Internet izdanje broj 140 od 30. novembra 2005.

 

 

 

Društvo

 

 

ANKETA SN: Šta će biti sa Kosovom?

Jeste Kosovo naše, ali ...

 Sudeći po našoj anketi, Starčevci su vrlo skeptični po pitanju opstanka Kosova u okviru Srbije. Istorijsko i međunarodno pravo jeste na našoj strani, ali ne i, čini se, trenutna volja velikih sila

 

Snežana Lukić Aleksandar Nikolić Katarina Raškov Dejan Duvnjak
Zoran Stevanović Srđan Stanić Stevan Pribičević Zvonko Ferek

Snežana Lukić:

- Mislim da je Kosovo odavno prodato i izgubljeno. Zna se ko ga je prodao. Svakako ne narod, prodali su ga političari. Što se ovih pregovora tiče, to mi izgleda kao odugovlačenje potpisivanja nečeg što je odavno odlučeno. Naši predstavnici nemaju tu nekog uticaja, biće onako kako stranci odluče.

Aleksandar Nikolić:

- Nemam neko mišljenje o toj temi. Trebalo bi da se podeli na dva dela, jedan da ostane u sklopu Srbije, drugi da se pripoji Albaniji. Ne može Kosovo da dobije nezavisnost, a ni autonomija neće rešiti pitanje. Podela je jedino rešenje, odredi se granica i podeli se teritorija mirnim putem. Ne znam kakav će biti ishod pregovora, o tome će odlučivati svi sem nas. Naši političari nemaju uticaja na sudbinu Kosova.

Katarina Raškov:

- Stvarno nemam mišljenje o tome. Sve što se tamo dešava je katastrofalno. Sva ta događanja su ostavila toliko traga da tu nema dobrog rešenja. Ne vidim ni jedno rešenje. Najteže je tom narodu koje je otišlo iz svojih kuća, i mislim da se nikada neće tamo vratiti, čak i ako se iznađe neko rešenje, upravo zbog toga što im se izdešavalo. Na Kosovu nikada više neće biti kao što je bilo.

Dejan Duvnjak:

- O pregovorima ne znam šta da mislim, nemam nikakav stav jer ni oni nisu još izneli nikakav predlog rešenja. Ja ne vidim dobro rešenje za kosovsko pitanje. Svakako da moje miljenje nije važno, čak ni stavovi naših pregovarača neće biti presudni. Čini mi se da se pitanje Kosova rešava svuda, samo ne ovde. Jedina opcija albanske delegacije je nezavisnost, a naše opcije su sve sem nezavisnosti. Tako postavljene stvari ne vode ka kompromisu. Kosovo će još godinama biti tema. Sve ide Albancima na ruku, mi imamo istorijsko pravo na tu teritoriju i nešto što se zove međunarodno pravo. Sve to podseća na Palestinu i Izrael, s tim što Srbi svakako neće biti ti koji će zidati zid.

Zoran Stevanović:

- Nadam se da će pregovarači naći dobro rešenje, naročito zbog srpskog stanovništva na Kosovu. Ukoliko bi se za taj problem našlo dobro rešenje, svima bi nam laknulo. Svi bismo bolje živeli. Kosovo nam je trenutno najveći problem pored haških optuženika. Iskreno se nadam dobrom rešenju.

Srđan Stanić:

- Kosovo pripada Srbiji, ali ono je izgubljeno davno. Ovi pregovori su samo način da zvanično potpišemo da smo ga izgubili. Možda će za početak Kosovo dobiti visoku autonomiju, ali brzo će postati i nezavisno.

Stevan Pribičević:

- Mislim da je pitanje Kosova gotova stvar, a da su pregovori čista formalnost. Epilog će sasvim sigurno biti nepovoljan po Srbe. Danas-sutra Kosovo će biti nezavisno. Zbog toga sam vrlo tužan. Tretman koji Srbi imaju je ponižavajući. Samo mi imamo ratne zločince. Pitaće Koštunicu, pitaće Tadića za mišljenje, ali rešenje će doneti sami. Pitanje Kosova se ne rešava u Srbiji. Voleo bih da se varam, ali čisto sumnjam.

Zvonko Ferek:

- Biće sve u redu. Nadam se da će pregovarači naći rešenje koje će biti dobro za sve strane. Nije na meni da nalazim rešenje, već da se nadam sretnom kraju priče o Kosovu. Biće Kosovo deo Srbije, a decentralizacija će da reši ostale probleme.

D. Birak

G. Milošević

 

Izviđaštvo

 

Memorijal ”Ivica Pranjić”

 

Već tradicionalni Memorijalni izviđački višeboj “Ivica Pranjić“ ove godine je održan po četvrti put. Ovo takmičenje je svojevrsna jesenja smotra odreda i na njemu, po već ustaljenom običaju učestvuju samo ekipe iz našeg mesta. Memorijal je prvenstveno sećanje na bivšeg izviđača Ivicu Pranjića, člana nekadašnjeg odreda “Jovan Veselinov Žarko“ iz našeg sela, i neka vrsta završnog takmičenja na kraju sezone, koja je ove godine bila više nego uspešna. Na takmičenju je učestvovalo 10 ekipa u tri konkurencije. Mada cilj ove akcije nije u samom takmičenju, ekipe su se zaista trudile i pokazale zavidne rezultate u poznavanju skautskih veština. Na delu se pokazao rivalitet između vodova, osnovnih izviđačkih jedinica, kao i takmičarski duh koji je cele ove godine pratio starčevačke izviđače. Prvo mesto u konkurenciji starijih izviđača pripalo je ekipi “Kojoti“ Marka Ristića. U kategoriji mladih pobedila je ekipa “Kolibri“ koju je vodila Dajana Vlahović, dok su kod poletaraca najbolji bili “Delfini“.

Štab memorijala koji su činili dr Miša Sokolović, Daniela Jajić, Davorin Lešćan i Marija Žunić, potrudio se da organizacija ove manifestacije bude na zavidnom nivou. Za izviđački pasulj, koji je i ove godine bio izvanredan, zadužen je bio iskusni brđanin Jovan Pejčev. Ručak je, ljubaznošću vlasnika, organizovan u restoranu “Opatija“. Vreme je bilo iznenađujuće lepo, pogotovu za ovo doba godine i to je bilo pravo čudo, sa obzirom na to da je do sada svake godine na dan manifestacije padala kiša i bivalo izuzetno hladno vreme. Neke srednje škole su radile toga dana, pa jedan broj starijih izviđača nije bio u mogućnosti da prisustvuje akciji, mada je i pored toga učešće uzelo osamdesetak skauta.

Predstavnici MZ Starčevo, glavnog sponzora odreda izviđača ”Nadel” Petar Andrejic i Aca Dimitrić, zatim Reza i Olgica Rahdan, vlasnici STR-a ”Čarobnjak” koji su bili sponzori nagrada ovogodišnjeg Memorijala, kao i porodica Pranjić, bili su oduševljeni grajom najmlađih članova odreda kojih je bilo i najviše.  

P. Stanković

 

Za sećanje

 

Ivica  Pranjić je rođen 16. avgusta 1968. u Pančevu od oca Franje i majke Ruže. Osnovnu školu je završio u Starčevu, a 9. i 10. razred u Ekonomskoj školi “Paja Marganović“ U Pančevu. Poslednje dve godine srednje škole je završio u Zagrebu (srednja vojna škola). Po završetku srednje škole zapošljava se u Kraljevu i nakon samo par meseci postaje student Vojne akademije u Zagrebu. Na početku druge godine, zbog dobro poznatih problema u državi prelazi na beogradsku Vojnu akademiju, gde mu ne priznaju ni jedan ispit i kreće sve od početka. Nakon završene akademije, sa činom potporučnika dobija posao u Podgorici, gde se 10.09.1994. ženi suprugom Natašom i 25.05.1995. dobija ćerku Jelenu. Samo dve godine od najradosnijeg događaja u njegovom životu, u tragičnoj saobraćajnoj nesreći gubi život zajedno sa suprugom. Iza njega ostaje ćerka Jelena, čin kapetana V.J. i veoma aktivan rad na mnogim poljima. Član izviđačke organizacije je od samog osnivanja, tačnije od 18. februara 1981. Položio je prvi tečaj za vodnika zajedno sa mnogim članovima sadašnjeg rukovodstva Odreda i stigao do mesta komandira čete. Želeo je, ali nije stigao da ponovo pokrene odred koji mu je sigurno mnogo pomogao u životnom opredeljenju.

 

Forum na Rajcu

 

U Izviđačko-sportskom odmaralištu SCOUT - Rajac, od 18.-20.11. održano je savetovanje za načelnike, na nivou Saveza izviđača Srbije. Mada nisu bili prisutni predstavnici svih odreda, odziv je bio zadovoljavajući, a atmosfera radna, jer su se preispitale sve planirane teme i uz rad u grupama, date su sugestije za prevazilaženje problema.

Subota je iskorišćena za prezentaciju i planiranje sadržaja i organizaciju Smotre SIS-a, koja se održava u Nišu od 21.-31. jula 2006. Očekuje se učešće oko 3000 izviđača iz zemlje i inostranstva, jer su ove godine mnoga poznanstva stečena u Engleskoj, na londonskom Eurojamu, gde je kontigent iz SCG brojao 150 učesnika. Zvanični jezici biće srpski i engleski, a cena boravka na smotri 60 eura. Pored smeštaja u šatorima i ishrane, cena pokriva i sve aktivnosti koje će se odvijati, sa potrebnim materijalom za rad, a podeljene su u tri discipline: Priroda oko mene (orijantacija. preživljavanje, ekologija, izletništvo, planinarenje, astronomija, metorologija, ribolov, vodeni svet, lekovito bilje, briga o biljkama - sađenje...); Svet u kome živim (radionice na teme - jahanje, streličarstvo, igra - nacionalni savezi, poseta selu - običaji, arheološka nalazišta, muzeji, humanitarni rad) i Moj život (radionice na teme - stari zanati, slikanje, duborez, vajanje, pravljenje nakita, folklor, sviranje instrumenata, fotografija, poseta aerodromu, origami, lutkarstvo, izrada maski, prva pomoć, izrada maketa).

Sve ove teme obrađene su na forumu, od cilja, naziva izvođenja, do potrebnih resursa, naravno, u saradnji sa niškim odredima koji su nosioci akcije. Naziv i moto smotre je “Pronađi sebe“, i uz ovako bogat program i očekivanu dobru organizaciju, svaki učesnik će moći da obogati svoja iskustva i znanja i stekne mnoge prijatelje, na prelepim terenima niškog kraja.

Teme koje su obrađene u nedelju su: preispitivanje svrhe i načina organizovanja Izviđačkih igara Srbije i preispitivanje sistema kvalifikacionih takmičenja u okviru Republičkog izviđačkog višeboja. Doneti su zaključci za poboljšanje, koji bi takmičenje podigli na nivo izviđačkih disciplina, poboljšali organizacijski deo takmičenja i pružili učesnicima iskustva koja su ozbiljnija i sveobuhvatnija.

Sve ovo i još mnogo tema, stalo je i jedan ipo dan, a vremena za uživanje na planini koja je upravo dibla prvi snežni pokrivač, skoro da nije bilo. Ipak, prijao je svež vazduh, miris borove šume, ali i ukupan rezultat rada ovog foruma.

D. Jajić

 

Zapisi: Selidbe su uvek bile teške i mučne (2. deo)

 

          Iako mi je dolazak u novu sredinu teško pao, ipak sam osetio neko duševno olakšanje. Posle onoliko dugog potucanja od vagona do vagona, pošto smo se u svakoj železničkoj stanici premeštali u neki drugi stočni furgon, to nas je sve iscrpelo. Ovako smo, izgleda, našli svoj neki mir. Bar za kratko.

          Kako je koji dan prolazio, mi smo se sve više prilagođavali novoj sredini, a i ekonomski smo dobijali svakodnevno neku pomoć, tak oda smo sve više ličili na meštane. A to nije bio slučaj samo sa mojom porodicom, već su to doživljavali i ostaliu kolonisti kojih je bilo iz svih krajeva tadašnje Jugoslavije. Najviše nas je bilo iz uže Srbije, pa sa Kosova i Metohije, iz Crne Gore, pa nešto iz Dalmacije, zatim iz Like i Slavonije. Jedino se ne sećam da je bilo Slovenaca. Možda je i bila neka porodica, ali u mom sećanju se nije zadržala.

          Kolonisti su, svakako, živeli drugačije od meštana, jer su meštani imali svoje konje, krave i ostale životinje; zatim su imali svoje njive za obradu, dok su kolonisti dobijali sve prema broju članova u porodici. Tako su neki dobijali pola konja, drugi konja ipo, pa su tako morali da od one dve polovine naprave jednoga. Morali su, znači, da rade “na pola“. Tako je to išlo i sa ostalom marvom i mašinama za obradu zemlje. Plugovi, zagrtači, kopačice, zaprežna kola... I išlo je to nekako, ali što je vreme odmicalo, dolazilo je sve više do nesloge, pa čak i do sukoba. Tako da je i narodna vlast imala posla. Ipak se sve nekako deveralo, kako kažu Bosanci.

          Sve se to tako kotrljalo dok nije došlo do “dobrovoljnog “stvaranja seljačkih radnih zadruga. Ali, ostavimo to za sada, biće i o tome podosta reči.

          Ovom prilikom bi bilo interesantno reći kakav je odnos bio između kolonista i meštana, pa i školske dece.

 

MEŠTANI I KOLONISTI

         

          Sećam se da su nas komšije rado primile i pomagale nam u svemu što je bilo u njihovoj moći. Ali, moram da se prisetim i nekih sukoba između pojedinaca. Ne sećam se da su ti sukobi izbijali između Srba i Hrvata, ili ono malo Nemaca što je još ostalo u selu, već su se ratnički ponašali Srbi meštani i Srbi kolonisti. To su uglavnom bili manji “dvoboji“, a uzroci su bili, a ko bi drugi, nego seoske lepotice. To bi se obično dešavalo na igrankama koje su se održavale kod Štimca u kafani, koja se nalazila na uglu preko puta katoličkog Crkvenog doma (danas “Opatija“). Čitava kafana se sastojala od dva odeljenja. Prva prostorija je bila namenjena za piće, i enterijer se sastojao od kelneraja i gostinskog nameštaja, dok je drugi deo bio prostorno mnogo veći, možda tri do četiri puta, i služio je za igranke, školske priredbe i filmske predstave. E, u toj prostoriji su se često događale neprijatnosti za sve one koji bi dolazili da se razonode, a odlazili bi kući mnogo ranije nego što su planirali. A onda bi ponedeljkom slom brujalo: “- Opet se potukli meštani i kolonisti“. Akteri se nisu pominjali, jer se to ionako unapred znalo.

 

DEČIJE RADOSTI I NEDAĆE

 

          Već drugi dan Đurđevdana otišao sam u školu kod učitelja Paje Dragojerca, učitelja trećeg razreda i ujedno upravitelja Škole, da se upišem.

          Čitava ceremonija je održana za vreme časa, tako da sam već pri ulasku u učionicu doživeo malu neprijatnost, jer se iz skoro svakog dečijeg grla tiho začulo: “- Kolonista”. A onda se začuo strogi učiteljev glas: “- Pa šta kad je kolonista, jel neko od nas bolji od kolonista? Svi smo mi isti!“. Otac je brzo završio oko upisa, pozdravio se sa ljubaznim učiteljem i otišao. Ja sam ga ispratio tužnim i suznim očima. Osećao sam se kao da me je napustio i ostavio me među zločeste neprijatelje.

          Ali, na svu sreću, nije bilo tako! Prvih dana je bilo poteškoća, ali, pokazalo se ubrzo da su sva ta deca samo bila radoznala, a ne zlonamerna. Za nekoliko dana postao sam skoro kao sa svima dobar, ali ipak su mi oni iz mog komšiluka bili najdraži i osećao sam ih kao braću. Naročito sam se družio sa onima čiji su roditelji bili u logoru, ili ne znam gde, a to samo zato što su bili Nemci. NJih mi je bilo veoma žao, jer su živeli samo sa starom babom koja ih je vukla na grbači. Kada smo mogli da im nešto pomognemo, pomagali smo, ali ta naša pomoć im je bila jadna uteha, jer ni mi nismo imali skoro ništa. Jedina pomoć im je bila kada je trebalo nešto fizički da se uradi; onda su otac i majka pomagali. A mi smo bili nerazdvojni, i kod kuće, i u bašti, i na poljani ritskoj gde smo čuvali tuđu stoku za koji dinar.

 

DRUGA DECA SU JOŠ TEŽE ŽIVELA

 

          Najviše mi je bilo žao kada su mi pričali stariji kako žive logoraši u Parčetičevoj i Miloradovićevoj pustari. Deca su bila gladna, a mnoga su bila i teško bolesna zbog neuhranjenosti. Zato je moj otac dva puta odlazio kod Bekovih na pustaru i nosio im po neko parče slanine i hleba, odvajajući od usta ono što smo dobijali kao kolonističko sledovanje. NJihova majka je to primala sa velikom zahvalnošću, moleći pri tome Isusa Hrista i presvetu Devicu Mariju za zdravlje naše porodice. Meni lično je vrlo teško padalo što živim u tuđoj kući a ta deca umiru od gladi i žive bednijim životom nego što sam ga ja živeo. Ali, svemu dođe kraj, pa i ovom zlu.

          Naišlo je vreme kad su Bekovi, Murovi, Rozetovi, i mnogi drugi, otišli tamo gde i danas žive. I oni su doživeli seobu kao što sam je ja, i mnogi drugi, doživeli.

          Velika istina leži u rečima velikog književnika - smrti nema, ima samo seoba.

 

Milivoje Petrović

Vrh strane

 


 

Glavni i odgovorni urednik Petar Andrejić, izdavač Kreativni kulturni klub

E-mail: [email protected]


© 2005. Webmaster