“U Pančevo dolazim sa 19 godina “trbuhom za kruhom“. Živeo sam u opštini Rogatica u Bosni i Hercegovini. Pošto nas je bilo u porodici dosta, otisnuo sam se da se snađem za život. Pre toga nisam nikada bio u Srbiji i trebalo je izabrati gde da dođem. Smatrao sam da je Beograd već prezasićen ljudima i odabrao sam Pančevo.

            Autobuska stanica u Pančevu se nalazila kod keja, a 1959. Pančevo nije imalo ni jednu visoku zgradu. Nekoliko meseci sam se snalazio i na kraju sam uspeo da se zaposlim u “Staklari“. Zatim odlazim u vojsku - mornaricu, koja se tada služila 2,5 godine i vraćam se u Pančevo 1963-64. godine, već oženjen. Nakon oko dve godine rada i stanovanja po privatnim kućama u Pančevu, čuo sam da se u Starčevu dele placevi za naseljavanje. Kako sam već imao nešto staža mogao sam da podignem kredit za kuću. Došao sam do zgrade Mesne zajednice  Starčevo i upitao da dobijem plac, što mi je odmah odobreno. Upitao sam da li mogu da dobijem i plac za mlađeg brata i to mi je takođe odobreno. To je sve zapisano i na dalje sam u Pančevu vadio papire i dozvole za gradnju, projekat kuće i slično. Podigao sam kredit od dva miliona dinara (vrednost oko 25 plata) i sa time sam imao ideju da izgradimo dve kuće. Tada je predsednik Mesne zajednice bio čovek koga su zvali Joja. On me je odveo da mi pokaže dva dodeljena placa, na današnjoj adresi Radnička, broj 26 i 28.

            Radnička ulica kakvu danas vidimo skoro da nije postojala. Tu su bili sve uredno razmereni placevi, sa zabodenim kočevima, ponekom uglavnom nedovršenom kućom, a između i okolo bile su još ponegde njive sa kukuruzom i žitom i ostalo utrine. Uvidom u moj plac ispostavilo se da su na sredini iskopali veliku rupu, koja je služila kao pozajmište zemlje za nasipanje temelja za izgradnju prethodno izgrađenih kuća u Radničkom naselju. Prvo sam zato morao da nekako naspem zemlju nazad.  To sam rešio tako što sam poznavao jednog čoveka iz Pančeva koji bio je privatnik i imao je svoj kamion. On mi je dao kamion i šofera na jedan dan bez ikakve nakanade. Onda smo išli preko od Nadela, kopali zemlju i dovlačili da zatrpamo rupu, ali i da poravnamo temelj za kuću.

            Placevi na parnoj strani Radničke ulice. U prvom delu su bili delom otkupljeni od parcela koje su izlazile na Partizansku ulicu, da bi se pravilno formirala i isparcelisala ulica. U početku su oni bili oko tri  ara, ali se to ispostavilo kao mali plac, pa su kasnije svi ostali placevi bili već oko četiri i pet ari. Put u ulici je bio zemljani, poljski, kao i u celom mestu, ali je ovde bilo problematično to što nije bio prohodan tokom kiša. Postojao je i jedan pešački put koji je povezivao Radničku  sa Partizanskom ulicom, a koji je išao preko mog placa iza kog je bila livadica ka Partizanskoj ulici. Sa komšijama je dogovoreno da uredimo staze uz kuću. To smo radili zajednički, da bi mogli nekako da dođemo do centra. Inače, kada je kiša, samo si u čizmama mogao da hodaš, nikako drugačije.

            Da bi bio blizu gradnji kuće, iz Pančeva se selim u Starčevo, u kuću preko puta placa, kao podstanar. Tu sam bio nekoliko meseci dok su se bratovljeva i moja kuća gradile. Zatim je bilo važno pronaći vodu i napraviti pumpu. Vodu za piće smo pronašli na 30 metara dubine i njom smo se koristili sve do uvođenja gradskog vodovoda. Zatim je usledila nabavka materijala. U Beograd sam otišao da kupim betonske blokove. Sećam se da su se nudili sa tri i sa osam pregrada, i uzeli smo one sa osam. Pamtim da je u to vreme ispod Ritske ulice lokalno stanovništvo peklo cigle za gradnju svojih kuća. To je izgledalo kao neko malo naselje, jer su na više od deset mesta bile poređane kupole sa ćepičom, zaptivene  blatom u kojima se ložila vatra da bi se proizvela cigla. LJudi su sami pravili te pećnice. Bilo je, valjda, slobodno da se kopa zemlja iz rita. Bilo je baš puno toga, a još se svi dime, pa stvarno izgleda kao malo naselje. Ja ih najviše pamtim ispod Ritske ulice, ali ih je bilo i oko hipodroma, kome je gde bilo bliže.

            Po naručivanju blokova otišao sam u Han Pijesak (BiH), gde su imali jaku drvnu industriju. Tu sam naručio drvenu građu za krov. Odneo sam mere, platio prevoz i građu čekom i za nekoliko dana je stigla. Odmah smo sve uzimali za obe kuće. Kada je dolazio kamion da donosi blokove, sećam se da se zaglavio u blatu. Morao sam onda da od meštana tražim pomoć da se sa traktorom izvuče kamion i prevuče do placa. Kada je došla građa za krov izbacili smo sve na pomenutu livadu iza naše kuće iz Partizanske ulice. Šljunak i pesak sam nabavljao sa lokalnih drvara, sve na čekove.

            U to vreme gradnja kuće je bila strogo regulisana stvar. Nije se smelo ništa raditi bez dozvole i van plana. Sećam se, još dok sam živeo u Pančevu, da je inspekcija išla i rušila nelegalno podignute objekte, čak i kuće u kojima su ljudi useljeni.  Pozovu u opštinu osobu koja je na divlje zidala kuću i dok je ona tamo, ekipa sa “ultom“ ili policija sa zatvorenicima već ruši objekat. LJudi su tada kačili Titove slike da na kratko spreče rušenja, ali  nije bilo vajde. Inspekcija je tada svakodnevno navraćala i u Starčevo.

            Kada sam završio temelje kuće, došlo je na red zidanje. Sećam se da smo to završili za jedan dan. Kupio sam prase, piće i došli su svi iz ulice, izidali sve i na kraju se počastili. Sve je to bilo besplatno. Posle se dizao krov sa tesarima, ugrađivala stolarija, pa malterisanje. Sve ukupno zidanje je trajalo oko par meseci iako su se od jednog kredita naizmenično gradile dve kuće. Kada se zidao krov, seećam se da sam išao kod jednog kovača koji je živeo u Partizanskoj ulici na uglu sa NJegoševom, preko puta parka. On mi je pravio 20 klanfi za povezivanje drvene građe. Struju smo uveli odmah po završetku kuće. Koliko znam, čika Milivoje je bio jedini električar u Starčevu koji je mogao da uvodi struju. Imao je nekoliko  pomoćnika, pa su i oni radili.                                 Kuća u početku nije zidana sa kupatilom. Kako sam završio sa tim prvim kreditom krenuo sam da dižem drugi, da kupim kola. Tada je (početak 70-ih) “zastava 101“  bila najmoderniji auto, pa sam hteo to ili nešto u tom rangu. Međutim, sa obzirom da sam imao decu, odlučio sam se da za te pare sagradim kupatilo. Na kraju kola nisam nikad ni kupio.

            Na posao sam putovao radničkim autobusom koji je išao nekoliko puta tokom dana da odveze i vrati radnike. Autobus je kretao uglavnom iz Brestovca, pa kada pokupi sve putnike i dođe do Starčeva, nema mesta gde da se uđe. Više puta se dešavalo da vozač krene i naglo zakoči da bi sabio ljude da ostali mogu da uđu. Tako jedni preko drugih kao u kutiji šibica idemo na posao. Jednom se desilo da je jedan čovek pao i bio u bolnici neko vreme...

            Kada treba da se ide nešto do centra Pančeva, bolje je bilo da se peške ode do “Azotare“, dokle je išao lokal. Put Starčevo - Pančevo tada još nije bio uređen, već nasut. Sa obe strane puta bio je sve dud do duda. Mogao si, praktično, u hladovini da šetaš duž celog puta, da te sunce ne vidi. Tako je bilo i do kraja Starčeva ka Omoljici.“

Marko Ivošević