Internet izdanje broj 151 od 31. oktobra 2006.

Društvo

ANKETA SN: Da li ćete izaći na referendum o novom Ustavu? 

Novom Ustavu treba dati šansu

Starčevci nisu baš najinformisaniji o predlogu novog Ustava, ali preovladava mišljenje da je svaki novi - bolji od sadašnjeg “Miloševićevog“ Ustava

Goran Stamenković	Maja Todorović	Marija Dinić	Toma Lukić
Aleksandar Bojović	Milica Dragomirov	Bora Micić	Paja Orešković

Goran Stamenković:

- Iskreno, ne znam ni o čemu se radi. Nemam vremena ni da gledam vesti na televiziji, tako da zaista nisam upućen. Veoma sam zauzet, tako da ne pratim čitavu priču oko Ustava, niti me interesuje.

Maja Todorović:

- Ustav ću podržati ako ga pročitam. Svakako da nam treba novi Ustav, ne znam šta u njemu piše. Mislim da ću ipak izaći na referendum i glasati za Ustav, jer bolje da se usvoji novi, nego da ostane ovaj Miloševićev.

Marija Dinić:

- Stvarno ne znam o čemu se radi, slabo sam i do sada izlazila na glasanje. Međutim, mislim da bi u svakom slučaju trebalo izaći na referendum za novi Ustav. Mladi ljudi sa kojima sam pričala, isto tako razmišljaju.

Toma Lukić:

- Koji Ustav? Koje države? Srbije? Ja bih najradije uveo pravi protektarijat, jer ovo su sve barabe i prevaranti. Razočaran sam totalno. Isto je kao u vreme Miloševića, samo što njega nema. Čini mi se da je sve isto ostalo, samo njega nema. Iste stvari se sada rade, a možda još i gore. Barem si u ono vreme mogao nešto da uradiš. Prava katastrofa!

Aleksandar Bojović:

- Sigurno ću izaći na referendum. Videćemo da li će ovaj Ustav biti bolji od starog. Trebalo bi da ga podržimo, pa ćemo videti šta nam nosi. Činjenica je da nešto mora da se promeni.

Milica Dragomirov:

- Izaći ću na referendum i glasati za Ustav. Mislim da će ovaj novi Ustav biti mnogo bolji od prethodnog, tj. postojećeg. Nadam se da će se moja očekivanja ispuniti i da će se stvari bar malo poboljšati. Bitno je pokušamo da nešto promenimo.

Bora Micić:

- Izaći ću na referendum i glasati za Ustav, jer smatram da je ovaj Ustav sigurno bolji od prethodnog. Preko nam je potreban novi Ustav, pa bi ovom trebalo dati šansu.

Paja Orešković:

- Podržaću Ustav. Izaći ću na referendum 28. i 29. oktobra. Potreban nam je nov Ustav. Iskreno se  nadam da će biti bolji od postojećeg i zato ću da izađem na glasanje i da glasam za Ustav.

Pripremila: Maja Vulović
Foto: Goran Milošević

IZVIĐAŠTVO:

Bivak u Pesku posvećen memorijalu ”Ivica Pranjić”

            Dvodnevni bivak u Deliblatskoj peščari, gde je organizovan pravi izviđački život, posvećen je memorijalu “Ivica Pranjić“, u znak sećanja na starčevačkog izviđača koji je preminuo u saobraćajnoj nesreći. Uspomene na Ivicu Pranjića, kao nekoga ko je bio uvek spreman da pomogne, voleo drugarski život i bio uspešan u svojoj profesiji oficira su lepe, i on zaslužuje da se starčevački skauti sećaju vremena kada je drugovao sa njima.

            Ukupno 40 izviđača svih kategorija, boravili su u Peščari 14. i 15. oktobra. Bungalovi u šumi, koje je ustupila “Staklara“, mada je već bio kraj sezone, bili su odlični za smeštaj, jer je već bilo hladno za boravak u šatorima. Nakon razmeštaja u dvokrevetnim i četvorokrevetnim bungalovima, izviđači su se raspakovali i počeli da sređuju okolinu svojih šumskih kućica sakupljajući opalo lišće i grančice. Grupa devojčica pomagala je kuvaru Miši oko pripreme ručka koji se sastojao od krompir-paprikaša.

            Nakon postrojavanja izviđači su podeljeni u dve grupe. Starije je predvodio Marko Ivošević i oni su pripremili ložište i drva za logorsku vatru. Mlađi su šetali, obilazili teren, snalazeći se u prostoru bez busole, samo pomoću obeležja iz prirode i upoznaval ise sa biljnim i životinjskim svetom prelepe Deliblatske peščare.

            Slobodno vreme je iskorišćeno za sportske igre i odmor posle ručka. Starije ekipe: “Panteri“, “Breza“, “Katastrofa“ i “Ne znamo“, imale su takičenje u orijentaciji koristeći karte Orijentacionog kluba “Kompas“ iz Vršca. Sve ekipe su se dobro snašle pronašavši svih 5 kontrolnih tačaka, ali najbolje prolazno vreme imala je ekipa “Katastrofa“ pod vođstvom Velibora Aksića iz voda “Panteri“.

            Veče je iskorišćeno za noćni hajk. Predrag Stanković, načelnik odreda, vodio je izviđače, usput im objašnjavajući. kako se mogu snaći u prirodi i odrediti strane sveta pomoću zvezda, ujedno im prenoseći znanje o Kosmosu, neiscrpnoj i zanimljivoj temi.

            Logorska vatra je prijala, jer je posle toplog dana naizlazila prohladna noć. Izviđači su večerali uz vatricu, a onda ih je zagrejala pesma najmlađih. Nedelja je iskorišćena za obilazak osmatačnice i posetu šumaru. Odatle se vidi čitava Peščara i okolna sela.

            Pre odlaska, skauti su sve doveli u red, kako je i bilo pre njihovog dolaska, ostaviviši za sobom lep teren Deliblatske peščare, koji zbog njegove izuzetnosti treba čuvati i češće koristiti.

Daniela Jajić

Takmičenje u prvoj pomoći

Poslednjeg petka u septembru u Pančevu je održano republičko takmičenje ekipa u pružanju prve pomoći i realističkom prikazu povreda, oboljenja i stanja. Kao veoma srodne organizacije, starčevački izviđači su pritekli u pomoć glavnom organizatoru ove manifestacije - Crvenom krstu iz Pančeva. Takmičenje je otvorio predsednik opštine Pančevo koja je i bila glavni sponzor. Među 800 učesnika iz cele Srbije nalazilo se izuzetno mnogo izviđača ali je jedino OI “Nadel“ Starčevo bio zvaničan učesnik. Trenutni načelnik Saveza izviđača Srbije iz Niša, inače funkcioner u republičkom savezu Crvenog krsta, bio je prijatno iznenađen učešćem starčevačkih izviđača na ovom takmičenju pa je iskoristio priliku da obiđe Starčevo i odredske prostorije. Impesioniran Starčevom izjavio je da malo koje mesto u niškom regionu može da se uporedi sa njim. Obećao je da će učiniti sve što je u njegovoj moći da pomogne razvoj izviđača u Srbiji i da pokuša izviđaštvo uvesti u vladin sektor. Izviđači su nevladina organizacija samo u malom broju siromašnih država. U ostalim bogatijim svetskim državama oni su deo obrazovnog sistema ili u sklopu civilne zaštite što bi i kod nas trebao da bude slučaj.

Neki od starčevačkih skauta, imali su funkciju domaćina na poligonu, a neki su bili kuriri na stazi. Sve u svemu - odlično su se snašli u svim dodeljenim ulogama, pa su bili izuzetno pohvaljeni od strane domaćina.

Četvrti pazovački višeboj

U rasadniku gradskog zelenila, u predivnom cvetnom ambijentu nedaleko od Stare Pazove, od 30. septembra do 2. oktobra, održan je Četvrti međunarodni izviđački pazovački višeboj. Odred izviđača “Nadel“ je na ovom takmičenju učestvovao sa najmlađom ekipom - “No smoki“, u kojoj su svi članovi osim vođe ekipe po prvi put učestvovali na ovakvom takmičenju. Ekipa je bila hit višeboja. Našim “petacima“ je najteže bilo da savladaju stazu koja je bila nekih dvadesetak kilometara, ali uglavnom u urbanoj sredini. Ipak su uspeli da pokažu svoju snalažljivost, izdržljivost, znanje i sposobnost pa su na kraju pomalo iznenađujuće, osvojili drugo mesto u konkurenciji mladih izviđača. Treba napomenuti da su na ovom takmičenju učestvovali izviđači iz Srbije, Republike Srpske i Makedonije. Srebrni “Pazovčani“ su: Aleksandar Stanković, Jelena Đurišić, Milena Đurišić, Dejan Pejčev i Maja Grgić.

P. Stanković

Južnobanatski savez

Izviđači tri najjača odreda u regionu rešili su da naprave Južnobanatski izviđački savez da bi lakše mogli da lobiraju i ostvaruju svoje ideje. Prvi neformalni sastanak je održan u Policijskom odmaralištu na Vršačkom bregu 7. i 8. oktobra ove godine. Sastanku su prisustvovali članovi uprave OI “Sava Munćan“ iz Vršca, OI “Uča“ iz Bele Crkve i starčevački OI “Nadel“. Vrščani i Starčevci su dva od ukupno tri odlikovana odreda u Vojvodini za proteklu godinu, dok je belocrkvanski odred jedan od najopremljenijih u Srbiji, što pokazuje koliku će snagu imati ovaj savez. Savez će biti otvoren i za ostale odrede u regionu koji su trenutno u nekoj stagnaciji. Odredi iz Kovačice, Deliblata i Pančeva će najverovatnije biti uskoro u ovom savezu. Razgovor na temu formiranja saveza tekao je uz domaćinsku atmosferu Vrščana, predivnu floru vršačkih planina i uz neizbežni izviđački pasulj iz kotlića.

MALO SKITAM, MALO PIŠEM

Lebanon (Liban)

Specijalno za SN, Ivica Fajht, Bahrein

U Libanu

            Pre nekoliko godina sam imao priliku da upoznam Liban, malu zemlju na bliskom istoku, a toliko bogatu u mnogo čemu. U povratku sa godišnjeg odmora, svratio sam u posetu prijateljima i, misleći da se par dana malo odmorim, proveo celu nedelju, uz trenutke koji su mi još uvek u svežem pamćenju.

            Liban je zemlja sa puno suprotnosti, gde zajedno žive muslimani i hrišćani, ljudi različitih nacionalnosti i kultura, i gde se u isto vreme mogu videti muslimanke od glave do pete u crnom i mlade devojke iz Libana koje se oblače po poslednjoj modi.

            Ova država se graniči sa Sirijom i Izraelom, dok je sa zapadne strane je zapljuskuju talasi Sredozemnog mora. Glavni grad Libana je Bejrut i nalazi se na samoj obali. Kažu da je za ceo arapski svet, Bejrut bio prvo mesto za izlazak i nije čudno to što mnogi iz okolnih zemalja imaju kuće i zemljišta i ovde dolaze na godišnji odmor. U gradu su luksuzni hoteli, restorani sa tadicionalnom kuhinjom, tržni centri, noćni klubovi, odmarališta, a čak postoji i kasino! Žene u Libanu su prelepe i moje lično mišljenje, najlepše na Bliskom istoku.

            Klima je umerena i tokom cele godine se može uživati. Na severu Libana su planine koje do maja meseca imaju snega, tako da mnogi ljubitelji zimskih sportova dolaze ovde na odmor. Zeleni krajolici brda i dolina, sa varošicama i gradićima su prepoznatljivi u srednjem delu Libana, dok je na jugu zemlje vegetacija mnogo ređa i temperatura malo viša.

            Za ljubitelje prirode ili EKO-turizma, Liban pruža bezbroj destinacija jer se svašta može videti. Planinski vrhovi, pećine sa svojim čarima, kanjoni, prelepe plaže, zalasci sunca, obronci prekriveni kedrovinom (drvo kedar se nalazi na njihovoj državnoj zastavi), pustinjski pejzaži - samo su neke od njih. Pomenuo bih pećinu Jeita koja ima dva ulaza. Jedan od ulaza je u nivou sa morem, tako da se u obilazak ide malim čamcem i to je avantura sa puno saginjanja zbog nizine samog plafona pećine. Do drugog ulaza se dolazi uspinjačom  i ide se bukvalno u utrobu planine. Na najvišem delu je ponor i to je mesto gde se ove dve pećine stapaju u jednu. Pravo čudo prirode. Za one aktivnije, tu su skijanje, planinarenje, spuštanje padobranom, skijanje na vodi, kampovanje, jahanje konja, ronjenje, trke automobila i motora i još bezbroj drugih aktivnosti.

            Liban je prepun arheoloških nalazišta i ovde se na svakom koraku mogu naći tragovi ranijih civilizacija. Mnoge su vojske ovuda prošle tako da i danas postoje ruševine i ostaci iz doba Feničana, Grka, Rimljana, Turaka... Istorija je ovde pisana. Tu su Sidon, Tir, Balbek, Betadin,Biblos...

            Kažu da je 70-tih, Biblos bio mesto za okupljanje svetskog džet-seta. Gradić odiše prijatnom atmosferom, sa lepim plažama, krivudavim kaldrmisanim ulicama, bazarima ali i noćnim klubovima. Izdvojio bih jednu radnju u kojoj se mogu kupiti kamene ploče sa fosilnim ostacima riba, morskih puževa i sl. Vlasnik radnje je arheolog i svojom pričom, me je vratio nekoliko miliona godina nazad u prošlost!

            Balbek je takođe jedno od mesta koje treba posetiti. Bogato je feničanskim i grčkim utvrđenjima i u vreme starih Grka mesto se zvalo Heliopolis, što znači - grad sunca.  Dolaskom rimljana, grad je slavio boga vina, Bahusa. Balbek je prepun radnji  gde lokalni živalj pokazujea umešnost izrade raznih stvari, pa i predmeta uzetih iz njihovog bogatog folklora. Svake godine se ovde održava muzički festival gde rado gostuju svetske muzičke zvezde i orkestri. Koncerti koji se izvode pod otvorenim nebom, između oronulih zidina na mesečevom svetlu, bude osećaj koji je teško opisati.

            Libanci su u suštini jako velikodušni, otvorenih pogleda na svet i potpuno je sve jedno da li ste u nekom od klubova sa arapskom muzikom i  trbušnim plesačicama, na plaži, u nekom od velikih hotela ili na pijaci u nekoj varošici, svuda se to da osetiti. Gde god da se nađete, uvek će vas neko ponuditi kafom ili slatkišima. Teško je odoleti takvoj ponudi. Žalosno je to što se ova zemlja nalazi u području gde se uvek vode neki ratovi i skorašnja agresija od strane Izraela je opet narušila mir i ostavila ruševine. Ovoga puta ruševine modernog doba.

            Kuhinja Libana je jako bogata i dobro poznata u arapskom svetu pa i šire. Bliska je našoj kuhinji i sve je sveže i ukusno. Imao sam priliku da ručam ili večeram, kako u nekom od elitnih restorana, tako i u nekoj maloj kafanici na magistralnom putu, i što se hrane tiče, nisam primetio neku veliku razliku.

            Dakle, ako vas put nanese na tu stranu sveta, obavezno zastanite u Libanu. Nećete se pokajati.

Zanimljivosti:

- Ovde je mesto gde je, po Bibliji, Isus pretvorio vodu u vino.

- Biblos, gradić na obali Sredozemnog mora, tretira se kao jedan od najstarijih nastanjenih mesta na svetu!

- Goran Bregović je sa njegovim trubačima, dva puta gostovao u Betadinu.

- LJudima iz Izraela nije dozvoljen ulazak u zemlju, a takođe i svima onima koji imaju vizu Izraela u svom pasošu.

- Zemlja je bila pod “zaštitom“ Francuske tako da su francuski i arapski jezik više u upotrebi nego engleski.

Najlepše je đačko doba...

            Posmatrajući razvoj nauke i dostignuća vezanih za nju, možemo zaključiti da se i od čoveka, u skladu sa tim promenama, u današnje vreme zahtevaju neka nova znanja i veštine. Usavršavanjem kompjutera i interneta, povećava se i potražnja za kadrovima koji su stručni u tim oblastima. Ovakvih primera koji svedoče o tome koliko se školstvo menjalo, naravno ima mnogo. Ali šta se očekivalo od mladih od pre 70 godina? Pronašla sam neke stare đačke knjižice  iz 1933. i 1934. godine, tako da sam mogla da steknem neki uvid o školskom programu tog doba.

            U Starčevu se osnovna škola, od prvog do četvrtog razreda, nalazila u sadašnjem centru sela. Posle toga se išlo u školu koju mi sada znamo kao “donju“ ili “staru školu“. Od predmeta u osnovnoj školi u četvrtom razredu deca su imala: veronauku, srpskohrvatski jezik, račun, zemljopis, istoriju, poznavanje prirode, lepo pisanje, crtanje, gimnastiku, pevanje, ručni rad, vladanje. Primetićete da je donekle suština predmeta ista, naravno pod drugim nazivom. Međutim, razlika je npr. predmetu “veština lepog pisanja“ koja smo svi videli na nekim starim dokumentima. Ta veština je izgubila na značaju u današnje vreme, kada se rukom samo potpisuju dokumenta, a sve ostalo se kuca na kompjuterima i pisaćim mašinama. Takođe ručni rad više niko ne neguje, sem možda naših majki i baka.

            U prvom višem razredu, koji je dolazio posle četvrtog (mi kažemo peti razred), predmeti su bili: nauka o veri, srpskohrvatski slovenski jezik, istorija, zemljopis, račun, poznavanje prirode, ručni rad, crtanje, lepo pisanje, pevanje, gimnastika, vladanje. U knjižici je napisan i đački zavet koji glasi:

“Najveće svetinje su mi :

Bog, Kralj i Otadžbina.

Najveću ljubav i poštovanje odajem:

roditeljima i učiteljima.

Svoj zavet najuspešnije ispunjavam kad se molim Bogu i radim za dobro Kralja i Otaddžbine, za jedinstvo jugoslovenskog naroda i jednaku ljubav prema svim Jugoslovenima bez razlike vere i plemena.

Biću pobožan, dobar, plemenit i pažljiv prema svakom;

Biću pošten, istinit, iskren i veran u društvu i školi;

Biću vredan, savestan, poslušan i izdržljiv u svakom poslu.

Kad budem takav, zaslužiću punu ljubav i priznanje svojih roditelja i učitelja, što će mi biti najbolja nagrada.

Pročitao sam zavet i obećavam svečano, da ću ga se svagda držati.“

            Takođe, u istoj knjižici se nalazi i školski red, odnosno pravlinik ponašanja, koji ne obuhvata samo ponašanje u školi:

“U školu se dolazi četvrt časa pred početak učenja.

U školi ni pre, ni za vreme učenja ne sme se bez dozvole učitelja s mesta ići niti praviti larmu i nered.

Odelo, đački pribor i knjige moraju biti čisti i očuvani. Po školi se ne sme bacati hartija i drugi otpaci.

Posle škole kući se ide pristojno, gde je više đaka u dvojnom redu bez trčanja i galame. Isto se tako ide i u školu.

Starije usput pozdravljati.

ĐAČE:

Budi: soko, trezvenjak, štediša.“

            Vremena su se svakako promenila, pravila ne pišu u školskim knjižicama, podrazumevaju se, manje-više su slična, mada nisu  toliko izričita i rigorozna. Da li su promene na bolje ili gore? To već možemo posmatrati iz više uglova. Pravila uvek postoje, ali takođe postoje oni koji ih se pridržavaju i oni koji to ne čine. Ono što se sigurno nije promenilo za 70 godina i neće se promeniti u još toliko godina unapred, jeste da je škola bila i ostala, ma koliko moderna, stroga ili teška,  najlepši period života svakog čoveka.

Maja Vulović

Vrh strane

E-mail: [email protected]

© 2006. Webmaster