Internet izdanje broj 140 od 30. novembra 2005.

Komentari

retroSPEKTIVA

Protekli festival tamburaša pokazao je ponovo stepen kulturnog nivioa na kome je naša sredina. Iako tek peti, on je već međunarodni, može se reći da je i tradicionalni, a treba istaći da je uvršten u red kulturnih manifestacija od šireg značaja na državnom nivou. Starčevački kulturni poslenici su još jednom pokazali da su nenadmašni u pripremi značajnih kulturnih događaja, a taj nivo ubuduće samo treba održavati.

“Održavanje“ je model koji može da primeni i Kreativni kulturni klub. Organizacija koja je za vrlo kratko vreme uspela da da svoj pečat neformalnom ali veoma atraktivnom vidu prezentacije kulturnih vrednosti. Dinamika dešavanja u KKK-u je dovedena na odgovarajući nivo, u skladu sa potrebama sredine koje su definisane radom u protekle dve godine postojanja Kluba. Drugim rečima, ne vredi proizvoditi inflaciju programa ako već nema ko to da upije. Bolje je staviti akcenat na kvalitet, i publiku koja je već profilisana i definisana, i nju obradovati značajnim i aktuelnim sadržajima.

A sadržaj u ostalim mestima na kojima se okupljaju Starčevci je više nego skroman. Uglavnom je to ponuda koja se svodi na “kafe-razbibrigu“, a Starčevo je i dalje jedna velika spavaonica što se dobrog dela potencijalne aktivne publike tiče. Oni “najaktivniji“ odavno su prestali da traže duhovnu zadovoljštinu u selu, već odlaze put Pančeva (iako se ni tamo ne nudi bog-zna-šta) ili Beograda, gde se već može zadovoljiti probirljiviji ukus.

Ali, ako ste u toj varijanti, a nemate sopstveni prevoz, susrešćete se sa problemom lokalnog javnog prevoza. Poslednji autobus za Starčevo, iz Pančeva, je u 23.40 a iz Beograda za Pančevo u 23 sata. Nepristojno vreme, za bilo kakvo planiranje večeri. Pa, ko se to još u ponoć vraća kući!? Nisu pomogle ni depeše ATP-u da usaglasi red vožnje sa potrebama građana,a a kad bi, uz neku vrstu pritiska, i došlo do toga, ATP-ejci bi “provozali“ par dana liniju oko ponoći, i pobedonosno konstatovali da nema dovoljno putnika za održavanje linije. To, naravno, nije rešenje.

Onda, ostaje vam da, na primer, bioskopske premijere sačekate u Pančevu (i da se vratite u pola 12 kući!) ili u budućem seoskom bioskopu (na ko-zna-kad repertoaru). Ili da kupite auto, ili pak da se “isprsite“ za taksi.

A taksisti, ovi naši, “kombi-varijanta“, jedva su dočekali da ATP poveća cenu prevoza. Pa kad može ATP da vozi za 50 dinara, hajde i oni da to čine. Pravo “nemonopolsko“ ponašanje rađa isto takvo.

Petar Andrejić

Demon nad Srbijom!

Dok se vajni državopolitičari iz dubokopatriotskih razloga (čitaj: dubokofoteljaških) brinu za opstanak Kosova (ups, Kosmeta) ili o najvitalnijoj temi - podizanju sanadarda građana (tj. nas!), tako što vredno i složno usvajaju odluke o povećanju svojih “mizernih“ platica, mi smo i pored toga i svega ostalog, imali nad čime drugim da se sablaznimo i zgrozimo.

To je, svi već znamo, monstruozni akt nad maloletnom Tamarom Ivanović (13) iz Batajnice, koji prevazilazi sve granice ljudskih anomalnosti. Počinitelj je neka “debilna nakaza“, koju je policija “krstila“ Čombe (uzgred, kažu da je iz okoline Pančeva!), ali to je samo radni naziv za one, koji su poslednjih decenija sistematski zarazivani demonskom klicom(!) i koji mirno šetaju Srbijom i vrebaju iz raznih "vagona" i sličnih ćumeza, bez ikakve “bojazni“ da će ih neko u tome preduprediti ili odvratiti od novih monstruoznosti.

Onomad sam bio na nekoj tribini o satanizmu u rokenrolu i nekako razgovor je otišao u drugom, zdravofilozofskom smeru. Rasprava se pretvorila u priču o iskonskom dualizmu o bogu i satani, dobru i zlu... Na kraju je konstatacija bila da je bog (odnosno, dobro, pravda...) neprocenjivo ispravan izbor. Naravno, ako ste iole normalni, taj izbor neće doći u pitanje i to će vam, pre ili posle, mnogostruko vredeti!

Međutim, (surova) realnost nam (bar na ovim prostorima) nudi najprovokativnija iskušenja. Kad je moj slučaj u pitanju, nisam nikad smatrao da je dovoljno verovati samo u institucionalnog boga - onog, kojeg Crkva, putem svojih emisara propagira. Ne branim, ali pravo verovanje u Boga, je vera u dobro i to isključivo kroz činjenje dobra (znači - nema oprosta greha od strane drugog lica, ako se sam suštinski ne “ispraviš“!). Na žalost, ovde je i to stavljeno pod žrvanj sumnje. O maloj Tamari svi i govore kao humanom i plemenitom biću, ali je “demon“ otelotvoren u Čombetu “uzeo“ sa ovog sveta.

Ima još mnogo primera. Moj dobar prijatelj, tridesetogodišnji Zoran, bio je jedan od retkih kome zbog duhovnih kvaliteta i najzlobniji nisu mogli zavideti ili ga ne poštovati, voleti... Iako je i on bio oličenje dobra, skromnosti, poštenja i sveopšte plemenitosti, u najcvetnijem  periodu živata, kada je trebalo da sva vrata pred njim budu širom otvorena, zlokobni demon (ovoga puta u obliku neizlečivog svirepog tumora) ih je zatvorio na surov i bolan način.

Na žalost, svega toga ima svuda po svetu, ali ovde u Srbiji kao da je “demon“ (satana, đavo ili prosto rečeno - Z-L-O) nešto dominantno i kao da on diktira pravila igre i brine i navija za sebi sličnim “podanicima“. Ostalima, koji misle da dobro nema alternativu i da uvek pobeđuje, ostaje da veruju da su ove gadosti koje  nas snalaze samo trenutna i depresivna iluzija.  I zato - Tamara, Zorane... počivajte u miru, jer vi ste POBEDNICI, a ne stradalnici.

* * *

Umalo da zaboravim, u Republici ništa novo, osim što je, konačno, zahladilo (da li?), otvaraju se realne mogućnosti izgradnje kanalizacije, kapele, Neolitskog naselja, međunarodni tamburaški festival pobrao sve ovacije, fudbalski i odbojakaši “Borci“ solidno guraju, kukuruz je obran, a da nije sve tako crno, pobrinuo se bračni par Glišović, osvetlavši obraz našeg sela u BK “Milioneru“!

Jordan Filipović

Berba kukuruza

U poslednjem broju SN čitam kako je kukuruz dobro rodio. Istih napisa bilo je i u predzadnja dva broja Pančevca.

Iako je dobro rodilo, ponovno se čuju iste priče kako je to žuto zlato opet jeftino, a i nema gde da se uskladišti. Nedostaje ambara, silosa...

Iste priče su bile i davno pre, a da je nekad toliko rodilo, šta bi onda ljudi radili s tolikim kukuruzom. Sećam se nekih koji su čak i furune ložili klipovima kukuruza.

Ali, trebalo je toliko kukuruza i obrati, pa dovesti kući i uskladištiti u ambare.

U doba dok još nije bilo sve te tehnike, sve se obavljalo ručno. Domaćini, koji su imali posejano puno lanaca kukuruza, morali su da osiguraju prvo - dobro društvo berača, koje će sav taj silni kukuruz pobrati i poseći tuluzinu, povezati je i složiti u kupe.

Dobro društvo berača imalo je otprilike šest ljudi koji, kad su krenuli u polje, nisu dolazili kući tj. u selo sve dok se kukuruz nije obrao i sav posao oko kukuruza dovršio.

Obično su to bile grupe ljudi iz južnih krajeva Srbije, Bosne tj. iz poljoprivredno siromašnijih krajeva. Radili su nešto za nadnicu - novce, a nešto za kukuruz. Najčešće za kukuruz, i to u klipu, a računalo se tako da se dvesta kila kukuruza računalo kao sto kila, i to se zvalo “dupli meter“.

Po danu se obično bralo i gazda je kolima i konjima vozio pobrane klipove kući, a po noći se sekla i vezivala tuluzina jer je bila vlažna od rose pa nije toliko rezala za ruke i lice, a lišće se manje trunilo.

Kako bi se što više natovarilo klipova na kola, na lotre su dodavane daske, a ako su konji bili dobri i mogli dobro povući još se slagalo u klipove. Ovo je bilo moguće i u godinama kad je bilo suvo i kola nisu propadala u blato.

Kad bi tako puna kola kukuruza došla kući trebalo je to sve podići u ambar. Nije bilo elevatora, nego se kotaricama dizalo u ambar. Da sve ide brže, moralo je i kući biti dosta društva, ili se pomagalo od komšiluka do komšiluka. Nakon istovara kola su se počistila, upregnuli se konji i gazda je mogao po novu turu. Onima koji su ostali kući ostalo je još posla. Trebalo je pospremiti pabirke, odbaciti u ambaru klipove i napraviti mesta za novu turu.

Tako se radilo danima dok i poslednji klip kukuruza nije bio uskladišten u ambar.

Nakon završenog posla trebalo je još isplatiti radnike. Lako je bilo kad je bilo ugovoreno u novcu, ali kad je bilo u kukuruzu, i taj kukuruz je trebalo još odvesti u Pančevo na stanicu, i utovariti u vagon, onda je već bilo teže.

Nakon obavljene berbe trebalo je još i dovesti tuluzinu kući, kako bi se njive počistile i pripremile za zimsko oranje ili odmah za sejanje žita.

Tako je to bilo. Poslu nikad kraja. No kad je sve bilo koliko-toliko gotovo, gazda je zadovoljno mogao protrljati ruke i sačekati zimu, a i novu ratarsku godinu za koju niko ne može reći kad počinje, a kad se završava.

Vinko Rukavina

Vrh strane

E-mail: [email protected]

© 2005. Webmaster