Ovaj put Marija će nam preneti sećanja iz 60-ih i s početka 70-ih godina prošlog veka, koji predstavljaju neku vrstu i prekretnice u promeni životne svakodnevice, ali i početak transformacije naselja iz tipičnog banatskog sela u savremeno predgrađe.

            “Iz kuće “na utrini“  gde sam živela po rođenju i gde mi je živeo deda, preselili smo se “u šor“, tj. u kuću u Ulici Matije Gupca. Ta ulica se pre dobijanja tog naziva, zvala “crkvena ulica“. Kuća u šoru je bila tada broj 29, a danas je to broj 37, jer se u međuvremenu izgradilo i nekoliko kuća pre. Tu smo živeli do 1974. godine. Kuća je imala plac od desetak ari. Postojao je ambar, ali ga nismo koristili, osim za igru. To je nasleđena kuća od babinih roditelja.  U kući u šoru, bunar je, kada smo se tu preselili, već bio zatrpan. To znamo jer je dvorište bilo patosano ciglom, pa je bio jedan ulegli deo gde je bio bunar. Vodu smo donosili iz komšiluka uvek kada nam treba, kasnije po preseljenju u novu kuću nakon 1974. smo bušili da imamo pumpu. U toj kući u šoru  dugo nismo imali struje. Tek smo je kasnije uveli, početkom 60-ih godina, među poslednjima u ulici. Išli smo kod komšije Ruptaka da slušamo “veselo veče“ na radiju, a kuću smo osvetljavali na lampu - petrolejku. Kuća je bila “uz duž“ sa tri prozora. Do ulice su bile jedna veća i jedna manja soba. Pravo od ulaznih vrata ulazilo se u predsoblje koje smo zvali  nemačkim nazivom “foreuz“, pa se iz njega ulazilo u kuhinju i još jednu manju sobu prema dvorištu. U velikoj sobi je bila zidana furuna. Pod je bio zemljani, a krov je bio pokriven biber crepom.

            Okućnica se delila na prednje i zadnje dvorište. Prednje - “mala avlija“ je bila ograđena, a iza nje je bila “velika avlija“ u kojoj su bili pomoćni objekti - štale, kokošinjci i drugi. Iza velike avlije je bila bašta koja nije imala ogradu već se moglo slobodno kretati. Zato su se kokoške puštale samo u toj velikoj avliji koja je ograđena, tu su bile i kočine i obori. Moji su gajili svinje, a imali smo i par ovaca. Kada idemo kod komšije sa kojima se “čelimo“ (bašte izlaze jedna na drugu), to smo zvali da “idemo preko dere“. Dera je izraz za neki prolaz. Tu su postojali ustaljeni prolazi kuda se kretalo do komšija.

            Kućni poslovi su se do pre 50-ak godina obavljali znatno drugačije. U mom sećanju, ali i prema priči mame i bake, i leti i zimi se često koristio šporet “smederevac“ za pripremu hrane. Imali smo i furunu koja je bila zimi za grejanje i tada se tu pripremala hrana, ali smo znali tu da spremamo hranu nekad i leti jer se ona koristila za pečenje. U furuni su se pekle kobasice, sveže meso i hleb, koji se mesio u takozvanim “pekama“, a pravio se ponedeljkom, pa bude za celu nedelju, nekad čak i u sledeći ponedeljak još imamo prethodni, pa se prvo on pojede. Sećam se i kada je baba sekla hleb, uvek ga po dnu prvo prekrsti sa nožem, pa tek onda seče. Ponedeljkom je mama znala da napravi i lepinje pa kada na vruću lepinju namažeš mast nema ništa lepše! Lepinja se jela odmah. Pravili smo i ludajnice (pite bundevare), od toga nema ništa slađe. Kuvanje je tada bilo posebna veština, koja se prenosila. Mama je znala da uzme guščije ili kokošije perce, jer smo imali živinu, i sa njim proveri da li je temperatura u furuni spremna za pečenje. Otvore se vrata i gurne se perce i na osnovu toga kako se perce istopi, znalo se da li je temperatura dobra. Nije bilo termostata nikakavog. Ložila se tuluzina vezana u snopove. Tako u snopu se sve gurne u vatru.

            Jedna od stvari koja odlikuje prošla vremena je i “svinjokolj“. To je dan kada se okupi dosta komšija, prijatelja ili rođaka da ti pomognu u klanju i obradi svinjskog mesa. Gajiš tri svinje, a jedna  na kraju ode za večeru tog istog dana kada se posao završi, kao zahvalnost svima koji su pomogli. Na taj račun smo se često i šalili, ali tako je bilo. Sve mesne prerađevine i komadi mesa su morali da se završe ili konzerviraju istog dana jer nije bilo zamrzivača. Meso se obično čuvalo u kantama sa mašću, a neki su držali meso i u metalnim kanisterima u bunarima.

            Te šezdesete godine pamtim i po rodbini iz Amerike. Deda je imao dve rođene tetke koje su tamo živele. Dobijali smo povremeno pakete od njih i tu je uvek bilo nekih stvari koje ovde nisu postojale. Slali su nam najčešće garderobu, ali je bilo tu i drugih atrakcija. Interesantno je bilo da smo od garderobe dobijali uglavnom čistu sintetiku. Sećam se da je brat dobio neki žuti džemper, pa škripi kada se cedi. Nismo mi tada imali pojam da to nije dobar materijal, nego je nama to bilo novo i neobično pa je zbog toga izgledalo kao nešto značajno. Sećam se i da su, nama devojčicama, iz familije poslali prve prave barbike. To je bilo neke 1960. godine. Mislim da smo bile prve u okrugu koje su ih imale. Sećam se da nam se nisu dopadale. Bilo je nas desetak devojčica u ulici, koje smo se igrale, i sve smo mislile da su ružne. Imale su neku kosu kao od vunice nalepljenu na glavu, koja je u stvari bila “ćelava“. Neke tanke noge, nama to nije ličilo na neku lutku. Mi smo tada lutke uglavnom pravili od mladog kukuruza. Tuluzina bude osnova tela, pa kroz to provučemo jednu trsku tako da napravimo krst. Pa na tu konstrukciju stavimo šušku od kukuruza kao haljinu ili neku tkaninu, gore nacrtamo na tuluzini oči i usta, a od mladog kukuruza sa vrha uzememo onu “svilu“ pa napravimo kosu. Krajem 50-ih godina sam dobila i lutku fabrike “Biserka“, tako se lutka i zvala. Bila je iscela od gume i sa njom smo voleli da se igramo. U jednom od paketa brat je dobio plastičnu frulu, jer je voleo da svira. Plastika je tada bila pojam, jer je kod nas nije ni bilo. On se time dičio, jer su se ovde uvek pravile od drveta. I za frule tada nismo znali da su drvene u stvari kvalitetnije. Jednostavno, plastika je bila nov materijal pa je za nas to bilo nešto nepoznato, a samim tim i veliko u očima. Bratu su poslali i prave sličuge. Imale su i neki ključ da se zategnu kada se stave na noge. E to je bio pravi poklon gde su mu svi zavideli. Tada se zimi baš mnogo klizalo. Klizalo se po zaleđenim barama u ulicama, po Nadelu, u kanalima u ritu, svugde gde se stigne, a bilo je puno mesta. Svi su klizaljke pravili od neke letve i žice ili od kostiju, a moj brat je imao eto prave pa je bio “baja“. Poslali su nam jednom prilikom i neku konzervu. Kada se ona mućkala osećali smo i čuli da je unutra neka tečnost. Nismo znali šta je. Tada niko nije imao otvarač za konzerve, jer se one ovde nisu ni koristile. To su bile rane 60-te godine. Onda je deda odneo konzervu u svoju radionicu i pažljivo probušio tri rupe sa nekim ekserom i čekićem. Istočio je deo tečnosti, a ono u konzervi se nalazio koncentart limuna. Na to se u stvari dodavala voda i onda se pravila limunada. Kada je rodbina iz Amerike dolazila kod nas je takođe bila atrakcija. Jer su sa sobom uvek nosili nešto što je bilo zanimljivo i novo. Recimo, imali su tih 60-ih čak i aparat za fotografisanje u boji!

            Svoje detinjstvo pamtim po puno igre. Puno smo se igrali kao deca. Kad smo igrali žmurke odemo tad čak u sledeću ulicu. Leti ako nema mesečine, skoro ništa se ne vidi. Tek po neka svetiljka je bila na raskrsnici. Kada sam bila dete u tadašnjoj kafani u centru “Opatija“ su se održavale i predstave. Moj otac je bio u amaterskom pozorištu pa se sećam da su igrali Nušićevu predstavu “Pokojnik“, pa zatim predstavu “Zajednički stan“ po popularnom filmu, kao i neke druge čuvene predstave. U kafani je postojala bina, pa se sećam da su tu gostovali i neki pevači. Tu se odvijao društveno-zabavni život, sve dok se nije otvorio Dom kulture. Ja sam 1960-te godine, u septembru, u sali Doma kulture davala pionirsku zakletvu i to je bio neki od prvih događaja.

            U okviru Doma kulture bila je i pekara i mesara. To su bila dva lokala na mestu današnjeg kafića “Čaplin“. Nisam sigurna da li su to bile državne pekara i mesara. U njih se ulazilo na posebna drvena dvokrilna vrata. To je sigirno postojalo do 1964. godine, a koliko je pre osnovano, odnosno da li je odmah po osnivanju Doma, to se ne sećam. Mislim da je po otvaranju Doma odmah otvorena samoposluga. Tu je bio i deo za tekstil, a kasnije i nameštaj i belu tehniku, odakle su se uglavnom opremali Starčevci. Hleb je prestao da se mesi i pravi u kućnim furunama i počeo masovno da se kupuje. Tada je čika Kosta Veselinović osnovao prvu privatnu pekaru u Starčevu, na mestu gde je do skoro bila pekara “Mujke“. Otvorena je početkom 1960-ih i postojala je do 1980-ih godina. Vekna je tada bila od dve kile.

            Dom kulture je brzo postao centar dešavanja. Postojala je mala sala za igranke, velika sala za bioskop, predstave i cirkus. Gore na spratu (gde je danas Kreativni kulturni klub) - bio je klub mladih, to su  već 70-te godine. Ja sam imala 20-ak godina kada sam tu bila aktivno. Klub je držao čika Meha Memić. On je bio nizak, crn čovek, crne kose i voleo je nas mlade, kao i njegova žena, tetka Ruža. Bila sam aktivna i u nekom omladinskom komitetu, pa smo svašta lepo radili. Preko nedelje smo uglavnom tu provodili vreme. Bilo je sokova, kafe, zimi smo kuvali i vino. Nedeljom su bile igranke. Išli smo nekoliko puta i na državni “slet“. Iako je klub ima stolove i stolice, to nije bila kafana. Više se tu družilo, dolazilo da se gleda TV, da se igraju neke igre, da se priča. Sećam se, pošto sam često išla i boravila tu, da mi je baba govorila “jao kakvo je to sad vreme, furtom ideš gore“. Gore je značilo da se ide u centar, a furtom je značilo uvek. Znala je i da kaže “Nekad se znalo! Nedeljom pre podne u crkvu, uveče na igranku, a sad furtom ideš gore, šta tu ima da se toliko ide“?

            Mi, omladinci, okupljali smo se uglavnom oko sedam sati pa smo do deset časova već kući. Leti smo voleli da se okupljamo i kod ograde Doma kulture na mestu gde će kasnije nići nova pošta. U parku smo se isto često okupljali pa igramo zuce, “građanina iks“ - to je bila neka igra sa televizijskog kviza gde se na osnovu pitanja pogađa zamišljeno zanimanje. Igrali smo i trule kobile i još svašta.

            Znali smo i da autobusom odemo do kafane “Orač“, koja je bila na kraju Starčeva prema Pančevu. Autobusi su 1970-ih godina već išli češće. “Orač“ je radio do ponoći. Pa kada tamo ostanemo do kraja onda nemamo prevoz za nazad, pa se vraćamo peške. Kafanu je držao čika Pera Višnjić i tu je, sećam se, radio neki Kole konobar. Tada je bilo neko drugačije vreme. Niko nije radio pa nismo imali pare, ali kada god neko dođe do para nije bilo problem da svima plati. Postojale su tada i kafana “Opatija“ i “Lolinica“, ali nismo kao omladinci hteli da idemo tamo gde nam i roditelji izlaze. Takođe, te kafane su obično radile do 10 sati uveče osim kada je praznik: 1. maj, 9. maj, 25. maj, 29. novembar i slično. U “Opatiji“  su se prodavale cigare, pa smo ponekad zbog toga svraćali uveče kada druge radnje i trafike ne rade.

            Početak sedamdesetih godina pamtimo i po otvorenoj poslastičarnici. Tu su se često okupljali mladi, pili limunadu, sedeli, grickali semenke, nekad jeli sladoled. Poslastičarnicu je otvorila porodica koja je došla iz Tetova (danas Severna Makedonija). Mi smo to zvali “kod Malajca“. Nadimak “Malajac“ sam im je dala, na osnovu serije gde je Bata Paskaljević glumio nekog Malajca koji je prodavao semenke i kikiriki. To je bila šala koju su posle svi prihvatili. Tu je radio Alija Musli - tata, Nead - njegov stariji sin koji je sebe zvao Nenad, Afrim - mlađi sin i Naser - šegrt. Alija je imao ženu - zvao ju je Rada, a ne znam da li joj je to bilo pravo ime“.

Marko Ivošević