Internet izdanje broj 151 od 31. oktobra 2006.

Intervju

PETAR ANDREJIĆ, POSLANIK U SKUPŠTINI AP VOJVODINE, ODBORNIK U SO PANČEVO  I ČLAN SAVETA MESNE ZAJEDNICE STARČEVO:

 Razvoj sela tek sledi

Uskoro počinju radovi na kanalizacionoj mreži. Na putu i gasifikacija, a selo dobija sve ulice pod asfaltnom podlogom. Obilaznica oko Beograda velika šansa za razvoj Starčeva

            Kao poslanik u Skupštini Autonomne pokrajine Vojvodine, pozvali ste građane Starčeva da podrže Ustav, zašto?

            - Razlog je jednostavan - samostalnoj Srbiji, kao državi, nakon raspada Državne zajednice Srbija i Crna Gora, jedino preostaje da zaokruži svoju državnost donošenjem novog osnovnog zakona - Ustava.

            Da li ste zadovoljni stepenom autonomije Vojvodine koji će pružiti novi Ustav Republike Srbije?

            - Da, jer je predlogom Ustava Vojvodina zadržala autonomiju, čak je dobila i veću ekonomsku samostalnost. Mislim da većina građana Vojvodine upravo na ovaj način doživljava autonomiju Pokrajine i da ne želi stvaranje “države u državi“.

            Buduća ekonomska autonomija Vojvodine omogućiće brz razvoj vojvođanskih gradova i sela, jer Ustav garantuje da će pokrajinski budžet iznositi najmanje 7% od republičkog budžeta, a 3% novca mora da bude plasirano u investicije - kanalizaciju, vodovod, puteve... U ovom momentu, to znači da će 18 milijardi dinara godišnje biti plasirano u investicije!

            Šta to donosi Starčevu?

            - Donosi mogućnost da konačno rešimo pitanje izgradnje fekalne kanalizacije. Pokrajinsko Izvršno veće je već formiralo Fond koji će finasirati izgradnju komunalne infrastrukture, a cilj je da u narednih pet godina sva vojvođanska sela reše svoje infrastrukturne probleme.

            Najavljujete početak radova na kanalizaciji?

            - U toku novembra, radovi bi trebalo da počnu. Mesna zajednica je pripremila 3 miliona dinara iz samodoprinosa i sopstvenih sredstava, a Opštinsko veće je na jednoj od sednica početkom oktobra, iz budžetske rezerve odobrilo još dva miliona dinara. Sa tako obezbeđenih 5 miliona dinara, konkuriše se kod Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo, koje na tih pet, daje još pet miliona dinara. JP “Direkcija za izgradnju i uređenje Pančeva“, kojoj je Mesna zajednica prenela investiciju, takođe će od pokrajinskih vlasti obezbediti još 10 miliona dinara, pa će se tako posao početi sa ukupno 20 miliona dinara. Od tih sredstava radiće se glavni kolektor fekalne kanalizacije.

            A dalji radovi?

            - Skupština opštine Pančevo proglasiće izgradnju fekalne kanalizacije u pančevačkim selima za kapitalnu investiciju. To praktično znači da će budžet opredeliti sredstva za te poslove, sa mogućnošću i kreditnog zaduženja. Prvo će se raditi u selima koja imaju pripremljenu dokumentaciju i dozvolu za gradnju, što mi imamo. Dakle, očekujem da će iz opštinskog budžeta u narednoj godini obezbediti još 50 do 80 miliona dinara, a isto očekujem i iz Pokrajine, u skladu sa politikom Izvršnog veća i činjenicom da će pokrajiski budžet nakon proglašenja Ustava biti sposoban da finansira ovakve poslove.

            Projekat je takav da omogućuje parcijalno priključenje, pa u ovo vreme sledeće godine ići će i prvi priključci po naseljima.

            Hoće li druge investicije “trpeti“ zbog izgradnje kanalizacije?

            - Nastavljamo sa asfaltiranjem, a naredne godine ćemo asfaltirati i rekonstruisati još najmanje 5 ulica. Završićemo rekonstrukciju katoličke crkve i urediti prostor oko kapele na pravoslavnom groblju. Uradićemo dva segmenta tribina na stadionu Borca, a pomoć sportskim klubovima, kulturi i udruženjima građana neće manjkati ni naredne godine. U stalnim smo kontaktima sa investitorom za gasifikaciju, pa ako se posao oko pripreme dokumentacije završi tokom zimskih meseci, na proleće će početi i radovi na postavljanju gasne mreže. I JKP “Starčevac“, kao nosilac komunalne delatnosti u selu, imaće značajna sredstva za svoj rad.

            Dakle, razvoj sela se nastavlja i u 2007. godini?

            - Razvoj će tek uslediti. Izgradnjom obilaznice oko Beograda, sa mostom kod Vinče, omogućiće se i formiranje manjih industrijskih zona gde će, verujem, posao naći i mnogi sada nezaposleni građani Starčeva.

 J. Filipović

NATAŠA MLADENOVIĆ, SUVLASNIK SALONA LEPOTE

 I muškarci u salone!

            Nataša Mladenović je rođena 1978. godine. Posle završene osnovne škole u Starčevu upisuje hemijsku školu u Pančevu - smer hemijsko-tehnološki tehničar. Nataša smatra da je za jedno dete od četrnaest godina vrlo teško da odredi smer daljeg obrazovanja i da je to razlog zašto danas imamo ogroman broj ljudi koji ne rade posao u svojoj struci. Kaže za sebe da pripada toj populaciji i smatra da čovek u životu ne treba da bude prosečan, nego se treba boriti da bude najbolji u svom poslu, bez obzira čime se bavi. Osetila je to na svojoj koži, u trnovitom putu do suvlasnika ekskluzivnog salona lepote  “Sorela“ koji se nalazi u Pančevu.

            Upisala si hemijsku školu ali paralelno sa školovanjem javilo se interesovanje za negu lepote?

            - Recimo da je tako. Nisam se razlikovala od drugih devojčica u to vreme. U tom uzrastu je kod ženske populacije normalno da više vremena provodi ispred ogledala. Ja sam jednostavno osećala da imam talenat za ovaj posao kojim se sada bavim. O školovanju u Beogradu nisam mogla ni da sanjam! To je bilo vreme kada je moj otac imao platu dve marke i stvarno nije bilo uslova za ispunjavanje moje ambicije. Zbog loše politike devedesetih godina, nekoliko generacija je propustilo šansu da izabere put koji su sami želeli. Nisam mogla da upišem Školu za negu lepote, pa mi nije ni bilo bitno koju ću školu da završim, znala sam da ću jednoga dana biti tu gde sam sada. Šta više, srednju školu sam završila vrlo lako i moji roditelji su želeli da upišem studije. Nisam se našla u toj ambiciji, čvrsto sam želela negu lepote.

            Kako je izgledao tvoj prvi kontakt sa salonom lepote?

            - Negde pred kraj školovanja, osetila sam potrebu da trebam da radim. Moja tetka je u to vreme bila vlasnica jednog salona lepote, čvrsto sam odlučila da se oprobam u pravom studiju, da raskrstim sa sobom da li ja stvarno mogu da radim taj posao. Da, pronašla sam sebe!  Provela sam u tetkinom salonu četiri godine. Mnogo stvari sam tu naučila. Do tad mi nije bila jasna ona izreka “kradeš zanat“, kako ukradeš zanat? Shvatila sam da gledanjem kako to drugi ljudi rade kroz praksu dođe do elegancije pokreta i vremenom se rad pretvori u umetnost. U tim teškim vremenima sam i u kućnim varijantama imala mušterije ne bi li težila ka nekoj perfekciji i osamostaljivanju.

            U pohodu za karijerom te nije držalo mesto, radila si u mnogim pančevačkim salonima lepote?

            - Ja bih to pre nazvala radnim iskustvom. Istina je,  radila sam u nekoliko pančevačkih salona lepote, sticala radno iskustvo i otkrivala mnoge tajne u ovom poslu. Često sam morala da čuvam kučiće raznim gazdama salona. Kako mi sad termin “gazda“ glupo zvuči, ali hajde, kod nas se tako naziva poslodavac. Usavršavala sam znanje, sticala novo, prošlo je devet teških godina dok nisam bila spremna da sa tetkom uđem u posao i postanemo vlasnice jednog eksluzivnog salona lepote. Sada se može reći da sam “devojka za sve“ u smislu lepote. Često je u radu sa mušterijama potrebna doza poznavanja psihologije, dešava se da devojka ne ume da objasni kakvu uslugu želi, u takvim slučajevima do izražaja dolazi kreativnost. Rad na noktima je prava umetnost. Najbolju podršku su mi dale mušterije koje su me pratile u seljakanju od salona do salona i nekoliko godina mi ukazuju svoje poverenje.

            U nas postoji termin “metro ljubavnici“ - tako nazivaju muškarce koji posećuju salone lepote. Da li vaš salon posećuju muškarci?

            - Muškarci mnogo manje pridaju značaja svojoj lepoti od žena. To je glupo, pa svi mi volimo da budemo lepi. Verujem da bi mnogi muškarci posećivali salone ali bi bili ismejavani od okoline. Dešava se da nam dođu muškarci u salon ali to je uglavnom u sezoni letnjih odmora. Znate da muškarci ne umeju, recimo, da iseku nokte na nogama, pa to izgleda onako smešno i pored toga što su šarmantni. Često muškarcima radimo nokte i zanoktice, sve popularnija je depilacija grudi... Pogledajte sportiste, vaterpoliste, košarkaše, odbojkaše da li verujete da su oni stvarno prirodno bez ijedne dlake na telu? LJudska lepota dolazi iz unutrašnjosti svake individue ali muškarci pored teretane mogu uraditi i još ponešto za sebe.

            Koliko je teško kod nas ići u korak sa svetom kada je ovaj posao u pitanju?

            - Odgovorno tvrdim da nimalo ne zaostajemo za svetom po tom pitanju. Pa, imate izjave poznatih ljudi da su naše žene prelepe i u to ne treba sumnjati. Redovno posećujem seminare i sajmove lepote, sva tehnika koja se koristi u svetu, koristi se i kod nas.

            Biću slobodna da zaključim da se u manjim sredinama radi mnogo kvalitetnije nego u većim. Recimo da mi imamo mušterije iz Beograda koje, kada se preračunaju, potroše isto novca ali dobiju kvalitetniji rad. U Beogradu su cene “prepumpane“.

            Mogla bih još puno da pričam o ovom poslu ali vi sigurno ne biste imali mesta u prostoru predviđenom za ovu rubriku, poručila bih našim meštanima da istraju u poslovima koje vole. Samo to je viza za zdrav život. A vi, muškarci 21. veka, postanite deo sveta!

Goran Milošević

Saša Stamenković, sportski radnik

Jedna sportska duša...

            On je jedan od najangažovanijih Starčevaca, kada je reč o razvoju seoskog sporta. Bavi se trenerskim pozivom, a težište mu je na podizanju namlađeg pogona Odbojkaškog kluba “Borac“. Entuzijazam, koji mu ne manjka, doveo je do velikih uspeha u prethodnom periodu.

Takođe, pored odbojke, strast mu je i bodi-bilding, a u njegovoj teretani i uz njegov nadzor, mnogi Starčevci već dugi niz godina “brinu“ o svojoj anatomiji.

Svako ko poznaje starčevačke sportske prilike, bez dileme zna da se radi o Saši Stamenkoviću,

   Saša je rođen 12. januara 1975. godine, od majke Milenke i oca Radomira, ima još i brata Gorana. U braku s Bosiljkom je već četiri divne godine, iz koga imaju “deliju“ Bogdana. Trenutno radi u OŠ “Vuk St. Karadžić“ na mestu domara, uz to, kao što je pomenuto, trener je drugog tima OK “Borac“ i vlasnik teretane u Domu kulture.

            Kako je mali Sale počeo da se zanima za sport?

            - Najčešće se igrao fudbal na livadi ispred kuće. Iznese se stara lopta, skupe se drugari iz naselja, kao npr. Beli Pejčić, pokojni Mića (poginuo u saobraćajnoj  nesreći), Nele, Macki... Uglavnom sam bio golman... Tu je još badminton na asfaltu ispred kuće, ali i moja nemirna priroda, koja me je činila pomalo nestašnim. “Kipteo“ sam od silne energije pa me je bilo teško obuzdati. Dešavalo se i to da sam kroz prozor “hvatao maglu“ i bežao u skitnju!

            Kreće se i u školu...

            - Učitelj mi je bio Pera Mladenović, koga smatram ekstra dobrim pedagogom! Prenosio nam je znanje na specifičan i neposredan način. Što se mene tiče nikad nisam voleo da “štrebam“, a dobre ocene sam dobijao na “kliker“. Po disciplini sam bio, kao što rekoh, vrlo nemiran i vragolast! Pored sporta, voleo sam i astronomiju, pa razne misterije, piramide, a fascinirao me je i fenomen vremenskih bašti.

            Iz tog period naveo bih jedan “ružan“ događaj u prvom razredu, koji je, međutim, na mene imao presudan uticaj za ispravno formiranje ličnosti u kasnijem periodu. I, tako, jednog poslepodneva Oliver Kostić Gulja, Milan Stanković i ja, “maznuli“ smo kremiće u nekadašnjoj prodavnici popularnoj Starčevki! Kasirka me “usnimila“ i pustila. Ali pošto su prodavci poznavali moje roditelje, kasnije su im ispričali da sam bio jedan od aktera tog nemilog događaja! Mama mi je, čuvši to, kupila dva kilograma euro-krema! Pokazala mi ga je i pitala da li volim TO da jedem? Pravio sam se blesav i pokušavao da se izvučem, ali za kaznu bio sam nateran da pojedem sve, dok mi se ne smuči “lopovski“ život! I otada se više nisam “bavio“ tim poslovima..

            Tu je i sve ozbiljnije zanimanje za sport...

            - Otprilike 1985. godine počinjem i sa prvim treninzima. I tada je odbojka je bila najatraktivniji sport u selu, a bitan uticaj na mene imao je i moj otac koji je radio u Školi kao nastavnik fizičkog. Postajem i član sportske sekcije, a kod “legendarnog“ Rođe Miloševića nastavljam kao pionir. Tu su i divne uspomene sa priprema na Tari, fenomenalno društvo, a cimer mi je bio, na žalost, pokojni Bojan Rogić. Prvi ozbiljniji nastup bila mi je Školska olimpijada u Somboru. Tada smo  uzeli zlato, a to je ujedno i poslednji “olimpijski“ trofej za starčevački školski sport. Pamtim i finale, koje sam odigrao u maestralnom stilu, što predstavlja jedan od najdivnijih trenutaka u mom dosadašnjem životu! Ilustracije radi u tom povodu, čak sam dao izjavu Radio Somboru

            Usledili su i prvomajski turniri na starom DIF-u, gde smo nastupali kao kadeti, a bila je na okupu skoro cela stara Jugoslavija.

            Sledi adolescencija, odrastanje...

            - Po završenoj osnovnoj školi upisao sam elektro-tehničku u Pančevu, a pride i engleski jezik na Radničkom univerzitetu. Sve mi je bilo novo, najteže su padali pooštreni kriterijumi. Moralo se više učiti, a slobodnog vremena bilo je vrlo malo. Tempo je bio jak, uporedo sa školom išli su treninzi, engleski... Na kraju, ipak, sve se dobro završilo.

            Tu su i prvi izlasci, prve simpatije, “zujanje“ po centru, “švrecovanje“ u Diskoteku, odsluženje vojnog roka.

            - To se dogodilo 1994. godine, kada sam, kao artiljerac, otišao u Rumu. Izvestan period proveo sam u Ćupriji na kursu za desetara. Bio sam veoma strog i kao komandir odeljenja prepoznatljiv po “gvozdenoj“ disciplini. Vojsku sam okončao kao uzoran vojnik, sa činom mlađeg vodnika, a bio sam i vojnik klase! Značajan period, od nekih pola godine, nalazio sam se na terenu kod Šida, području u neporednoj blizini ratnih dejstava. Spavali smo u voćnjacima, ekonomatu za prozvodnju “voćnih derivata“ (čitaj: rakije!).

            Po povratku stvari su se promenile?

            - Tada, u jednom kraćem periodu, sport odlazi u zapećak, a odbojkom sam prestao da se bavim zbog sopstvene procene da nemam odgovarajuću visinu! Pogotovo što tada nije postojala pozicija libera, koja bi veoma odgovarala! Tih godina, sredinom devedesetih, bavio sam se raznoraznim poslovima, činio sam sve da bi se zaradilo za džeparac, devojčice, izlaske... Na neki način, ponovo se vraćam u svet sporta otvaranjem teretane 1998. godine! To se dogodilo ponajviše zato, jer sam dve godine unazad počeo da se žestoko zanimam za bodi-bilding. U prvo vreme to je bilo u kućnoj režiji na svega par sklepanih sprava.  Uzor za bavljenje ovim sportom ponovo je bio moj otac Rade, koji je u svoje vreme bio veoma poštovan i za sobom ima nebrojenih uspeha, pa i onih na državnom nivou. Kao takav, on je konstantno inspirisao i mene, ali i mog mlađeg brata Gorana koji se, inače, opredelio za konjički sport. Poput oca i ja sam imao velikih ambicija, čak se ozbiljno spremao za prva takmičenja, da bi se u jednom od tih napornih treninga preterano opteretio i zapečatio sebi sudbinu kada je u pitanju moguće profesionalno “bildovanje“!  Pocepao sam trbušnu maramicu, dugo ležao u bolnici, enormno oslabio, ali na posletku sam se opravio, naravno, pod uslovom da se ubuduće sa tegovima “družim“ samo rekreativno.

            Ipak, kao satisfakcija, u oktobru 1998. godine, moj san postaje java, pa u prostoru na spratu Doma kulture (u kome se i danas nalazi) niče prva prava teretana u Starčevu, koja je vremenom dobijala optimalan izgled i do danas efikasno obavlja svoju funkciju.

            Naredno vreme provodim uživajući u momačkom životu. Između ostalog - voleo sam da krstarim po vasceloj Srbiji, što sa drugovima iz samog Starčeva, ali i onima sa odsluženja Vojske, na primer...

U međuvremenu, bila je to 2002. godina, odlučio sam da se “pozabavim“ bračnim pitanjem! To sam, po mom mišljenju, rešio na vrlo uspešan način oženivši se s dotadašnjom Pančevkom Bosiljkom, a već naredne godine na svet je došao i sin Bogdan.

            Te godine označavaju i ponovno rađanje stare ljubavi.

            - Tačnije naredne 2003. godine, i zvanično se vraćam odbojci, ovoga puta kao trener podmlatka “Borca“, i to na inicijativu pokojnog Dike, alfe i omege starčevačke odbojke. Već iduće, 2004. godine ostvario sam prvi veliki uspeh - 4. mesto na Odbojkijadi u kategoriji mlađih pionira održanoj u Pančevu. Pored toga, tu je sijaset takmičenja od opštinskog do regionalnog nivoa.

            Još da pomenem da sam se pre tri godine zaposlio u Školi što mi pomaže i u trenerskom poslu, jer na oku imam sve potencijalne talente!

            Dolazimo i do, možda, najvećeg uspeha!

            - U Žagubici, ove godine, priređena je Seoska olimpijada, a Starčevo je, više nego superiorno, bez izgubljenog seta, zauzelo 1. mesto. Odigrali smo četiri utakmice za jedan dan, i bez obzira na sve napore, u finalu deklasirali ekipu iz Leposavića. Generacija je kvalitetna i perspektivna, a iskoristiću priliku da je poimenice pobrojim. Dakle, osvajači prvog mesta u odbojci na Seoskoj olompijadi su - Nikola Radanović, Bojan Zlatković, Damir Cetić, Vladimir Dodić, Dejan Stojković, Tomislav Brozina, Milan Rankić, Žarko Jovanović, Marko Ilić, Stevan Krstić, Nemanja Aleksić i Srđan Lapić, svi između 86-og i 89-og godišta!

            Ovaj gest samo dodatno govori sa koliko žara i energije Saša pristupa svom omiljenom zanimanju i zato je veoma lako verovati mu da će rezultati i dalje bivati izuzetni. Potrebno mu je još samo malo podrške sa svih strana da oni budu i vrhunski!

            U tom tonu je završna poruka, koju Sale prevenstveno namenjuje najmlađaim sugrađanima:

            - Dobrodošli u svet sporta i ako želite zdrav i normalan život, budite istrajni, a sport će vam višestruko vratiti!

razgovarao Jordan Filipović

Intervju - “Straight Jackin”

 Peterburgsko-beogradski afro-rege šmek

            “Baksuzni“ petak 13. u Kreativnom kulturnoim klubu ipak je odlično protekao. U opuštenoj atmosferi Kluba, svirku je priredio beogradski, može se već tako reći, kultni bend “Straight Jackin“. Porazgovarali smo sa Jugoslavom,  frontmenom ovog benda.

Kada i gde je nastao “Straight Jackin“?

            - Što se tiče tekstova ovog tipa, ja to pišem od 1991. godine, pa sam pred odlazak u Rusiju, na studije, čak nešto i snimio. Kao bend, počeli smo sa radom krajem '93. i početkom '94. godine, u Rusiji, u Petersburgu, gde sam živeo. Počelo je kod mene na “gajbi“. Ja sam u suštini time hteo da se bavim ozbiljno, pa sam počeo sa neka dva drugara, nešto smo se zezali. Postojao je taj jedan, u to vreme, najgotivniji alternativni klub “Tam Tam“, tamo je probao bend “Majk Šajder Kunst“. Moj nastavnik muzičkog vaspitanja koji je svirao u bendu me je odveo tamo i tada sam počeo da sviram sa njima. Svirali su “rokabili“. Tada, kada su počinjali, imali su bas, bubanj, gitaru. Jefr, koji je praktično bio lider benda, svirao je gitaru i pevao. Koncert im je trajao tri sata. Prvo izađe bend, on otpeva svoje, posle Serafim Selenge Mahangila, crnac iz Zaira koji je doneo afričku muziku sa svih strana, i na kraju izlazim ja i pevam pesme sa tog našeg prvog albuma. Tako da je bend bio isti, a menjali su se samo vokali, a automatski i muzika, tako da sam ja uleteo u tu rege, rasta i afro priču. I pesma Jahrastafarraj je nastala pod tim uticajem. Posle toga smo snimili prvi album. Od '95. - '96. smo svirali u Rusiji, snimili smo još jedan album, onda sam došao u Beograd, pa sam se i vratio, posle druge godine fakulteta s tim albumom i izdao ga. Ovde sam, onda, upoznao neke druge ljude sa kojima smo svirali, pa je '98. izašao drugi album, prvi za “Metropolis“, drugi za “City“. Posle sam bio malo u Rusiji, malo ovde i onda smo 2004. izdali i treći album.

            Po profesiji si pozorišni režiser. Da li se baviš i tim poslom?

            - Bavim se i pozorišnom režijom. Baš sada bi trebalo da radim jednu Rosinijevu operu. Nisam nikada radio na tome, tako da će biti zanimljivo. To će biti  na proleće sledeće godine, pa ćemo videti. Imali smo sad neke probice, videćemo kako to izgleda.

            Kako uspevaš da uskladiš muziku kojom se baviš i pozorišnu režiju?

            - Ja se izražavam ili ovako ili onako, obe stvari su izraz mene samog. Ne razmišljam o tome. Radio sam u Rusiji u pozorištu. Studirao sam tamo dve godine, pa ovde dve i tamo se vratio sa svojima na petu godinu i diplomirao '99. Radio sam “Profesionalca“ Dušana Kovačevica, to je u Rusiji prošlo baš super. Radio sam Petruševsku i Čehova. Sa kumom dramaturgom, radim neki scenario za film.

            Da li imate u planu novi album?

            - Poslednji album koji je izašao 2004. godine smo uglavnom svirali par godina unazad. Ima novih stvari, imamo već 12-13 pesama, ali je sa izdavaštvom malo sve to problematično. Mi smo pesme sa poslednjeg albuma svirali još '98., pa su ljudi pesme znali i pre nego što su izašle. Baš kada smo izdali poslednji album, počela je ta fora sa prodajom na trafikama, što je malo nerealno, s obzirom koliko košta studio i sve ostalo.

            Šta ti voliš od muzike, privatno?

            - Sve što znam, to je ono što vidim na spotovima, znači znam samo singlove. Kao što sam rekao, u Rusiji sam upao u rege i afro priču i to sam doneo iz Rusije. Slušam stvarno sve i svašta. Na primer, pre nego što smo krenuli ovde, slušali smo Georga Bensona, znači pravi jazz.

            Pesma “Tarmi Rićmi“?

            - Trebalo je da nastupamo sa Mitrom Mirićem kod “Mega Dekija“. Tada se pojavila pesma “Plavi slon“ i čitav taj fazon. Mega Deki je zvao Mitra, pa se pričalo o tome da nastupimo zajedno sa njim i  harmonikašem, pa bez. Međutim Mitar je izgleda skapirao da ćemo ga zezati, pa se nije pojavio.

I za kraj pitanje - otkud ti na koncertu Sinana Sakića?

            - Pa zato što je Sinan vrh, svirka je odlična i čovek odlično peva. Svojim glasom potpuno ispuni prostor. Čak smo ga zvali telefonom posle koncerta. Bili smo i na Indirinom koncertu i na koncertu Viki Miljković i to je potpuno ludilo.

Maja Vulović

Vrh strane

E-mail: [email protected]

© 2006. Webmaster