“Rođena sam u Starčevu, u kući na uglu ulica Baštenske i JNA, ali sam se odatle preselila kao vrlo mala na adresu JNA 42 (sada broj 50). Ta je kuća bila na front, sa dve sobe do ulice sa četiri prozora, predsobljem, kuhinjom i špajizom. Špajz se kasnije prepravio u kupatilo, a takve prepravke je većina ljudi u Starčevu radila po dolasku struje i mogućnošću da se voda za kupatilo dobije putem hidrofora.

            Struju smo uveli među prvima,  mislim oko 1960-te godine. Uvodili su je čika Rade i čika Anton. Potom smo kupili i televizor, pa su ljudi kod nas dolazili da gledaju “Dnevnik“ i neke druge emisije. Od kada pamtim imali smo radio “EI Niš“, koji se često slušao. Pamtim malo i vreme pre struje. Sećam se da je moja mama podešavala svetlost lampe. Imali smo vrlo lepu lampu sa nekim keramičkom zelenom osnovom, pa je na nju išlo staklo kao zaštita plamena, a okolo na staklo neki lep beli abažur.

            Moj otac Lazar je poreklom iz imućne porodice pa tokom odrastanja nisam ni u čemu oskudevala. Tata je imao puno lanaca zemlje koju je obrađivao konjima sve dok se nije osnovala zem-zadruga. Po osnivanju zadruge, tata je izjutra odlazio “na raspored“  kako se tada govorilo. To je bio dogovor u kom delu polja se tog dana ore i onda kada dođe red na polja gde smo mi onda se poore i za nas.                                       Bila sam jedinica, ali nikada nisam bila sama, odnosno uvek sam imala drugarice i drugove oko sebe, što je moja majka Stanija podržavala. Često su drugarice i drugovi dolazili kod mene da se igramo, pa moja mama uvek nešto spremi. Imala sam dosta igračaka, raznih lutaka, kolica, čak su mi iz Beograda jednom kupili i doneli kompletan mali nameštaj za lutke. To skoro niko u Starčevu tada nije imao. Zimi smo se igrali “ne ljuti se čoveče“ i “mice“.                         

Naša dnevna soba je imala zidanu furunu koja se ložila iz kuhinje ogrizinom,  jednom dnevno, a po potrebi mama sa lopaticom prebaci žar od šapurina u visoku tučanu peć - kraljicu peći, koja je bila sigurno visine oko 180 santimetara i onda tu potpali kad treba da temperatura malo izjednači. Ona se nlazila se u spavaćoj sobi.  

                                  Igrali smo se i u dvorištu. Voća je u drugom delu dvorišta bilo mnogo. Svakojakih šljiva, raznih trešnji, kajsija, grožđa. Imala smo puno knjiga koje mi je mama kupovala, a tata mi je na ambaru u delu gde je “žitnjar“, gde nisu “filaretice“ (tanke drvene letve), u jednom uzanom delu napravio police gde sam poređala deo knjiga. Imala sam i natpis “moja biblioteka“. Tu su drugarice i drugari dolazili da kao uzmu knjigu iz moje biblioteke. To je bilo negde oko 1960-te godine, imala sam desetak godina. Ambar je imao široke daske za gazišta na merdevinama koje su vodile ka njemu pa nije bilo opasno da se tu penjemo.

            Igrali smo se često i na ulici. Ponekad žmurke, ponekad smo smišljali neku avanturu poput provlačenja u kišne tunele koji su išli ispod Ulice JNA ka ritu. Tu smo znali da se dobro naprašimo. Međutim, ono što je bilo neizostavno, predveče smo se igrali “između četiri vatre“. To je nama devojčicama bila omiljena igra i to mislim u svim delovima Starčeva, mada smo je igrali svi, tj igrali su je i muški. U toj igri je ekipa iz Starčeva, u kojoj sam i ja bila, na takmičenju u Beogradu zauzela prvo mesto. Ekipu je vodila učiteljica Brana, žena od popa Bratića. To je bio izuzetan uspeh jer i da bi došli do Beograda, morali smo prvo da ispobeđujemo sve u Pančevu.

            Od moje jedanaeste pa do petnaeste godine, odlazili smo u centar Starčeva kod čika Mije na ringišpil. On je imao ringišpil koji je bio već odomaćen u centru. Kada krenemo iz JNA, do centra se nakupi društva i onda se tamo vozimo i zabacujemo ko je bio dobro utreniran.

            Donji kraj je u to vreme imao neka svoja ustaljena mesta i važne objekte. Tu se nalazila donja škola i zabavište na kraju Lenjinove ulice, zatim crkva Sv. Pantelejmona u čijoj porti je postojao bunar koji je bio glavno mesto za pijaću vodu za ovaj kraj. Postojala je i pumpa za vodu pored krsta, spomenika koji se nalazio na središtu raskrsnice ulica JNA i Lenjinove. Prodavnica je bila na  današnjoj adresi Vuka Karadžića 11. Za nju mi je mama pričala da je to bila Rozetova radnja, tj da ju je pre rata držao Nemac, a posle u socijalizmu je ostala radnja, ali je bila državna i mislim da je i to bio “Sremag“. Slična radnja je bila i u Ulici maršala Tita na ukrštanju sa Letnjom. U radnjama se kupovao se kvasac, šećer, soda bikarbona, pivo, petrolej za lampu, šibice, cigarete, svilene bombone koje su bile unutra sa nekim slojem čokolade. Zanimljivo mi je da su tada ljudi govorili “idemo na radnju“, ili “vraćamo se sa radnje“...

            U Ulici Vuka Karadžića na današnjem broju 14, bila je i pekara “Stanković“. Od zanatlija još pamtim da je bio krojač, deda Nasko Petrov, Tanasije mu je pravo ime, u Ulici Žarka Zrenjanina (danas na broju 68), a sledeći ćošak ka centru mislim da je bio brica čika Nikola. Postojao je i berberin koji je dolazio kod mog tate da ga brije i šiša tj nije imao svoj salon, već je radio po kućama. Sava Kršulj su ga zvali. Na uglu ulica Žarka Zrenjanina i JNA bila je i krojačica Olga. Tada su se haljine i odela uglavnom šili. Puno žena je imalo svoje mašine i šile su garderobu za decu ili krpile i porubljivale odeću, ali kada je trebalo neko posebno odelo ili kaput to je morao neko ko se time zaista bavio. Na adresi Žarka Zrenjanina danas broj 65, bio je kovač Kosta Milutinov. Važna za okupljanje i  informisanje bila je i kafana “Kod Činča“, gde je bila i pecara za rakiju, a koju su držali deda Đoka i baba Anica.

            U ovom kraju televizor su ljudi gledeli i u jednoj manjoj kući pored Donje škole na samom uglu Lenjinove i  JNA. Tu je bila zgrada zemljoradničke zadruge gde se uveče okupljao narod da gledaju program. Muškarci su imali običaj da uveče odlaze i na takozvane sabore. Tih mesta sabora bilo je više po kraju, pa je svako uglavnom odlazio na najbliže okupljanje. Moj tata je odlazio na ugao ulica JNA i Žarka Zrenjanina. Tu se okupi po recimo desetak odraslih pa se druže, pričaju i razmenjuju iskustva. Uglavnom su teme bile usevi ili poljski radovima - ko je šta završio i šta planira, zatim oko dece ako nešto treba da se usmeravaju, ili šta ima novo u mestu. Koliko znam nisu pili ni jeli u smislu da je to bio povod okupljanja, već samo doza razgovora i informacija. To je bilo svako veče sigurno do kraja 1960-ih godina. Za to vreme žene su ostajale kući ili u isto vreme neka komšinica dođe jedne kod druge.

            Informacije su se mislim do neke 1962. godine prenosile i putem dobošara. Pamtim da je to radio jedan deda Pera. On je išao od raskrsnice do raskrsnice, i usput sve vreme lupa u doboš.  Zatim, kada dođe na ćošku, tu stane pa lupi još koji put malo jače i onda kada ljudi izađu, on pročita šta treba. Zatim nastavi dalje. Mislim da je stajao na svaku raskrsnicu, a moguće i ako je bio neki dugački ćošak, da je stajao i negde na pola ulice. Kada sedimo u kući i čujemo da lupa, uglavnom neko kaže “evo dobošara“ i najčešće je tata izlazio “da čuje šta dobošar dobuje“.

            Ulicama Donjeg kraja do sredine 60-ih godina, kola sa konjima su i dalje bila najviše zastupljena kao prevozno sredstvo. Išlo se dosta i peške. Moja majka je posebno volela da vozi i bicikl. Imala je posebno svoj ženski, a tata svoj muški bicikl. Ne znam od kada je biciklo u porodici prisutno, ali znam da od kada ja pamtim da smo imali, dok kola nismo nikad kupili.

            Pamtim i veselja na ulicama, jer su o mojoj porodici pevani bećarci. Za sestru od moga dede pevalo se “Bubekina Danica, nosi se ko carica“, jer je zaista uvek imala otmenu garderobu, posebno za to predratno vreme. Bubekini je bilo naše špicname. Za mog tatu i Aleksu Škulića kog su zvali Buš, pevao se i stih “nikog nisu pratili po mrazu, samo Buša i Bubeku Lazu“. To je bila pratnja muzičara za Svetog Jovana, kada se ispraćalo od naše kuće.“

Marko Ivošević