“U Starčevo sam prvi put došao septembra 1966. godine, za poslom, jer sam mašin-bravar po zanimanju, da gradimo rafineriju nafte. Iako sam već bio oženjen, žena nije odmah došla, već je trebalo malo vremena da se snađem, pa da onda dođe i ona sa decom koja su tada bila baš mala. Nakon  kratkog boravka u Vojlovici gde sam bio kratko, po dolasku mojih, odlučujemo da je Starčevo prijatnije za život i tu se selimo u Proletnju ulicu kod Dušana Simijonovića, kao podstanari. Ove ulice se sećam da je bila sa uglavnom malim starim kućama, raspoređenim znatno ređe nego danas. Izgledala mi je više kao neki sokak sa šupama, nije bila izgrađena kao sada. Ulicom su najčešće išla kola, kao i drugde po Starčevu. Osim glavnog puta (Pančevo - Omoljica), gde je bila kocka, drugačije se po ulicama, osim konjima, nije ni moglo. Sećam se, kada smo kupovali drva za zimu i kada ih naručimo u drvari kod Tamiša, isporuka je bila konjskom zapregom. NJu je, između ostalih, uslužno terao Vlastimir Aća, sa kojim sam se kasnije i družio. Kamioni su bili vrlo retki. Sećam se da je jedan Starčevac,  imao češki kamion “Praga“. To je bilo vojno vozilo iz Drugog svetskog rata, palio ga je sa kurblom. On je uslužno razvozio i pesak i šljunak po Starčevu, kome je šta od materijala za kuću trebalo.

            Nakon nekoliko meseci selimo se u Ulicu JNA, kod jednog Pere Purke. Ta ulica je još uvek imala dudove drvorede, koje posle po celom mestu posekoše. U ovoj ulici je poneko imao i traktor, ali retko. Bilo je imućnijih paora, samim tim i boljih i bogatijih kuća. Ali, i u toj ulici su preovladavala kola koja su konji vukli. Pošto se tada Starčevo intenzivnije gradilo mislim da brojevi kuća nisu bili odmah dodeljivani, a i ako jesu, nisu bili korišćeni. Ne sećam se broja ni jedne od kuća gde sam stanovao, sve dok nismo sazidali kuću u Radničkoj ulici.

            Nakon oko godinu dana podstanarskog života sakupili smo novac i odlučili da kupimo plac, to je bilo 1967. godine. Tada je to sve bilo vrlo uređeno. Otišao sam u “opštinu“ (danas MZ Starčevo) da zatražim plac za kupovinu. Sećam se da je tu radila neka Magda... Bila je to starija žena, od oko šezdesetak godina, vrlo prijatna. Ona me je dočekala sa osmehom, saslušala i zatim preda mnom razvila mapu (plan) Starčeva sa parcelama da biram. Mogao sam da biram plac u “novom naselju“ kako se tada zvalo Radničko naselje, ili u Šumice, koje je imalo uglavnom manje parcele, dok je u Radničkoj ulici bilo i nešto većih placeva od pet ari. To je prevagnulo za Radničku ulicu, gde se u početku u tom naselju jedino i mogao kupiti plac. Tek popunjavanjem Radničke, gradila se sledeća - Vinogradska, pa njenim popunjavanjem Sremska, kao poslednja. Placevi su koštali, ako se dobro sećam, 5000 dinara i to je moglo da se plaća na rate od pet godina. Mogao sam tu cenu i odmah da platim, jer sam zarađivao skoro 1000 dinara mesečno. Međutim, Magda me je ubedila da ipak to plaćam na rate i nisam to ni osetio. Sećam se da mi je poštom ubrzo stigao plan parcele, plan kuće, dozvole za gradnju i šta treba uz to, kao i druga rešenja za početak gradnje. Prema planu sve su kuće u Radničkoj ulici bile slične. Moja je bila osam sa devet metara. Po završetku kuće dolazila je obavezno komisija da proveri da li je sve kako treba izgrađeno i uređeno, i onda je dala dozvolu za useljenje i uvelo se sve u katastar da plaćam porez.

            Da bi uopšte počeo da zidam, prvo sam na placu izbušio pumpu za vodu. Našli smo je na 25 metara, a to mi je bušio neki Zoran iz Starčeva. On je u to vreme radio u vodovodu pa je to stručno radio. Kuće su se gradile uglavnom tako što smo jedno drugome pomagali. Mislim da ni jednog majstora nisam platio. Dobro sam znao bravariju, pa sam skoro celoj ulici i okolini vario metalne kapije, prozore na podrumima, ulazna vrata i slično, šta kome treba. Za uzvrat su svi meni nešto zidali ili vratili taj rad. Nije se imalo para, ali je imalo puno sloge. Bilo je i kada neko “ne vrati rad“, ali nije bilo mnogo ni važno. Bili smo svi mladi i srećni što se sve gradi i razvija. Na kraju radnog dana, onaj kod koga se radilo organizuje druženje za sve koji su pomagali. Pa se okrene neko prase, pije se pančevačko pivo koje je bilo izuzetno, nekad žena spremi uštipke, pite, nekad neko hoće samo kafu. Znalo se i zapevati onako na suvo kako je ko šta znao, šaliti ili fino ispričati. Kako kod koga, to je sve zavisilo od domaćina kakva će se atmosfera napraviti i ko je šta imao da posluži. Tako se radilo svaki dan dok se kuća ne završi. Domaćin je imao trošak tog gošćenja, ali to je svakako bilo podnošljivo. Kome se dugovao rad, a da nije nešto zidao, pomagalo se na primer, na njivi... Tako sam i ja išao i da kosim detelinu i berem kukuruz da se odužim.

            Po osnovnom završetku kuće, živeli smo uz gasnu (petrolej) lampu, koju sam sačuvao do danas. Od Vlastimira Aće sam kupio i jednu peć “kraljicu“ staru već sto godina, i koristila nam je sve dok nismo kupili “smederevac“. Kuća je potpuno završena uvođenjem struje i stavljanjem oluka 1969. godine, a ti oluci do dan danas nisu propali. Kakav je kvalitet lima bio! Nakon uvođenja struje kupovali su se hidrofori, koji su se kačili na te pumpe i bunare ko je šta imao pa se onda uvodila i voda u kupatila. Mi smo to uredili 1970-te godine. Pre toga smo koristili korito za kupanje i vodu grejali na šporet.“

Marko Ivošević