Vrapci se smrzavaju u letu i, kao kamenje, padaju na zemlju. Zato je i sama zemlja, kaže, ludo rađala! Pridružuje nam se i mlađi čovek u naočarima jakog dioptera, polugrađanski odeven: reče da radi, čini mi se, u seoskoj trgovini. Pita starca: - Je l' te, čika-Ivane, koja je sad vama godina? - ...i sedma. Sedamdeset sedma? - Da. -E, moj čika-Ivane, da sam ja nastavio kao što sam bio počeo, ne bih doživeo ni trideset četvrtu, koliko sada imam, a kamoli sedamdesetu, pa, i preko toga. Kao vi. - Ne piješ li više? - Ne. Ne pijem! Meni kaže: - Kad bi vi samo znali kakva sam ja strašna pijanica bio, do pre šest meseci... eto, nek' vam kaže čika Ivan. A sad... ni kapi! - Pa kako... zausti starac. - Kako sam ostavio? Udari mi lepo doktor inekciju. Tri komada. I - tačka! Sada, eto, mirujem. Meni: - A pre toga svašta je bilo. Sve što mi dođe do ruku - popijem! Ma, u stanju sam bio i samoga sebe, za piće, da prodam! Eto, na primer, proletos je bio ovakav slučaj. Prodao ja u Pančevu, na pijaci, prase. I umalo da ga celo popijem. Iz cuga. Međutim... Evo šta je bilo. Neki Moravac doneo bio na pijacu tri balona šljivke. Petnaest litara. I: dve banke čašica! Te ja i jedan naš uzedosmo da se nalevamo. Dušmanski. Kad mu ispraznismo balon - a ona dva bio ranije prodao - on reče: „Sačekajte malo, prijatelji! Sad ću ja. Idem da, iz bureta, napunim balone. Sačekajte!“ Mi, međutim, nestrpljivi: krenemo za njim i zateknemo ga kraj Tamiša! Tek što je napunio balone vodom, pa izvadio iz džepa nekakvo staklence i, odozgo, doleva... - Špiritus! - reče starac. Negde pred podne, seljaci počeše da pune kafanu. Kako ko uđe, obraća se čoveku koji, umesto moja dva malopređašnja sagovornika, sedi, sam, kraj peći i čita novine. - Zdravo, Čerčil! - Kako si, Čerčil? - Šta ima novo, Čerčil? Zagledam tog čoveka, čije je lice okruglo kao pun mesec, i čini mi se da preda mnom sedi glavom Čerčil od pre... tridesetak godina! Samo nedostaje: halbcilindar, štap i debela cigara!“ Ovim rečima se završava živopisna pripovest iz Starčeva objavljena u „Politici“ početkom davne 1962. godine. Poput prethodnih pasusa jednako slikovit je i prvi deo teksta koji ste imali prilike da čitate u prošlom broju „Starčevačkih“. Članak je izašao iz britkog pera Vuka Trnavskog, novinara i pesnika koji je stvarao pod navedenim pseudonimom, a pravo mu je ime bilo Vuk Lazarević. Rođen je u Donjoj Trnavi pokraj Niša 1917. godine. Novinarstvom je počeo da se bavi pred Drugi svetski rat u Radio Beogradu kao dopisnik iz istočne Srbije. Učestvovao je u Narodnooslobodilačkom ratu, a kao pesnik sarađivao je s posleratnim književnim listovima i časopisima. Uhapšen je zbog Rezolucije Informbiroa u leto 1949. godine. Na Golom otoku ostao je do pred kraj 1950. godine. Pukom slučajnošću Trnavski se nakon toga vratio novinarskom poslu. Naime, po povratku iz logora za kaznu je morao da tovari u vagone novine koje su štampane u Beogradu i potom distribuirane po celoj Jugoslaviji. Prepoznao ga je jednom prilikom visoki član KPJ, a na partijskom sastanku je kritikovao kvalitet tadašnjih tekstova u „Politici“ uz opasku da pravi novinari moraju da vuku novine po železničkim stanicama. Tako je Vuk Trnavski vraćen na prethodni posao dobivši poziciju saradnika-reportera koji je pisao reportaže o običnim ljudima. Preminuo je u Beogradu 10. avgusta 2000. godine. Nosilac je nagrade Udruženja novinara Srbije.

D. Mergel