U današnje vreme mnogi ljudi trpe nasilje, a naročito deca. Najveći problem je to što se ljudi plaše da pričaju o tome. Mnogi ljudi, a i deca, nemaju poverenje da pričaju o tome.           

Dok neko vrši nasilje nad nekom osobom, ta ista osoba počinje da mrzi sebe i da se smatra manje vrednom. Nasilje može biti fizičko i verbalno. Danas mnoga deca koriste verbalno nasilje iako to ne primećuju. Svaka uvreda ili ružna reč stvara nove traume i smanjuje samopouzdanje. Nasiljem se nikada ne treba koristiti  jer nikada ne znamo zapravo koliko to utiče na osećanja te osobe. Sve nasilje koje koriste deca uglavnom je viđeno od strane starijih, a možda čak i od roditelja. Najgori osećaj je kada u glavi imaš loše misli, što prema sebi, što prema drugima. Nekome se trauma javlja svakog momenta u mislim do te mere da se neko oseća krivim i ako zna da nije.

            Ne treba vršiti nasilje nad drugima jer nikad ne znamo da li ćemo se naći  u toj  situaciji i kako ćemo se tada osećati.

Maša Petrović 7/1

Među svojima

            Osobe sa kojima mogu da se smejem, plačem, veselim i zapravo budem prava ja su moji drugari. Kad sam sa njima, sve mi je lakše, brige su mi manje i uvek mi skrenu misli sa problema. Neverovatno je kako neke osobe ulepšaju život njihovim postojanjem. Drago mi je što imam drugare sa kojima mogu da pričam o ozbiljnim temama, ali isto tako i da plačem od smeha. Uvek su bili tu za mene kada mi je bilo najteže i znam da im se poverim. Pre sam uvek u društvu bila odbačena, svi su  imali bolje drugare od mene i to me je baš povređivalo. Bila sam svesna toga, ali sam znala da ne bih imala drugare ako prestanem da se družim sa njima. To je dugo trajalo  sve dok nisam promenila društvo u septembru. Sve je bilo bolje od tada, nisam bila više depresivna i odbačena, imala sam prave drugare nakon mnogo vremena.

            Moji drugari su za  mene kao rođena braća i sestre koje nikad nisam imala i beskrajno sam zahvalna za svu ljubav i podršku.

Iva Šaponjić 7/1

Želim da proputujem...

            Želela bih da proputujem jednog dana u Banjaluku.

            Iz tog mesta u Bosni i Hercegovini potiče jedan deo moje porodice, tačnije tatin deo. Tamo se moj deda 1960. godine rodio, pa se svojom porodicom preselio u Omoljicu. Kada se moj tata rodio nije bilo mesta da žive u jednoj kući, pa kad je moj tata napunio dve godine preselili su se u Starčevo, bilo je to 1989. godine.

            Manjača je planina visoka oko 800 metara nadmorske visine. Tamo je moj deda živeo. Banjaluka je veliki grad i glavna ulica je prepuna drveća. U Banjaluci prave najpoznatije banjalučke ćevape (kod nas je to “Valter“).

            Znam već da ću tamo ponovo ići. Bila sam kada sam bila mala, ali sam zaboravila pa jedva čekam ponovo da idem.                                            

Katarina Radanović 5/3

Moj najveći strah

            Moj najveći strah je samoća. Plašim se svega što može da mi se dogodi ako ostanem bez voljene osobe. Kada bi me sada neko pitao koji mi je najveći strah, verovatno bih mu rekla da je to neka životinja ili možda mrak, ali ništa od toga nije istina. Kada kažem da mi je najveći strah samoća, ne mislim na to da ostanem sama kod kuće nego na to da ostanem bez voljene osobe, jer kada čovek ostane bez one osobe koja mu stvarno znači, oseća se kao da je ostao sam na celom svetu. Ne mogu da zamislim svoj život bez mojih roditelja, sestre ili prijatelja. Naročito zato jer sam navikla da sve što radim, radim sa njima i sasvim sam sigurna da ne bih znala da živim normalan život kada bih izgubila samo jednu voljenu osobu. Više puta, kada sam bila mala, desilo mi se da se samo na trenutak odvojim negde od mame i onda mislim da sam je zauvek izgubila i od toga su mi se desile traume. Mogu slobodno da kažem da je to jedan od većih razloga zašto mi je samoća najveći strah.

            Samoća jeste moj najveći strah, ali se trudim da ne razmišljam o budućnosti i o tome da ću da ostanem bez voljene osobe, nego da uživam dok je još imam i budem zahvalna na tome.                                                                                                                           

Danica Preradović 8/2

To me je obradovalo

            Nekada davno, pre čtiri godine, desilo se nešto što me je zaista obradovalo. To se desilo na mom rođendanu, kada sam bila u školi.

            Bio je radni dan. Spremila sam se i otišla u školu. Do tamo sam išla sa svojim drugaricama. Kada sam stigla u školsko dvorište, niko se nije setio da mi čestita, ali svi su izgledali čudno kao da su nešto smišljali. Kada sam ulazila u školu, svratila sam u pekaru. Kada sam kupila užinu, otišla sam u svoju učionicu. Išla sam i videla svoje drugare kako su mi pevali pesmicu. Tada sam se baš obradovala i sigurno nisam očekivala! Posle pesmice i svega toga, pravili smo žurku i proslavili ovaj dan najbolje što smo mogli. To me je zaista  obradovalo.

            Taj dan ću pamtiti  zauvek jer mi je baš  ulepšao život. Posle škole smo otišli  u igraonicu da obeležimo ovaj dan i da nam ostane u sećanju. Ovaj dan ću dugo pamtiti. Jer, ovako nešto nikada nisam očekivala i baš me je obradovalo. Nadam se da će moj rođendan pamtiti i moji drugari.

Teodora Stamenković 6/2