Kada se kaže Kenija uglavnom se misli na bliski susret sa divljim životinjama u vidu safarija. Međutim,  malo ljudi zna da reč “safari“  na svahili jeziku, koji je jedan od zvaničnih, u stvari znači putovanje. Zbog veoma slabe putne mreže, naročito do pre tridesetak godina, kao i vrlo raznolikih predela koji sa sobom nose brojne izazove, putovanja po Africi nisu bila jednostavna i zahtevala su značajni napor pri planiranju puta, zaliha, konačišta i svega drugog. Safari je naporan put koji traje i u širem smislu nije gledanje životinja, već jedan potpuni doživljaj otkrivanja novih podneblja i svega što ona sa sobom nose. Keniju upravo tako treba i doživeti.

            Republika Kenija nalazi se u istočnom delu Afrike na samom ekvatoru. Po površini je oko sedam puta veća od Srbije i ima devet puta više stanovnika. Sve do kraja 1963. godine bila je kolonija Velike Britanije. Borba za nezavisnost nije bila laka, ali je nosila male gubitke u odnosu na višedecenijsku kolonijalnu fazu te su i jedan značajan deo nacionalnog muzeja posvetili upravo tome. Međutim, engleski tragovi vidljivi su i danas. Engleski jezik je, uz svahili, jedan od dva službena jezika, saobraćaj u Keniji se odvija levom stranom i sistem školovanja ostao je blizak evropskom. Svi fakulteti, ali i značajan deo srednjih škola su sa kampusima. Školovanje uglavnom znači i odvajanje od kuće jer su predeli udaljeni previše, a infrastruktura slaba, za učestalo putovanje. Životni standard u Keniji je delimično sličan sa Srbijom. Prosečna plata je nešto manja i kreće se od 400 do 900 evra, ali su im i cene srazmerno niže. Međutim, kako i sami stanovnici kažu, statistika je jedno, realnost nešto sasvim drugo. U Keniji je dosta izraženo ekonomsko raslojavanje stanovništva i to je najčešći uzrok nevolja. Postoje određene mere gde se država trudi da formira i čuva srednji sloj, kako bi ublažila ovaj problem, ali život između onih koji imaju neku imovinu i onih koji praktično žive na ulici, se toliko razlikuje da se statusna linija veoma teško, skoro nemoguće prelazi. U glavnom gradu - Najrobiju, veoma je uobičano da se privatne kuće, stambene zajednice u vidu zgrada, privatna preduzeća i slično ograđuju visokim zidovima, opasanim strujom i bodljikavom žicom, a često i sa naoružanim čuvarem, iako iza zidine ne žive bogati već prosečno građanstvo. Sa druge strane u delovima grada gde živi više od dva miliona ljudi (trećina Najrobija), nema ni najosnovnijih uslova za život poput vode, struje i makar nekog vida kanalizacije, pa se život odvija gotovo na otvorenom. Svi slojevi stanovništva praktično žive jedni do drugih i često se prožimaju jer je ulica glavno mesto susreta, a ulice su pune ljudi. Stoga i obična šetnja od hotela do prodavice predstavlja određeni rizik, naročito za očigledne strance.

            Ipak glavni utisak o ovoj zemlji ne ostane to, jer malo koji deo planete može da se poredi sa Nacionalnim parkom Masai Mara, koji sa Serengetijem čini jedan od najznačajnijih ekosistema Afrike. Put kroz različite manje gradove, do kampova za turiste, sve više umanjuje i pomenute razlike. A kada se dođe u kamp u kome se zaista spava u šatoru, ali postoji priključak za struju i vodu, praktično se osećate mnogo slobodnije, jer makar za trenutak počinjete da živite život nalik okolnim plemenima. U ovim delovima zemlje ekonomske razlike više nisu izražajne. Tu jednostavno niko nema previše, a većina ima dovoljno da nije gladna. Struja i voda su dostupni i svako ima neki krov nad glavom. Značajan deo stanovništva oko nacionalnih parkova ima direktnu ili indirektnu korist od turizma, pa vam se lokalno stanovništvo rado osmehuje i nudi brojne rukotvorine najrazličitijih vrsta. Tako su i Masaji plemena koja preovladavaju u Keniji, otvorena za turističke posete i uz obaveznu novčanu donaciju, možete ući u tradicionalnu kuću od blata i videti kako u 6-8 kvadrata živi šestočlana porodica, saznati kako se pali vatra uz pomoć dva štapa, slikati u Masaji odeždi sa kopljem, štitom i kapom od lavljeg krzna ili se družiti sa plemenskom decom. Ukoliko imate i neki ispravni stari mobilni telefon možete ga trampiti i za neki vredniji suvenir. Ovi telefoni su cenjeni jer im baterija dugo drži i služe osnovnoj nameni, a to je komunikacija.

            Na kraju ovog kratkog izveštaja opisaćemo i sam safari. Ustajanje pre svitanja, odnosno oko pola 4 ujutru obavezan je deo početka jer ćete u suprotnom propustiti lov divljih životinja koji se odvija u suton. Vožnja u safari džipu sa otvorenim krovom pri brzini od oko 60 km na čas, nije baš prijatan osećaj jer se ovaj deo Kenije nalazi na nadmorskoj visini od oko 1500 metara, pa su noći prohladne. Ali već po ulasku u park kreće jedno nesagledivo travnato pronstranstvo - savana prepuna životinja. Krda zebri, topi antilopa, tompson gazela, impala i gnuova prizor su koji se mogao videti kroz gotovo ceo put, ali u ovoj količini sa po stotinu krda od po stotinu životinja zaista ostavlja snažan utisak. Tamo gde postoji žbunasta vegetacija eto i krda slonova. Sa ponekim drvetom nekih od vrsta akacije koje povremeno upotpunjuju prizor, uočavaju se krda žirafa. Sve u broju kakav mi Evropljani ni ne zamišljamo da postoji, a tamo i žirafa ima tri vrste. Sa nešto višom travom nailaze i lavovi koje se u njoj jedva uočavaju dok vrebaju plen, sve dok ne pojure za njim. Ukoliko ga sustignu, ubrzo ga komadaju satima gde priroda pokazuje svoju stranu opstanka. Stoga se krda različitih vrsta međusobno pomažu naročito pri ispaši koja traje gotovo čitav dan, kretanju kroz predele i motrenju na opasnost. Zebre najčešće predvode migracije, topi antilope su često stražari, a gnuovi glavni za tabanjanje staza. Dok lavica kruži savanom pri izboru plena, ceo predeo kao da nepomično stoji. Životinje koje skoro konstantno pasu, u momentu kada postanu potencijalni plen stoje ukočeno i napeto, spremne da pohitaju u bilo kom pravcu ukoliko bude potrebe. To ne rade jer je onda sigurno da će neko stradati i potrošiti puno energije, već čekaju razvoj situacije. Možda ih predator i zaobiđe. Leopardi su životinje koje opako vrebaju sa drveta i u savani se smatraju sebičnim životinjama, jer plen nose na drvo i tamo ga jedu u osami. Gepardi su u stanju da se za uočenim plenom za kratko vreme “ispale“ poput praćke, da bi po uspešnom ulovu više od pola sata umirivali rad srca pre početka jela. U savani se mogu videti i brojni bivoli, babuni, afričke divlje svinje kod nas poznate kao “pumbe“, nojevi,  šakali, a na reci Mari i brojni nilski konji i krokodili. Tu su i maribu ptice, koje spadaju među “najružnije“ životinje, a koje će rado doći da vam izmame neku hranu, iako je dodir sa životinjama strogo zabranjen. U Keniji se mogu videti i jedinstvena simbioza mrava i jedne vrste akacija gde drvo formira “kućice za mrave“ dok mu mravi pružaju zaštitu od parazita. Može se videti “drvo kobasica“ sa plodovima koji zaista vise poput kobasica u pušnici a od kojih lokalno stanovništvo pravi pivo.

            Ni sve navedeno nije jedini deo divljeg sveta ovog dela planete ali svakako osatavlja snažan utisak. Za sve ljubitelje avanture, Kenija se može preporučiti kao destinacija ukoliko kroz nju zaista i prođete. Smatra se da je na prostoru Kenije evoluirao i prvi čovek, pa se tokom puta zaista može osetiti prava divljina i žilavost ljudskog roda. Za one sa dubljim džepom postoji i poseban luksuz da se do divljih životinja i plemena dođe direktno avionom, sletanjem na improvizovanoj zemljanoj pisti, kao i da vam se servira ručak sa sve postavljenim stolom sa otmenim servisom za ručavanje na sred savane. Međutim, da li je to taj put koji podrazumeva safari, procenite sami.

Marko Ivošević