Posle 1867. nastale su u Ugarskoj značajne političke stranke koje su u vreme dualizma određivale karakter političkog života. Bile su to Deakova stranka na čelu s Ferencom Deakom, Stranka levog centra koju je predvodio Kalman Tisa i Četrdesetosmaška stranka. Ona je posle nekoliko godina promenila naziv u Nezavisnjačku stranku čiji su lideri bili Laslo Madaras, a kasnije Lajoš Močari i Ferenc Košut. Deakova stranka i Stranka levog centra 1875. su se ujedinile i nastala je Slobodoumna stranka koja je tada došla na vlast i držala je narednih tridesetak godina do 1905. kada se raspala.
Područčje današnje Vojvodine bilo je podeljeno između Ugarske pod čijom su nadležnošću bile županije Bačko-bodroška u Bačkoj, Torontalska i Tamiška u Banatu, i Hrvatske u čijem sastavu se našla Sremska županija. Ovakvo uređenje ostalo je sve do kraja Prvog svetskog rata.
Od sedamdesetih godina 19. veka dualizam se stabilizovao - od 1871. do 1873. godine ukinuta je Vojna granica, 1872. i Potiski krunski dištrikt sa sedištem u Starom Bečeju, a 1876. usledilo je rasformiranje Velikokikindskog dištrikta. To je bilo suprotno interesima Srba. Među svim narodnosnim pokretima u Austrougarskoj jedino su južnougarski Srbi imali svoj domaći autohtoni politički život zbog toga što su im važniji centri bili Novi Sad, Sremski Karlovci, Velika Kikinda, Pančevo, Vršac. Ipak, srpsko društvo u Sremu, Banatu i Bačkoj nije imalo jedinstven odgovor na pitanja koja je otvorila Austrougarska nagodba. Bilo je politički oštro podeljeno na pobornike Narodne srpske radikalne stranke i Srpske liberalne stranke.
U godinama pred Prvi svetski rat bilo je i primera političke saradnje između naroda u Austrougarskoj, poput one koju su imali Hrvatsko-srpska koalicija i mađarska Nezavisnjačka stranka za vreme izbora 1905. godine, što je rezultiralo njihovim osvajanjem vlasti, te Srpsko-slovačka izborna konvencija koja je u Kulpinskom izbornom okrugu na izborima za Ugarski sabor doživela trijumf.
Na području Pančevačkog okruga bilo je burno za vreme izbora 1905. godine. Glavni rivali bili su dugogodišnji član Slobodoumne stranke baron Ernest Daniel i pripadnik Srpske narodne radikalne stranke dr Slavko Miletić. Daniel je odneo pobedu tek na dopunskim izborima.
U novosadskoj „Zastavi” od 5. februara 1905. posebno je zanimljiv deo izveštaja o ishodu izbora u Pančevu i okolini koji donosi osvrt na tadašnju političku situaciju u Starčevu, no, snažno je obojen stavovima Srpske narodne radikalne stranke: „Selo bez glavnih ljudi, bez zauzimljivog pope i učitelja: Starčevo, odužilo se vanredno svojoj srpskoj dužnosti. Sami ljudi iz naroda učinili su svoje. To nam je evo čvrsto uverenje da je naš narod svestan i to podpuno svestan. Uz Srbe dobili smo još nešto Nemaca i šokaca. Velim „nešto”, jer u ovom selu gde je nataroš jedan Sabadkai, jedan pokršten Čivutin, jedan zakleti protivnik Srba i do krajnosti kajišar i zelenaš, rad kojeg je mnogi do prosjačkog štapa došao; čovek bez srca i osećaja - još je vanredno, da smo i toliko Nesrba dobili. Borba se držala junački, kako se od nje i očekivati moglo. Pored silnih pretnja i nataroševih raznih manevra - opet se diže listom celo selo za dr. Slavka Miletića. Nekoliko njih samo, žalosnih majčinih sinova odoše u ono nebratsko kolo. I pognute glave, tužna lica - sa kojeg si čitao nemir u duši im, stajahu skrušeni na izbornom mestu nesmejući pogledati na preku stranu - na svoju braću. I kao grešnici, razbegoše se svi posle glasanja svojim kućama. Ovde je nužno spomenuti da je i sam administrator parohije - neki smireni otac - jedan od tih „jadnika”. On je na banketu Danielovom (pri prvom izboru) držao „slovo” vladinom kandidatu. No neka ga.”
Dalibor Mergel