“NJive smo imali i u polju i u ritu. U poljima se uglavnom gajila pšenica i kukuruz, kao i lubenice, dok se u ritu uglavnom gajilo povrće. Vinogradi i voćnjaci bili su uglavnom između Ulice Pančevački put i Nadela. I mi smo imali vinograd, između pravoslavnog groblja i Pančevačkog puta. Osim vinograda tu smo imali i voćnjak sa orasima, breskvama i višnjama. Od grožđa se pravilo vino i rakija komovica, od breskvi uglavnom rakija, a orasi i višnje su najviše išli u kolače, tako su svi radili. Kada se gradilo naselje Šumice, država je isplaćivala i uzimala to zemljište svima koji su tu nešto imali. Otkupljivanje se obavljalo od kraja 1960-ih pa do početka 80-ih godina, kada je došao red da i mi prodamo zemljište.

            Voleo sam sa babom da idem u taj vinograd. Tu je oko nas bilo još dosta voćnjaka, vinograda i njiva. Na celom tom potezu, pričao mi je tata, u prošlosti je domaćinstvima dodeljivana zemlja za takozvane kuhinjske bašte. Mislim da je skoro svaka kuća tu imala makar frtalj  lanca, da uzgaja šta im treba za hranu. Sećam se da sam tu uvek imao neku zanimaciju. Ili se bere nešto od pomenutih plodova, ili se mi deca igramo međusobno dok pravimo društvo odraslima. Kada su se žene vraćale sa groblja znale su da nam ostave i po koji kolač, bombonu i slično, pa eto i nove radosti. Kada je sezona branja vinograda tu se onda boravilo dan i noć. Vinogradi su se čuvali dok se ne oberu. Tu sam se opet često družio sa drugom decom, ali i kasnije po sazrevanju druženje se nastavilo. U vinograd sam uglavnom išao sa babom i sestrom, ponekad sa tatom kada se prska plavim kamenom. Retko koja kuća u Starčevu tada nije imala vinograd. Kukuruz sam sa mamom i tatom počeo da okopavam ručno već sa dvanaest godina. Nisam išao u njivu svaki put, ali jesam kada treba.

            Traktori su ulicama počeli da prolaze nekih 60-ih godina. Moj otac je udruženo sa Tomom Grgićem iz Ulice Borisa Kidriča i Stevom Baraševićem iz Ulice Petra Drapšina, prvo kupio traktor buldog. Sećam se da je imao metalne točkove. Onda su neke 1963. zajedno kupili traktor zadrugar, da bi čini mi se 1967. godine svako sebi kupio traktor. Tata je tada uzeo fergusona. To oslikava i razvoj i dostupnost traktora u mestu. Te 1967-68 otac je, zajedno sa mojim tečom Josipom Leksovićem kupio i čehoslovački kamion marke “Praga“, ali su ga prodali nakon dve godine. Pamtim i da je otac 1982. godine kupio traktor IMT 542, a dve godine ranije i jednoredni berač za kukuruz. Mislim da je to bio jedan od prvih berača u Starčevu. Automobili su masovnije počeli da se kupuju 70-ih godina. Moj tata je 1973. kupio varburga karavana. On je služio da se prevoze lubenice i dinje za Pančevo i Beograd na pijace. Prodavao se tamo i krompir, luk, paradajz. To su radili i još neki Starčevci.

            Kao nešto starija deca “visili“  smo često i u parku, a brzo se u centar života ubacio i Dom kulture, kada sam bio sedmi, osmi razred. U Dom smo često išli na bilijar koji je bio u omladinskom klubu (na mestu gde je sada Kreativni kulturni klub). Tu je radio čika Meha, koji je imao malu kafe-kuhinju. Pored kluba je bila jedna velika sala gde je krajem 50-ih Zemljoradnička zadruga dopremila televizor. Mislim da sam prvi put bio u toj sali već sa nekih sedam, osam godina. U maloj sali Doma kulture smo se okupljali da igramo stoni tenis. U velikoj smo išli da gledamo bioskop. Projekcije su bile često. Puštali su se kaubojski filmovi, Tarzan i drugi. Sećam se da je  kinooperater bio Žika Marković koji je nekad puštao vanredne projekcije, ako se okupi dovoljno interesenata. Ulaz se naplaćivao, ali nama je to bilo mesto gde smo mogli da se družimo sa simpatijama, pa je bilo na obostranu korist. Klupe su bile drvene po pet u nizu. Domar je tada bio deda Jaša Mecinger koji nas je opominjao za grickanje suncokreta i kokica. To je bilo od 60-ih, pa sve do 70-ih godina. Tih godina se formirao i domski tamburaški orkestar. Tu su se odmah priključili Poljakovi, Nikola i Pera, zatim Paja Rajković, Boba Tošić i mnogi drugi. Direktor Doma je tada bio Mihajlo Kolundžija. Ko se u to vreme priključio tamburašima bio je vrlo priznat u selu.

            Ja sam se ipak opredelio za fudbal, po ugledu na oca koji je takođe bio fudbaler “Borca“. Fudbalski klub “Borac“ je osnovan 1926. godine i ove godine slavi sto godina postojanja. Pričali su mi da se u početku zvao “Sloga“, pa da je za vreme ili odmah posle Drugog svetkog rata kratko nosio naziv po imenu i prezimenu jednog starčevačkog igrača, nisam zapatio kome, a onda se treći put preimenovao u “Borac“.

            Glavni teren “Borca“ je bio u ritu, kada se spušta putem iza današnje škole. Svlačionice su tada bile u frizerskoj radnji kod Siksija (Stevan Terzić), u objektu koji je srušen oko 1967. godine, ali ne znam tačno kada. Taj objekat se nalazio preko puta današnje trafike “Refaelo“, u sadašnjem školskom dvorištu. U njemu se nalazio i sarač, deda Josa Perak, krojač, kao i Piglerova kafana, nazvana po jednom Švabi, međutim,  od kada ja pamtim, to je već držalo preduzeće “Sloboda“. Dok se objekat koristio, igrači presvučeni u dresove trčali od frizerske radnje do terena u ritu. Drugo igralište je bilo pored hipodroma. Za to drugo su mi rekli da su ga napravile Švabe tokom Drugog svetskog rata. Ono se mislim koristilo više rekreativno.

            U nekom trenutku, sredinom 1960-ih godina, u Ulici maršala Tita osnovan je i FK “Partizan“. Jedno vreme se i on takmičio u Fubalskom savezu Pančeva, ali taj klub nije dugo potrajao.

            Sećam se i vremena kada se gradio teren i prateći objekti FK-a “Borac“ na mestu gde su danas. To je bilo negde kada sam bio peti-šesti razred, dakle, oko 1963. godine. Na uglu gde je danas kineska radnja bila je bikarnica, u kojoj su se čuvali bikovi za priplod, a koja je do tada već bila izgleda napuštena. NJu smo srušili da bi ciglu odatle konjskim kolima prenosili na mesto gde će nići teren. Ja sam u toj akciji učestvovao sa ocem. Od te cigle smo zidali prve svalačionice, a zidari su svi dobrovoljno radili. Još se tu skupljalo cigli po Starčevu ko je šta imao da da, pa se od nje pravila i ograda. Sve se prilično brzo završilo kao neka radna akcija. Bilo je i da su ljudi koji su voleli klub išli i sakupljali dobrovoljni prilog po mestu, a davao je ko je šta imao. Neko žito, neko kukuruz pa se to prodavalo, a neko novac. Tako se klub razvijao. Tu su, čini mi se, najviše zasluga imali deda Josa Perak, čika LJubiša Dimitrijević, Paja Bekić i čika Pera Đurišić. Bilo je tu još ljudi, sigurno sam nekoga izostavio... Jedno vreme, dok se svlačionice nisu sazidale, igrači su se presvlačili u kući gde je živeo čika Ada Kirhner, koja se nalazila na početku Lenjinove ulice, negde iza današnjeg dečijeg igrališta. Igrači su opet presvučeni u dresove prelazili preko puta na utakmicu. U kući su se presvlačili samo domaći igrači. Gosti su se presvlačili na terenu. Kada se teren formirao bila je trava koja se nije zalivala, pa je sve dosta zavislio od kiše. Golovi su bili drveni, i imali su mrežu. Kasnije se iskopao bunar pa se zalivalo. Opremu za fudbal je kupovao svako sebi šta je mogao i šta mu odgovara. Neke cipele ili nešto. Kupovao je nešto od opreme i klub, kako koje godine. Na terenu “Borca“ tokom “socijalističke slave“ pamtim da su se podizali veliki šatori na mestu današnjih tribina, koji su imali ulogu kafane. U široj okolini centra bilo ih nekad, čini mi se, i po desetak. Jedan na početku Lenjinove ulice, gde je danas merna stanica, pa jedan na mestu gde je sada “Gomeks“, pa zatim na mestu današnjeg Trga, pa kod pijace... Praktično - gde god je bila neka ledina. Muzike i roštilja tada je bilo svugde.“

Marko Ivošević