Ovoga puta priča ide u prilog poljoprivrednoj istoriji našeg mesta, ali i o nekim odnosima između ljudi i životinja, koji su bili prožeti znatno više nego što danas možemo i da zamislimo. Ovo je i priča o radu i naporu da se nešto stvori kroz rad, kako bi se porodica osigurala za život.
“Nekada su deca dosta radila. Tako sam i ja “terao“ konja, špartao na njivi, orao, hranio stoku, čistio štalu, vodio ovce i obavljao slične poslove. Bio sam aktivan na njivi od neke 14. godine, a znao sam da ješem konja već sa deset godina. Ne sećam se da sam to učio, nekako se spontano to dešavalo. To je bila potreba. Na primer, kada smo na njivi po ceo dan, pa kada stanemo da odmorimo, konji jedu i nemogu nigde da idu jer su vezani za kola. Onda ih ja odvežem i odjašem do nekog bunara da ih napojim i onda oni mogu da nastave da rade.
Bilo je po ataru Starčeva dosta bunara. Kada se šparta, ja sam uglavnom jahao konja, a moj tata i stric su bili iza da upravljaju špartačem. NJive su se u Starčevu obrađivale konjima čini mi se do kraja 60-ih, a traktori su uvođeni sporadično od sredine 50-ih. Konji su vukli i mašinu za košenje i vezivanje - takozvaniu vezačicu. Za nju bilo potrebno četiri konja. Ona je sekla i izbacivala sve u snop, bilo ih je nekoliko u mestu, a jednu od njih smo imali i mi.
Na njivu se iuglavnom išlo oko šest sati ujutro i tamo se ostajalo dok se ne obavi šta je zamišljeno. Ponese se nešto za jelo da se ima za doručak i ručak. Uglavnom je to bilo slanine, sira, crnog i belog luka, hleba i rakije. Rakiju su uglavnom pili kosači, ali se ona nije pravila da bude jaka. Pravila od dudinja, loze i šljive. Dudinja je bilo u svakoj ulici, a vinove loze je najviše bilo na potezu Deteline tj između dva groblja i prema Nadelu.
Kosilo se uglavnom ručno. Mi, deca, onda smo kupili snopove i zatim ih formirali u “krst“ - tako se zvala mera od devet pravilno nanizanih snopova orijentisanih na četiri strane, tako da se uvek preklapaju delovi sa zrnima, dok su stabljike okrenute ka spolja. Na taj način se zrna žita čuvaju od ptica ili da se ne nakvase, dok se deseti snop stavi u sredin i preko da zatvori otvor. Onda se ti “krstovi“ natovare na zaprežna kola i voze se kući na vršenje, gde se sve prethodno naslaže na kamare i čeka se da dođe vršalica.
Vršalica je bila parnjača sa gusenicama, jedna vrlo teška i velika mašina. Toga se živo sećam. NJu je opsluživalo više ljudi i svaka je imala svoje ljude koji su oko nje radili. Jedan nosi slamu i loži je, jedan sipa snopove žita, jedan sipa vodu tj. doliva, jedan puni džakove i tako svako nešto stalno radi. Bile su tu i “džakadžije“ tj osobe koje nose džakove na tavan gde se žito skladištilo.
To nije bilo lako, jer se džak koji je težio oko 60 kilograma nosio uz merdevine ili uske strme stepenice, pa ko to nije hteo da radi sam, morao je da ih plaća. DŽakadžije su uvek bili neki jaki momci. Sećam se i da kada vršalica treba da izađe iz dvorišta i pređe kod komšije ili negde, da se nikako ne gasi. Nego se tada jedino umesto slame ubaci po koja cepanica da drži vatru dok se mašina ne namesti ponovo gde će dalje da vrši.
Ta je parnjača u sezoni išla Starčevom od kuće do kuće, kako je dogovoreno.
Kada su džakovi uneti i vršenje završeno, ostajalo je puno pleve. To se nije bacalo nego se ona koristila za hranjenje stoke.
Kada se žito skine sa njive i polje “ugari“, onda su se vodile ovce na “štrnjiku“ tj. na to što je ostalo od košenja žita. Tada od korova nije bilo sirka, ambrozije i slično, samo divlje repice, štir i palamida i to je mogla biti dobra paša. Onda ovce to sve pojedu a ujedno i nađubre zemlju. Pošto to traje par dana, onda se čobanu napravi koliba i neka ograda da ima gde da utera ovce kada je muža. Kko hoćeš da ti bude sve bude ravomerno nađubreno i popasano na njivi onda daš malo novaca čobaninu i pomogneš mu da premešta ovce u svaki deo njive. Od toga je bila višestruka korist - em ovce sve pozobu, em nađubre, em spreme za oranje, a tamo ideš i za mleko. Čobani su osim za novac radili i za kukuruz i za hranu, pare nisu uvek bile uslov.
Nakon što se obavi i ovaj posao sve se zaore. Ako se želi duboko oranje, mi smo uprezali po tri konja. Dva napred, jedan iza njih pa se oni vežu za “kolečke“, pa na jednobrazni plug. Treći konj je uglavnom išao u brazdu pa onda drži liniju. Ako smo hteli pliće oranje onda su i dva konja bila dovoljna. Ovce su mogle da idu na njivu i nakon zaoravanja, ako iznikne trava, to ako se desi da bude dosta kiša. I to je onda znalo da bude dobra paša.
Najviše se u ataru gajilo žito, kukuruz, ječam i zob. Sejale su se i bašte za sebe. A atar je bio prošaran i vinogradima i ponekim voćnjakom. Pričali su mi da su nekad sadili jednu duž žita, pa jednu kukuruza. To je bilo da bi se sprečilo valjda širenje nekih biljnih bolesti.
Sve životinje su imale svoju ulogu i neki ritam uigran sa nama. Sećam se, kada smo imali ždrebe, pa mu dam jedno izlupano jaje i šećera iz ruke, on to poliže i posle samo trči za mnom. Zavoli te. Neki odnos sa njima je morao da se uspostavi i tako je sve funkcionisalo.
Sve su životinje imale neko svoje ustaljeno mesto za pašu u ritu. Konji su se vodili na pašu tako što se sa njima odjaše, tamo im se vežu prednje noge da ne bi mnogo otišli od mesta gde je paša i jahanjem su se predveče vraćali nazad kući. Ovce, krave i svinje su se učile da same dođu kući. Treba samo dva tri dana da se ide sa njima pre nego što su u velikom čoporu i da se ponovi isti put. Onda posle i kada se pridruže većem čoporu one se same razvrstavaju svaka gde treba da dođe. To se sve dogovori sa svinjarom ili čobaninom. Bilo je i izuzetaka. Recimo kada krmača ima prasiće, oni su ostajali kući, jer ih tamo na paši niko ne bi uhvatio.
Čuvale su se i guske. Nekada na ulici, a nekada u ritu. U ritu je dok je bilo vreme zadruga, bila izorana jedna duboka brazda koju guske nisu smele da pređu. Ako neka od njih pređe onda bude zaplenjena i odvedena “na salaš“. Salašom smo ustvari šaljivo zvali dvorište opštine gde su ih smeštali. To je bio kao neki “zatvor“ za obegle guske. Bude ih tu nekad po stotinu komada, pa počnu da se deru... Tu je bilo dosta anegdota kada neko dođe tu ko je malo popio, pa ode da ih smiri, pa kada otvori kapiju, a one pohitaju napolje, više ih neko ne uhvati. Inače su se zaplenjene guske vraćale kada vlasnik plati kaznu (za guščiji nestašluk).
Zanimljivo je i vreme kada se peče rakija od dudinja. To je trajalo dan - noć, jer je bilo toga mnogo. U Starčevu se rakija pekla na nekoliko mesta. Pamtim da je jedno mesto sa dva kazana bilo na uglu ulica Borisa Kidriča i Letnje, jedno mesto kod Činča u Donjem kraju, jedno kod pravoslavne crkve kod Bežunara, mislim da su ga tako zvali. Zatim kod Bate Blaženića u Ive Lole Ribara i pored toga znam da ih je bilo još nekoliko. To što ostane od dudinja nakon pečenja rakije bacalo se u jednu jamu i to su zvali amura. Čak i to je imalo svoju svrhu. To se posle prodavalo za one koji imaju ovce, da imaju da jedu preko zime. Moj deda je imao stotinu ovaca pa kupi amuru i miran je celu zimu.
Marko Ivošević