Prva zvanično zabeležena izložba u galeriji “Boem“ otvorena je 18. juna 1996. godine. Tri decenije kasnije, na isti datum, otvorena je nova izložba grafika redovne profesorke fakulteta primenjene umetnosti u Beogradu, Gabrijele Bulatović.

Svečanim koncertom u Centru za kulturu u Pančevu, koji je održan u četvrtak, 18. juna, Plesni klub   “Balerina“ je  obeležio veliki jubilej - 35 godina uspešnog rada, posvećenosti i ljubavi prema plesu.

Na Svetski dan okeana, 8. juna, održana je kreativna radionica “Mali umetnici pod morem“ u prostoriji Kreativnog kulturnog kluba, a u organizaciji Doma kulture i Mesne zajednice Starčevo.

Starčevo je na predratnih 3600 stanovnika imalo čak 13 kafana. Situacija je ranije bila drugačija, pa ne samo da su kafane bile pozicionirane u naselju, već se prema broju lako može utvrditi da je skoro svaka ulica imala svoju kafanu.

            Kulturno-umetničko društvo “Neolit“ nastavilo je  sa brojnim aktivnostima i tokom juna, potvrđujući još jednom da je mesto okupljanja svih generacija koje povezuje ljubav prema folkloru, tradiciji i zajedništvu.

Piše: Petar Andrejić

            Starčevo je danas veliko i moderno naselje u Banatu, ali su njegovi koreni mnogo dublji. Tokom 18. veka bilo je deo Banatske vojne granice, posebnog sistema odbrane Habzburške monarhije. U tim vremenima stanovnici su istovremeno bili zemljoradnici i vojnici, ljudi koji su dan provodili na njivi, a noć na straži. Kroz ovu rubriku, u devet nastavaka, vratićemo se dva i po veka u prošlost i pokušati da dočaramo kako je izgledao svakodnevni život tadašnjih Starčevaca. Likovi i dijalozi su književna rekonstrukcija, ali su istorijske okolnosti, način života i duh vremena zasnovani na poznatim istorijskim izvorima.

I

DOLAZAK NA GRANICU

            Proleće 1771. godine stiglo je ranije nego obično. Sneg se otopio još krajem februara, a ravnica između Tamiša i Dunava ponovo je oživela. Iz vlažnih udolina dizala se magla, dok je vetar preko polja nosio miris tek probuđene zemlje. Putem od Pančeva ka Starčevu kretala se kolona zaprežnih kola. Na njima su bile porodice koje su po carskom nalogu dobile zemlju i novi početak u Banatu. Među njima bio je i Nikola Vuković, graničar u službi carice Marije Terezije. Sedeo je na prednjem delu kola i posmatrao ravnicu koja se prostirala u nedogled. Pored njega koračao je dvanaestogodišnji sin Pavle.

            - Oče, je li to Starčevo? - upita dečak pokazujući prema nekoliko kuća koje su se nazirale u daljini.

            Nikola zastade pogledom na horizontu.

            - Jeste. Od danas je i naše.

            Selo nije bilo veliko, ali je živelo. Iz dvorišta se čuo lavež pasa, negde je rznuo konj, a sa jedne kuće odjekivali su udarci čekića. Gradilo se na sve strane. Negde u centru naselja  dočekao ih je pisar iz graničarske komande. Pred sobom je imao veliku knjigu sa spiskovima novih stanovnika.

            - Ime?

            - Nikola Vuković.

            - Broj čeljadi?

            - Nas petoro.

            Pisar umoči pero u mastilo i zapisa podatke.

            - Dobićete kućište na južnom kraju sela i zemlju za obrađivanje, stoku i alat. Kao i ostali graničari, dužni ste da se odazovete vojnoj službi.

            - Razumem - kratko odgovori Nikola.

            To nije bilo ništa novo. U Vojnoj granici zemlja i vojnička dužnost išli su zajedno. Narednih dana počeo je posao oko podizanja novog doma. Drvo je bilo dragoceno, pa su se kuće najčešće pravile od naboja - mešavine zemlje, vode i slame. Komšije su pomagale jedni drugima. Tako je bilo oduvek. Dok su muškarci podizali zidove, žene su donosile vodu i pripremale hranu za radnike.

            - Kažu da je zemlja ovde dobra - reče jedan od suseda. Nikola se nasmeši.

            - Ako je upola dobra kao što pričaju, vala biće dovoljno za sve nas - bio je uveren Nikola

            Ali, život u Banatu nije bio lak. Posle kiša, putevi su se pretvarali u blato. Neke godine donosile su poplave, druge suše. Leti su se iz močvara dizali oblaci komaraca, a zimi je vetar sa ravnice umeo danima da zavija oko kuća. Ipak, zemlja je bila plodna.

            Nekoliko nedelja kasnije Nikola je prvi put stajao na njivi koja mu je dodeljena. Sagnuo se, uzeo grumen tamne crnice i protrljao ga među prstima.

            - Dobra je - reče.

            - Bolja nego što smo imali? - upita Pavle.

            Nikola pogleda prema ravnici.

            - Ako Bog da, ovde ćeš podizati svoju decu.

            Te večeri porodica je prvi put prenoćila u novoj kući. Krov je još mirisao na svežu trsku, a zidovi nisu bili sasvim suvi. Napolju se polako spuštala noć. Nikolina žena Marija sedela je pored malog prozora i gledala kako se iznad ravnice pojavljuju prve zvezde.

            - Hoćemo li se navići? - tiho upita.

            Nikola se zagleda u plamen sveće.

            - Moramo.

            Posle kraće tišine dodade:

            - Jednog dana naša deca neće znati za neki drugi zavičaj. Za njih će ovo biti dom.    U tom trenutku sokakom prođe noćna straža. Čuli su se koraci i metalni zvuk puške koja je udarala o kopču na opasaču. Nikola oslušnu. Bio je to zvuk novog života. I zvuk granice koju će on i njegovi susedi čuvati narednih godina.

(nastaviće se...)

Graničari

U drugoj polovini XVIII veka Starčevo je bilo deo Banatske vojne granice. NJeni stanovnici imali su dvostruku ulogu - bili su zemljoradnici koji su obrađivali svoju zemlju, ali i vojnici koji su po potrebi stupali u službu carske vojske. Vojna granica predstavljala je poseban administrativni i vojni sistem koji je postojao na južnim predelima Habzburške monarhije.

            Najveća dragocenost Svete Gore, pojas Presvete Bogorodice koja se čuva u tri dela i predstavlja jedinu dragocenost do danas sačuvanu iz Bogorodičinog zemaljskog života. Prema predanju, pojas

Takmičenje u orijentiringu