Ponovnim obnavljanjem razrušenih fabričkih pogona, izgradnjom mnogobrojnih novih pogona i novih fabrika, mladi sve češće napuštaju sela, odlazeći u gradove, pa gazdinstva ostaju u rukama starijih domaćina kojima su godine polako načele krštenicu, i njihova želja za izgrdanjom i prosperitetom, predala se i preinačila u mnogobrojne načine za uživanje u penziji. U okolini gradova, gde su nekada štale bile pune krava i svinja, danas se često mogu videti prazna dvorišta ili tek nekoliko životinja koje se čuvaju više iz tradicije nego iz ekonomskog interesa. Čak i ona domaćinstva koja su gajila po neku svinju zbog čvaraka i suvog mesa, odustala su od toga jer se došlo do zaključka da nije isplativo, da je velika obaveza, i da je na kraju jeftinije nabaviti polutku u megamarketu.
Veliki kombinati i sistemi, sa po nekoliko stotina radnika, koji su bili uzdanica nekadašnje SFRJ, a potom SRJ, ugasili su se pod naletom uvoza mesa, mleka, i ostalih animalnih proizvoda iz inostranstva koje je ponudilo dosta konkurentniju cenu, usled savremenije proizvodnje sa manjim troškovima uzgoja. Sama stočarska proizvodnja koja je bila u direktnoj vezi sa ratarskom, polako se gasila jer je zahtevala puno radne snage, obnavljanje mehanizacije i opreme, kao i veoma skupu prepravku i standardizaciju objekata po savremenim zakonima o dobrobiti životinja. Mnogi sistemi nisu uspeli da se otrgnu ni od sumnjivih privatizacija u kojima je danak plaćala uglavnom stočarska proizvodnja, kao kategorija koja se najlakše mogla uništavati i prodavati jer se fizički nalazila iza zatvorenih kapija preduzeća i očiju javnosti. Jednom ispražnjene štale, više nikada se nisu punile, već su postale izuzetno dobar prostor za magacine bele tehnike i druge mešovite robe.
Uprkos tome, do skoro se poslednjih dana novembra, u dvorištima moglo videti kačenje polutki, sečenje mesa, i topljenje čvaraka, međutim, pod pritiskom potrošača i društva za zaštitu životinja sa jedne strane, usledilo je nerazumevanje i veliki otpor mlađih generacija sa druge strane, te se ovaj tradicionalni događaj polako ugasio... Čvarke su zamenile viršle, a but i vrat neka poluvodenasta tvorevina nazvana pica-šunkom.
“Nekada smo imali po više od pedeset krava u selu, a sada se radujemo ako ih ima dve“ - često se može čuti od naših bivših stočara iz okoline Pančeva. Slična situacija je i sa svinjama - nekada glavnim osloncem domaćinstava, naročito u vreme svinjokolja. Danas se broj prasadi smanjuje u domaćoj radinosti, a i ponuda na stočnim pijacama je skromnija. Prasad se već po ustaljenoj navici kupuju u mesarama ili megamarketima.
Ovce su ostale prisutne na pašnjacima, ali i njihov broj opada i uglavnom se mogu videti od ranog proleća pa do prvog snega na obodima bedema oko reka. Stariji se prisećaju vremena kada se blejanje čulo iz svakog dvorišta, dok se sada češće čuje tišina. Ipak, stočarstvo u Pančevu i okolini i dalje ima simboličnu vrednost. LJudi ga ne posmatraju samo kroz statistiku, već kroz uspomene i identitet sela. Još uvek se prepričavaju kojekakve pošalice i anegdote vezane za događaje iz davnina nastali na nekadašnjim okolnim farmama.
Ono što je svakako pozitivno, jeste da je u našoj okolini opstalo nekoliko velikih sistema u kojima se još uvek prate industrijski trendovi proizvodnje mleka i mesa, u kojima se dobrobit životinja poštuje po poslednjoj standardizaciji i koji su pod budnim okom tehnologa, veterinara i inspekcije, te proizvodi koji izlaze iz tih sistema često završe na našim trpezama sa oznakom “Proizvedeno u Srbiji“ a sve su cenjeniji i na inostranom tržištu jer su prepoznati kao zdravi. Ti sistemi su prepoznati kao zdravi poljoprivredni sistemi i često su potpomognuti od strane države velikim finansijskim subvencijama, te im je poslovanje olakšano. Naravno da su ti proizvodi pod konstantnim udarom uvoznih koji su dosta povoljniji jer su proizvedeni upotrebom GMO hrane za životinje koja je i do 30% jeftinija, i da je pitanje trenutka kada će se taj trend promeniti jer smo samo još mi, pored Crne Gore, jedini u regionu koji ne koristimo GMO hranu za životinje što nam umnogome otežava konkurentnost cenom i često dovodi do negativnih finansijskih trendova kod naših proizvođača.
Stočni fond Pančeva, iako znatno manji nego što je bio, ostaje deo lokalne tradicije. Dok mladi odlaze u grad ka industriji, stariji se trude da održe ono što je ostalo, nadajući se da će se bar deo njih jednog dana vratiti i obnoviti gazdinstva. Brzina življenja u gradu, svakodnevni stres na poslu i želja za sve većim finansijskim rezultatima, polako ali sigurno zamara mlađe stanovništvo, te je polako već prisutan trend povratka iz zgrade i stana u prirodu, i neku tihu kuću nedaleko od grada i gradskog meteža, a da pritom ne izostaju ni akcije i podsticaji lokalnih samouprava da se ti mladi na selu i zadrže.
Naravno, uvek ima i nas koji smo se silom prilika odselili u grad, ali ljubav prema životinjama nikada nismo mogli da isteramo iz svog srca, te naši kućni ljubimci svako jutro bude i nas i naše komšije iz okolnih zgrada, kako ne bi zakasnili u fabriku na posao. Jedina je muka što ne uspevamo da ih isključimo za vikend, kada većina nas ne radi.
Nije ni čudo što na kapiji često zatičemo kanticu ili kesu sa salatom, voćem, ostacima hleba, pa čak i kolače koji su tu u znak zahvalnosti našoj veseloj pernatoj družini: Peri, Čmrlji, Lepotanu, Žujki, Dekiju, Belki i Crnoj, a oni se zahvale na sočnoj ukusnoj poslastici tako što im na poklon daju po kutiju domaćih jaja sa podnog uzgoja.
Piše: Dejan Reljić
Dipl.ing.spec.