III

PUŠKA I PLUG

            Nad ravnicom se još zadržavala magla kada je Nikola izveo konje iz dvorišta. Dan je tek počinjao, a Starčevo se budilo sporo, kao da i samo osluškuje šta će mu doneti još jedno jutro.

            U dvorištu je mirisalo na seno, vlažnu zemlju i dim koji se još tanko podizao iz ognjišta. Marija je već bila na nogama. Spremila je malo hleba, sira i luka, uvila sve u platno i predala Pavlu.

            - Pazi da ne izgubiš - reče mu.

            Dečak ozbiljno klimnu glavom, kao da mu je poverena vojnička zastava, a ne doručak.

            Nikola je na kola položio plug. Drveni deo bio je uglačan od ruku, a gvozdeni raonik još hladan od noći. Pavle ga je posmatrao sa znatiželjom, ali mu je pogled odjednom zastao na nečemu drugom.

            Uz bočnu stranu kola bila je pričvršćena puška.

            Nije je prvi put video. Visila je u kući, visoko, iznad mesta gde je Nikola držao pojas i torbu. Ali ovog jutra, pored pluga, delovala je neobično. Kao da ne pripada istom danu.

            Nikola je primetio kuda dečak gleda, ali ništa nije rekao.

            Kola su krenula polako, škripeći kroz sokak. Kuće su još uvek bile u senci, a njihovi trščani krovovi svetlucali su od rose. Ponegde su se već otvarala vrata. Žene su iznosile vedra, deca su terala guske, a iz jednog dvorišta čuo se udarac sekire.

            Put ka njivama vodio je pored vlažnih livada i niskog rastinja. Nadel se u daljini nazirao kao mirna, tamnija linija u ravnici. Nije bio velika reka, ali je u životu sela imao svoje mesto: po njemu su se pamtile magle, voda, trska, žabe u letnjim noćima i strah od prolećnih kiša.

            Na njivi su već bili Živa i Sava Pomoriški. Živa je nameštao jaram, proveravao kaiševe i pogledom merio zemlju ispred sebe. Bio je čovek širokih šaka, jak i pouzdan, kao da je iz same crnice izrastao.

            Sava je sedeo na oborenom panju kraj međe. Lopata mu je bila naslonjena uz rame, a pogled uperen preko polja, tamo gde se magla polako dizala. Iako dovoljno star, nije delovao nemoćno. Samo je imao onu sporost čoveka koji više ne mora nikome da dokazuje da zna da radi.

            Nikola pozdravi ljude i priđe zemlji.

            Prva brazda uvek je imala neku svečanost. Konji su krenuli sporo, raonik je zarezao vlažnu zemlju, a iz prevrnute crnice podigao se težak, dobar miris. Pavle je hodao uz oca i gledao kako se ravna površina pretvara u redove. Do tada je mislio da je njiva samo polje. Sada je video da čovek u njoj ostavlja trag, jednu po jednu liniju.

            Sunce se podiglo, magla nestala, a rad je ušao u svoj ritam. Konji su disali duboko. Živa je gunđajući popravljao raonik kad bi zapeo. Nikola je brisao znoj rukavom. Pavle je nosio vodu i pokušavao da ne smeta. Sava Pomoriški je povremeno ustajao, prilazio, davao kratku primedbu, pa se ponovo vraćao na panj.

            U njegovim rečima nije bilo mnogo topline, ali je bilo koristi. A u graničarskom životu korist je često značila više od ljubaznosti.

            Oko podneva, kada je sunce već oštro padalo na njive, iz pravca sela začu se doboš.

            U početku tiho. Zatim jasnije.

            Živa podiže glavu. Nikola zastade usred brazde. Pavle pogleda jednog, pa drugog. Doboš se čuo sve bliže, suv i uporan, kao glas koji ne trpi odlaganje.

            Tek tada dečak shvati zašto je puška bila na kolima.

            U Starčevu se znalo šta znači doboš. Poziv na zbor, naredba iz komande, vežba, smotra ili neka obaveza koja nije pitala da li je njiva dovršena, da li su konji umorni, da li je čovek planirao drugačiji dan.

            Nikola je pošao da odveže konje. Sava je polako ustao i očistio dlanove o čakšire. Živa je izvukao raonik iz zemlje i ostavio plug na međi. Nije bilo ljutnje u njegovom pokretu. Ni žurbe. Samo navika.

            Pavlu se učinilo da se nešto važno dogodilo, iako niko nije povisio glas.                

Do povratka u selo nisu mnogo govorili. Nikola je u dvorištu oprao ruke, uzeo pušku i pojas, popravio košulju i preko ramena prebacio torbu.

            Marija ga je gledala bez pitanja. U njenom pogledu bilo je nečega što Pavle nije umeo da pročita: ni strah, ni čuđenje, već tiha i opora naviknutost na život u kome čovek nikada ne pripada samo sebi.

            Na širem prostoru kraj sela okupljali su se ljudi iz sokaka. Pavle je prvi put video takav prizor. To nisu bili vojnici kakve je zamišljao iz priča. Nisu imali sjajne čizme ni besprekorne uniforme. Neki su stizali pravo sa njive, sa prašinom na nogama i znojem na košulji. Jedan je još imao slamu zakačenu za rukav. Drugi je nosio pušku pažljivo, ali mu je iza pojasa virila mala motika.

            Pa ipak, kada su stali u red, nešto se promenilo.

            Sokak se pretvorio u stroj.

            Komšije u jednu veliku četu.

            Paori u graničare.

            Johan Vajs stajao je nekoliko mesta dalje od Nikole. Bio je uredan kao i uvek, sa pojasom nameštenim tačno na sredini. Čak je i pušku držao kao da je upravo izašla iz ruke majstora. Živa je, nasuprot njemu, izgledao kao čovek koji je sa zemlje samo podigao oružje i nastavio isti posao drugim alatom.

            Sava nije bio u prvom redu. Stajao je malo sa strane, među starijima, ali su ga mlađi ipak pogledom tražili. Bilo je u njemu nečega što je ulivalo mir. Kao da je već video sve što se moglo videti, pa ga više nije bilo lako uplašiti.

            Oficir je izdavao naredbe kratko i oštro. LJudi su se postavljali, okretali, podizali puške, spuštali ih, pomerali se u stranu, ispravljali redove. Za Pavla je sve to bilo novo. Nije razumeo svaku komandu, ali je osećao da se pred njim otkriva skriveno lice sela.

            Kuće, njive, bunari, trščani krovovi, mobe, svadbe i žetve - sve je to bilo jedna strana života. Ova druga stajala je u redu, sa puškom u ruci.

            Sava je primetio dečakov pogled.

            - Čudno ti je?

            Pavle nije odmah odgovorio.

            - Jutros su orali.

            - Jesu.

            - A sad su vojnici.

            - I jutros su bili vojnici - reče Sava. - Samo im je plug bio u rukama.

            Dečak ga pogleda, ne sasvim siguran da razume. Sava se osloni na štap.

            - Na granici čovek ne menja život kad uzme pušku. Samo se seti i druge polovine svoga posla.

            Posle vežbe ljudi su se sporo razilazili. Niko nije slavio završetak, niti se žalio previše. Svaki od njih znao je da ga kod kuće čeka nekakav započeti, a nezavršen posao. Konjima je trebalo vode, stoci hrane, ženama pomoći, njivama još jedan dan rada.

            Nikola je prišao Pavlu i spustio mu ruku na rame.

            - Idemo.

            Vraćali su se pored Nadela u vreme kada je sunce već padalo niže, a voda u daljini dobijala boju starog srebra. Ptice su užurbano preletale preko trske. Iz sela se čuo lavež pasa i glasovi žena koje su dozivale decu.

            Pavle je dugo ćutao. Konačno upita:

            - Oče, šta je važnije? Plug ili puška?

            Nikola nije odmah odgovorio. Gledao je pred sobom, u ravnicu koja je tog dana primila i brazdu i korak stroja.

            - Plug ti daje hleb - reče najzad.

            Pavle je čekao nastavak.

            - A puška?

            Nikola pogleda sina.

            - Puška ga čuva.

            Kada su stigli kući, Marija je već čekala pred vratima. Na ognjištu je mirisala večera. Puška je ponovo zauzela svoje mesto u kući, visoko, iznad pojasa i torbe. Plug je ostao napolju, naslonjen uz zid, sa zemljom još zalepljenom za raonik. Pavle ih je gledao jedno vreme.

            Puška i plug.

            Dve stvari koje nisu ličile jedna na drugu, a u Starčevu su pripadale istom čoveku.

            Te večeri, dok je vetar lagano pomerao trsku na krovu, dečak je prvi put razumeo da njegov otac nije nio samo domaćin kuće. Bio je graničar.       

            A Starčevo nije bilo samo selo u ravnici.

            Bilo je granica.

(nastaviće se)

Petar Andrejić

Seljak i vojnik

Stanovnici Banatske vojne granice imali su dvostruku ulogu. U mirnodopskim uslovima bili su zemljoradnici, domaćini i zanatlije, ali su istovremeno bili obavezni na vojnu službu, vežbe, straže i odbranu graničnog područja. Za tu službu dobijali su zemlju i određene povlastice. Upravo je taj spoj pluga i puške oblikovao svakodnevni život graničarskih naselja, među kojima je značajno mesto imalo i Starčevo.

Sačuvajmo prošlost od zaborava

Muzej u našem mestu nastavlja da radi na formiranju kolekicija starih dokumenata, knjiga, razglednica, kovanog i papirnog novca, crno-belih fotografija i drugih starih predmeta iz svakodnevnog života kako bismo sačuvali od zaborava kako su naši preci živeli u Starčevu u proteklim vekovima. Muzej, takođe, stoji na raspolaganju vlasnicima starih dokumenata i fotografija koji su voljni da pozajme iste radi skeniranja, posle čega bi im sve bilo uredno vraćeno. Na taj način muzej će upotpunjavati elektronski depo i na taj savremeni način čuvati dragocene podatke. Sve to stvara mogućnost organizovanja tematskih izložbi i izdavanja kataloga jer naše mesto ima bogatu prošlost. S druge strane, muzej je tu da na najbolji način prezentuje prošlost kao sećanje na ljude koji su nekad ovde živeli, radili i gradili Starčevo za bolju budućnost svojih potomaka - nas. Dajmo svoj doprinos za buduće generacije.