U ovom broju Marija će nam pričati o svojim prvim sećanjima, ali i znatno više o pričama i ilustraciji života koje su joj pričali majka Julijana (rođena 1929.), otac Josip (1930.), baka Katarina (1911.), deka Paja (1908/09.) i prababa Jozefina (rođena krajem DŽIDŽ veka). Kroz ove priče ponovo ćemo zaviriti u neke detalje života našeg mesta tokom sredine DŽDŽ veka.
“Živela sam po rođenju “na utrinu“, kako smo zvali ceo kraj od Ulice Oslobođenja pa sve do Nadela, ka “belom bregu“. Živala sam u kući iz DŽIDŽ veka u kojoj su živeli i moji baba i deda i njihovi roditelji. To je bio ugao ulica Oslobođenja i Maksima Gorkog. “Idemo na utrinu“ - govorili smo kao deca i kada bi odlazili da se igramo na potezu, prema “pikovim“ štalama do Nadela.
Put u Ulici Oslobođenja je dugo bio zemljani, čak je bilo i trave po njemu. Kaldrma je tek kasnije urađena, mislim 70-ih godina. Svaka ulica je i po mom rođenju imala dvorede dudova. Dudinje su se koristile za pravljenje rakije. Dudovu rakiju mislim da je imala svaka kuća. Znam da se do kraja šezdesetih godina radilo i subotom, pa je samo nedelja bila slobodan dan. Kada dođe nedelja, a letnje vreme, onda nas roditelji teraju da se skupljaju dudinje. Uh, to baš nisam volela, zato sam i upamtila. Deda se popne na drvo pa trese, a mi dole razapnemo neke ponjave pa skupljamo dudinje. Svaka koja sklizne u travu mi je iz trave vadimo pa se ulepimo. Ponjave je baba pravila od nekih jutanih džakova, koje je rašivala. Deda je onda te dudinje prevozio zaprežnim kolima do Činča u Donjem kraju, koji je imao pecaru. Pa onda vrati par burića rakije.
U kući u kojoj smo prvobitno živeli, kada se rodio moj brat, on je bio trinaesti ukućanin. Tu su živeli dedina mama i tata, baba, deda, njihovo četvoro dece, pa je stric imao ženu i dete, moj tata ženu, zatim brat i ja. Ta je kuća bila mala, klasična banatska, takozvana “uz duž“ sa tri prostorije. Stric je kada se oženio sa porodicom živeo u pomoćnom objektu preko dvorišta, u kom se sećam da je imao zidani šporet. Prababa je imala privilegiju, i ona je i nakon pradedine smrti sama spavala u najvećoj sobi. Ta je soba imala dva kreveta, sto sa dve klupe, komodu sa fijokama. Bio je i krevet u predsoblju i krevet u maloj sobi gde su, mislim, spavali baba i deda.
Okućnica je pored pomoćne zgrade, imala i ambar, bunar, poljski toalet i veliku baštu. Ceo plac mislim da je bio skoro 20 ari. U bašti, sećam se da je bilo puno voća, skroro sve šta si mogao da zamisliš. Od majskih do kasnih jesenjih trešanja, kajsija koju je moja baba nazivala “aprikozne“, jabuka - petrovača, neka krupna kruška, dunja, višnje, marele. Imali smo i manji vinograd sa raznim grožđem. To smo i jeli i deda je pravio vino za svoje potrebe. I od povrća smo imali skoro sve - krompir, luk, grašak, boraniju...
Nikad nismo gladni bili. Nismo bili bogati, ali smo uvek imali dovoljno. Uvek smo imali da pojedemo neko povrće, voće, gajila se živina i stoka, pa je uvek bilo neko pile ili kokoška, poneka svinja i par ovaca. Ne sećam se da li su moji imali konje, jer sve ovo znam po priči mame i tate kako su živeli 40-ih i 50-ih godina prošlog veka. Znam da je deda, mislim 1950-ih godina, prodao zemlju i bavio se samo primarnim poslom, a bio je pismonoša.
Moj deda je u Starčevu raznosio poštu, još od vremena Kraljevine Jugoslavije, pa je tim poslom nastavio da se bavi i posle rata. Posle rata je radio i u Mesnoj kancelariji, da raznosi pozive - to zanimanje se valjda zvalo pozivar. Tada je i prodao zemlju jer nije stizao da se njome bavi. Taj posao je bio veoma zahtevan i dedi je stalno bila potrebna pomoć. Moj tata mu je pomagao već kada je napunio sedam - osam godina. Ima i slika kada je moj otac bio mali, fotografisana mislim u zimu 1940-1941. kako dele poštu po Starčevu. Zgrada pošte je tada bila na mestu gde je danas Klub invalida rada, u Ulici Borisa Kidriča. Tata je često pomagao dedi (svom ocu) u tome. Znali su svaku kuću u Starčevu. Kasnije je, čak, i moja mama, kada se udala za mog tatu 1948. godine, pomagala u podeli pošte.
U podeli su pomagali i stričevi Franja i Iva. Možemo reći da je to bio porodični posao. Koliko znam, oni su bili jedini koji su to radili, a kada deda ima neke obaveze pošta je svakako morala da se raznosi, i tu nema odstupanja, zato je neko uvek morao da uskoči. Upravnik pošte je tada bio gospon Đurica Reža, on je bio dosta stariji od mog tate. Sećam se da su ga uvek oslovljavali baš tako, sa “gospon“. Pričali su mi da je tu bilo svakojakih pisama. Da su bila i mirišljava pisma, kada neko šalje devojci iz vojske ili devojka šalje momku i to je bila posebna radost kada se uruči.
Pošta se, kada je lepo vreme ili kada je bilo nešto mnogo hitno, raznosila i biciklom. Deda je vozio neki švapski bicikl sa širokim kormanom i njega nije nikom davao. Bicikl je uvek održavao da bude u perfektnom stanju. Znam da kada nam nekada i da, da se njime provozamo, da je na neki način uvek znao da li smo vozili još nekog na pak tregeru. Kako je to znao nisam nikad saznala.
Deda je, mislim, jedini u Starčevu imao radionicu za popravku biciklova. Znao je da od tri polupane bicikle napravi jednu skroz ispravnu. Centrirao je točkove, štelovao lanac, zatezao, ispravljao, nameštao je svašta. Bio je izuzetno pedantan i radionica mu je uvek bila čista. Svaki alat imao je svoje mesto. Celo mesto je kod njega donosilo bicikle na popravku. Tada nije bilo često da neko ima biciklu, ali ih je u mestu ipak bilo dosta pa je deda uvek imao nekog posla i oko toga. Automobili svakako nisu bili prisutni, pa su bicikle bile te, kada je trebalo da se negde stigne brže.
Deda mi je pričao i da je bio u zarobljeništvu u Nemačkoj. Negde od početka rata pa do pred kraj 1942. godine. U to vreme mislim da je dosta Starčevaca bilo u, kako je deda govorio, ropstvu. Sigurno na desetine. Pominjao je često neke Starčevce Krmpotiće da su bili sa njim. U Nemačkoj su radili negde u okolini Frankfurta i tamo su uglavnom obrađivali zemlju. Nakon povratka ubrzo je dobio i ćerku, pa tako znam i kada se tačno vratio iz ropstva.
Ne znam kako se ulica u kojoj smo prvo živeli zvala pre rata, ali znam da mi je deda pričao da je naziv “Ulica Oslobođenja“” dobila jer je sa te strane došla Crvena armija, pa su tu ulicu među prvima oslobodili i ubrzo u njoj napravili i glavni štab. štab je bio u kući nekog deda Đure Hajduka. Ne znam da li je to hajduk bilo prezime ili nadimak. Ta je kuća bila svega tri, četiri kuće od nas (danas, Oslobođenja 7).
Nama je deda pričao da je 1944. video u Starčevu Tita. Govorio nam je da je stajao na raskrsnici u ulica Oslobođenja i Partizanske, kada je iz pravca Nadela prišao Tito, za koga tada deda nije znao ni kako izgleda, nije znao da je to on. Opisao ga je kao naočitog, uglednog čoveka u dugačkom šinjelu u pratnji nekoliko ljudi. Taj mu je čovek prišao i rukovao se sa njime i obratio mu se rečima: “vidim, mlad si čovek, zašto nisi u ratu“? Onda mu je deda objasnio da je bio u zarobljeništvu i da se sada bavi domaćinstvom i razgovor se završio. Taj je čovek otišao zatim do štaba, a onda su dedi kasnije rekli da je to bio Tito. Kaže da je Tito bio tu jer su u toj kući, imali neki važan sastanak. O tome smo mi pričali kasnije kao deca i ponosili se time.
Sećam se i da mi je mama pričala da je za vreme rata učila šnajderski zanat, kod baba Marice Kalićeve, koja je živela, mislim, u današnjoj NJegoševoj ulici. Moja mama i drugarica su na dan oslobođenja ostale tu same i radile zadatke koje im je majstorica zadala, dok je ona sa mužem otišla na njivu. Kaže, seća se kada su Rusi nagrnuli, da ih je odjednom puno bilo. Kaže, svi su bili nekako prljavi i vašljivi. Mama i drugarica su ih zadirkivale sa prozora, a onda je deo njih navalio na kapiju. Srećom su majstor i majstorica došli iz njive tada, zaprežnim kolima, i ti su onda vojnici otišli, pa nije bilo problema“.
(nastaviće se)