Za Dragana Negovana se udala sa 19 godina i s njim je na put izvela ćerke Dijanu (37) i Tamaru (43), od koje ima unuke Janu (7) i Filipa (4).

            Kako je odrastala mala Vesna?

            - Iako su moji roditelji rodom iz opštine Trgovište, doduše iz različitih sela, upoznali su se u Aleksincu, preko moje tetke, gde je otac radio u tamošnjim rudnicima. Kada su se videli, za par dana su počeli da se zabavljaju, a za dva-tri meseca su se i uzeli. Tako sam se rodila u Aleksincu, ali nakon sedam godina otac više nije mogao da izdrži te ogromne napore koje iziskuje rad u rudniku. I kada su ga pozvali njegovi zemljaci, koji su već živeli u Starčevu, 1965. godine doselili smo ovde, tačnije u Radničku ulicu, gde se potom rodila moja sestra. U međuvremenu je tata počeo da radi u “Luci Beograd“, a godinu dana kasnije prelazi u “Pančevačku pivaru“, gde ostaje do kraja radnog veka. Nešto kasnije i majku zapošljava u toj fabrici, u kojoj je radila 20 godina, što im je pomoglo da iškoluju sestru, da završi fakultet. Sve u svemu, teško smo živeli, kao prava radnička porodica, jer su i otac i majka imali skromna primanja, iako ono osnovno nikad nije nedostajalo.

            Radnička...

            - Mi smo uglavnom u Radničkoj ulici bili svi nekako jednakog staleža, što i samo ime ulice govori. Bilo je mnogo dece i baš smo bili složni. Većinu slobodnog vremena provodili smo na ulici, igrajući odbojku, klis, žmurke... I što je najbitnije, niko nikad nije pitao ko si, šta si, koje si nacionalnosti. Tada, naravno, nije bilo mobilnog, nije bilo ni fiksnog telefona, čak ni televizora, koja tada imala retko koja kuća. Znam da je u celoj ulici jedini TV postojao kod Boškovića i imao samo jedan program. I tako smo išli kod njih kao u neki bioskop. Mi, deca, posedamo na pod, odrasli sednu za sto, i umiremo od smeha gledajući Čkalju i Miju ili pevamo uz neke narodno-muzičke programe.

            Detinjstvo...

            - Bilo je to veoma interesantno detinjstvo, a i društvo je bilo izuzetno. Ipak, najviše sam se družila s mojom prvom komšinicom Katarinom Kanalaš, koja je nažalost prerano preminula. Pored nje, tu su bile i Vida i Biljana Dobrić, pa Svetlana Krstić, Drenka Šajić, Iva Fajt, Snežana i Milan, Obrad i Slavica Obradović, Slađa Todorić... Na ulici smo se igrali kao mali, a provodili i neke mladalačke dane. Što se mene tiče, bila sam izuzetno mirna i povučena. Ma, teško je neko mogao reč da izvuče iz mene. Ipak, bilo je, recimo, i takvih situacija kada se skupi grupa i upadne u vinograd kod Turine iza katoličkog groblja. Tamo smo išli, pod znacima navoda, da krademo breskve ili trešnje, pa nas je vlasnik tog voćnjaka jurio i jedva smo mu utekli.

            Roditelji...

            - Bili su blagi, ali nisu ni imali razloga za nekom strogoćom. Doduše, sestra je malo bila, onako, inatljiva, jer je uvek smatrala da je u pravu, pa je ponekad bila i kažnjena. Mama je bila tako skromna žena, što se kaže, iz naroda i patrijahalno vaspitana. Otac je bio mnogo drugačiji, čovek ispred svog vremena i imao je razumevanje za sve. Bio je veoma tolerantan i stabilan, spreman svakom da pomogne, zbog čega je baš bio cenjen. Voleo je veoma da čita od raznih knjiga do novina, pa i ovih “Starčevačkih“.

            Škola...

            - Osnovnu sam pohađala u Starčevu, a učiteljica mi je bila Milana Bačvanski. Potom mi je do osmog razreda odeljenjski starešina bio Nemanja Dragoš. Nakon toga sam nekim spletom okolnosti završila u srednjoj poljoprivrednoj školi na poljoprivredno-mašinskom smeru. Međutim, taj posao nikada nisam radila, niti sam imala ambicija da ga radim.

            Posao...

            - Kada sam se udala, ostala sam kod kuće, gajila decu i bila domaćica. Kao što rekoh, kod mojih sam skromno živela, što se nastavilo i kada sam se udala. Stanovali smo u staroj kući u Ulici Matije Gupca 36, ali borili smo se da nešto stvorimo i ostavimo deci. Kada mi je pokojna svekrva umrla 1997. godine sve se prelomilo, pa sam se zaposlila u “Pekari“. Tamo sam provela 22 godine i to na raznim radnim mestima - od kuhinje preko higijene do kontrole. Bilo je svega i svačega - i lepog i teškog. Ustajalo se noću, pre tri sata, da se stigne na posao, a kada je došao privatnik radilo se i po 12 sati. E, onda sam ostavila posao zbog ličnih razloga, kao i da pomognem deci i čuvam unuke. Inače, suprug je radio u “Azotari“ do njenog gašenja i dogurao do poslovođe u “Amonijaku 3“, a pre par godina stekao je uslov za skromnu penziju.

            Porodica...

            - U međuvremenu smo smo gradili kuću, gde i sada živimo. Bilo je tu i ponešto stoke, kokica, svinja, pilića, a i suprug i ja volimo cveće. Kao što rekoh, jedno četiri-pet godina bili smo intezivno preokupirani unucima, jer smo ih svakodnevno čuvali, iako su živeli Strelištu, u stanu od pokojnog svekra. Međutim, kako je ćerka radila u beogradskom vrtiću, a zet kod privatnika, od obaveza nisu imali vremena i morali smo da im svakodnevno “priskačemo“. Ipak, sada su unuci već odrasli, pa ih čuvamo ih samo po potrebi i kad dođu do nas.

            Penzionerski dani...

            - Sada, kada smo već stariji i imamo više slobodnog vremena, priključili smo se lokalnim udruženjima žena i penzionera. I mogu reći da nam je veoma lepo, jer idemo na te izlete, ekskurzije, proslave rođendana i šta se već organizuje. Izdvojila bih odlazak u manastir Ostrog, što je upečatljivi doživljaj, jer nisam nikada bila tamo. Naročito je bilo uzbudljivo  noćenje pod vedrim nebom u oktobru, ali nije bilo nešto hladno, a i dobili smo i strunjače i silnu ćebad. Bili smo i u manastiru Tumane, ali tamo mi je onako malo više modernizovano. Dok s penzionerima obilazimo manastire i gradove i sa udruženjem žena je veoma lepo. Tu sam najviše angažovana oko mešenja, pravljenja štrudli, kolača, peciva... Pored toga, posećujemo okolna mesta, izlažemo i prodajemo svoje proizvode, a upoznajemo i neke nove ljude. I tako, osvežavam malo i svoju psihu, jer sam godine provodila u zatvorenom prostoru, pa je bilo momenata kada danima nisam videla dnevnu svetlost, što sve ostavlja neke posledice.

            Starčevo danas?

            - Iskreno rečeno, dugo sam u Starčevu i meni je nekako sve ovde lepo. Stalno se nešto novo dešava, sređuje, gradi. Mnogo je urađeno u poslednjih deceniju-dve... Ali, trebalo bi svi pomalo da povedemo računa da bi sve to što stvaramo ostalo i za druge generacije: počev od bacanja smeća kojekuda, do održavanja prostora ispred svojih kuća. S druge strane, mnogo su se ljudi zatvorili upravo u te kuće i ne učestvuju previše u društvenom životu...

            Tako govori ova skromna, poštena i posvećena Starčevka, a svojim sugrađanima poručuje:

            - Da budu malo komunikativniji i da se malo više druže!

Jordan Filipović