Kada sam 1996. godine prvi put preuzeo tu odgovornost, pred nama je bilo mnogo problema, ali i jedna velika želja - da Starčevo menjamo nabolje. Od blatnjavih ulica i zapuštenih krajeva, korak po korak, zajedno smo gradili, planirali i ulagali, stvarajući od našeg mesta gradić kojim danas može da se ponosi svaki Starčevac.

Kada se danas osvrnem na taj put, osećam zadovoljstvo i ponos. Trg neolita, uređene ulice, vrtić, muzej, obnovljene crkve, kanalizacija, dečija igrališta i sportski tereni, parkovi, kao i ogroman napredak sporta, kulture i civilnog sektora - sve je to rezultat zajedničkog rada, vere da možemo više i upornosti da od te vere ne odustanemo.

Ništa od toga ne bih mogao bez vas, dobrih ljudi Starčeva, koji ste mi svih ovih godina davali poverenje, podršku i snagu da istrajem. Ali ni bez brojnih saradnika, prijatelja i ljudi na različitim mestima odgovornosti koji su imali razumevanja za Starčevo i bili spremni da pomognu kada je to našem mestu bilo potrebno. Takvih ljudi bilo je tokom svih ovih godina, ima ih i danas, i svima sam na tome iskreno zahvalan.

Jer, bez obzira na vremena, funkcije i okolnosti, za mene je princip uvek bio isti:

Starčevo na prvom mestu!

Tri decenije trudio sam se da u svako doba budem na raspolaganju ljudima i lokalnoj zajednici. Nekada sam uspevao više, nekada manje, ali jedno znam - davao sam sve od sebe.

Posle trideset godina došlo je vreme i za jednu ličnu odluku. Više se neću kandidovati za rukovodeće funkcije u Mesnoj zajednici. To, naravno, ne znači da ću okrenuti leđa Starčevu. Biću tu da pomognem savetom, iskustvom i svime što mogu.

Kao odbornik skupštinske većine u Skupštini grada Pančeva, nastojaću da doprinesem daljem razvoju našeg grada, ali i da privedemo kraju važne poslove koje smo u Starčevu već započeli: zamenu krovne konstrukcije na zgradi Doma kulture, projektovanje nove sportske sale, postavljanje novih dečijih igrališta, rekonstrukciju ulica i druge projekte koji su pred nama.

Posle trideset godina javnog života osećam obavezu da kažem i nešto sasvim lično. Razlika između moje imovinske karte iz 1996. i ove iz 2026. godine jeste samo u tome što danas imam automobil iz 2017. godine i polovinu porodične kuće u kojoj živim od malena - 45 kvadratnih metara, stečenih nasledstvom.

A moje pravo i jedino bogatstvo - to su moja supruga i moje dve ćerke.

Za trideset godina u politici i na javnim funkcijama stekao sam, naravno, i mnogo “prijatelja“ i mnogo “neprijatelja“. Vreme će, kao i uvek, najbolje pokazati ko je pripadao kojoj od tih kategorija - i koliko su one uopšte bile stvarne.

U vremenu koje dolazi više ću se posvetiti novinarstvu, pisanju i onome što me odavno posebno zaokuplja - istraživanju istorije Starčeva. Na tom putu već nastaje i jedna knjiga istorijskih novela na kojoj intenzivno radim.

Hvala vam na svim ovim godinama podrške, saradnje, kritike i razumevanja i što ste verovali u mene.

Živelo Starčevo! Živela Srbija.

Petar Andrejić