa. Sada uglavnom uživam u penzionerskim danima, mada sam navikao da radim, da imam obaveze, jer imam i izgrađene radne navike. Ipak, za mene ima uvek nešto po kući, ali to su mahom sitnice.

            Starčevo, danas?

            - Za Starčevo me najviše vezuju lepa davna sećanja, iako ne sporim da je sada sve sređeno i pristojno za život.

            Tako govori ovaj vredni, skromni i dobroćudni Starčevac, a svojim sugrađanima poručuje:

            - Da budu dobrog zdravlja, kao i da se ovi međuljudski odnosi što pre vrate u normalu, jer prebrzo živimo i nemamo vremena za druženje, čega je nekad bilo napretek, kada smo delili i dobro i loše.

Jordan Filipović