Deca su igrala, među dugačkim šarolikim nošnjama seoskih učenika promicala su golišava deca Doma sva jednako obučena u plave pantalonice i bele sandale. Igrala se „Kozara”, crnogorsko narodno kolo, „Sremčica”, i „Seljančica” na nove reči koje su govorile o domovini i pionirskoj organizaciji, a nad pozornicom stajala je parola: „Budi drug, pa ćeš imati druga”. Pozornica je od šarenih narodnih ćilimova, zastori - zastave. Deca u narodnim nošnjama izvodila su prvu tačku slikovito prikazujući borbu naših zbratimljenih naroda. Tu je igrala i šestogodišnja Jovanka Adžibaba iz Primišlja negde na granici Like i Korduna koja dobro pamti i sa tugom u očima priča kako su Nemci noću provalili u njihovu kuću i mitraljezom poubijali na krevetu njene roditelje, u kolevci tek rođenog brata i malu sestricu. A ona i Milica njena starija sestra, spavale su do vrata na zemlji i pobegle u noć. Nemci su pucali za njima. Tri stotine dece-gledalaca prati igru zadržanim dahom.

            - Mi to ne bi znali za ništa - tvrdi jedan osnovac iz istog sela. NJegov drug razmišlja malo a onda protestuje: - Što ne bi znali, samo kad bi učili. Učiteljice koje su dovele decu glasno se dive: - Jeste li čuli kako naglašavaju, kakav im je jezik. Dva bela „zečića” pričala su o lekovitom bilju, pioniri su pevali o učenju i Titu. - Najlakše uče pesme u kojima se pominje drug Tito, - kaže upraviteljica Lina. Dečjim horom diriguje šestogodišnja Bosanka Nevena Lubardić, ratno siroče iz Rogatice energično i sigurno, dok joj lice drhti od uzbuđenja. Jedan dečak recitovao je pesmu o Sovjetskom Savezu koji je „postojan i jak, jer ga izgradiše radnik i seljak”. Tog dečaka u bosanskim šumama našli su partizani. Imao je tada, možda, drugu godinu i nije se moglo ustanoviti odakle je ni ko je. Prozvali su ga Pero, jer je on nešto slično tepao. Kad je malo porastao partizani su mu obukli uniformu i svi su ga zvali „mali partizan”. Posle oslobođenja došao je u Dom i kazao da se zove Pero. - I kako još? - pitali su drugovi. - Partizan, - odgovorilo je dete. I sada, u knjigama Doma stoji upisano „Ime deteta: Pero, prezime: Partizan”. Pero Partizan ima sjajne crne oči, razvio se u zdravog i jakog dečaka, dobar je i pametan i već sada zna da mora biti dostojan prezimena koje nosi. Posle dece-domaćina nastupili su gosti sa pesmama i recitacijama, sva je šuma odjekivala od radosnih reči zajedničke pesme: „ova zemlja dobro znaj, za decu će biti raj”.

            Ramo Arnautović, bosanski istraživač koji se bavio analizom zbrinjavanja ratne siročadi u posleratnoj Jugoslaviji, izneo je podatak da je u Drugom svetskom ratu život izgubilo između deset i petnaest miliona dečaka i devojčica, od čega tri stotine hiljada na jugoslovenskom prostoru. U svetu je završetak rata dočekalo deset miliona dece bez jednog ili oba roditelja, u Jugoslaviji 285000. Oko 80 posto te dece zbrinuto je u relativno kratkom roku, bilo u hraniteljske porodice ili dečje domove. Kompleksna društvena akcija zbrinjavanja jugoslovenske ratne siročadi trajala je od 1945. do 1960. godine. Već krajem novembra 1942. godine u jeku Drugog svetskog rata na prvom zasedanju AVNOJ-a u Bihaću u izveštaju Socijalnog i Zdravstvenog odseka Izvršnog odbora AVNOJ-a bilo je konstatovano je da je najvažniji socijalni problem na oslobođenoj teritoriji zbrinjavanje i smeštanje hiljada izbeglica, pogorelaca i dece bez roditelja. U pogledu zaključaka pomenutog zasedanja posebno je značajna tačka 3. koja je glasila: „Za djecu bez roditelja treba po mogućnosti urediti dječije domove. Prvenstveno moraju dječije domove urediti sva sreska mjesta i svi gradovi. Tome treba pristupiti odmah, tako da u najkraćem roku budu otvoreni dječiji domovi u svim sjedištima srezova i svim gradovima”.

(kraj)

D. Mergel