Ali, nećemo o uklonjenim igralištima. Prisetimo se o tome kako su nicala. Najpre bi se Mesnoj zajednici neko obratio u ime svojih komšija. Uglavnom su podržavani takvi zahtevi. Obezbeđivane su ljuljaške, klackalice, klupe, ponegde tobogan i penjalica, pa sve do kanti za otpatke, senika i na kraju košarkaških tabli, pa i jednog teniskog terena. To je bila obaveza mesne uprave, ali postojala je i obaveza meštana koji su zatražili postavljanje igrališta u svom kvartu. NJihova obaveza bila je da igrališta održavaju, po mogućnosti kose i farbaju mobilijar. Uz naznaku da, gde to ne može, pomoći će JKP “Starčevac“. Farba je obezbeđena besplatno.

            Ta obaveza traje sve do danas. Ništa se tu nije promenilo. A tako i treba da bude - jer ko će najbolje čuvati i  brinuti o igralištu od samih meštana iz komšiluka!