Internet izdanje broj 140 od 30. novembra 2005.

Intervju

JOVA BAJER,  POTPREDSEDNIK SAVETA MESNE ZAJEDNICE STARČEVO, BIRAN SA LISTE “ZA NAŠE STARČEVO”

 Bez nacionalnih podela u selu

 Nema disonantnih tonova, svako radi koliko i kako može, a u interesu Starčeva - tvrdi Jova Bajer, potpredsednik Saveta MZ Starčevo u svom drugom mandatu.

* Kakvo je vaše iskustvo u radu Saveta mesne zajednice?

- Evo već drugi mandat sam na mestu potpredsednika Saveta. Novi saziv radi već više od godinu dana, i rekao bih da dobro radi. Većina članova Saveta su već iskusni u tom poslu, jer su bili i u prošlom sazivu. Što se novih članova tiče, mislim da su se dobro uklopili i da smo ih dobro prihvatili. Radimo jedinstveno, slažemo se oko bitnih stvari za selo. U Savetu svi imaju jednaka prava, i mogućnosti da rade onoliko koliko mogu i žele. Odsustvo političarenja doprinosi dobrom radu i daje dobre rezultate. Što se svakako vidi urađenim.

* Pomenuste urađeno, jeste li zadovoljni?

- Ostalo je nekoliko otvorenih pitanja. Naime od strane Opštine je obećano da će biti urađena rekonstrukcija puta zajedno sa mostom preko Nadela, ali to je pitanje na koje treba da odgovori neko iz Opštine. U to ulazi i priča o gasifikaciji, za koju odgovor takođe treba tražiti od nadležnih u Opštinskoj upravi. Što se rada Saveta tiče, uglavnom je sve išlo po planu. Asfaltiranje, prikupljanje dokumentacije za građevinsku dozvolu za izgradnju kanalizacije je pri kraju. Gotov je projekat za izgradnju kapele. Zimu ćemo iskoristiti za sređivanje papirologije kako bismo spremno dočekali građevinsku sezonu 2006, gde je u planu da se radi kapela, asfaltiranje ulica i početak radova na izgradnji kanalizacione mreže. Samodoprinos je istekao, i nemamo nameru da raspisujemo novi u narednom periodu. To će svakako uticati na budžet Mesne zajednice. Faktički ostajemo bez prihoda sa jedne strane. Nadam se da će naredne godine sredstva iz budžeta SO Pančevo biti veća, kako ne bi došlo do stagniranja u radovima.

* Da li ste u Savetu uspeli da realizujete neku svoju ideju?

- U Savetu se radi jedinstveno, kako sam rekao. Sve su to naše ideje. Ne znam sada da kažem koja je to bila moja ideja koju su svi podržali i koja se realizovala. Sa obzirom da smo kompaktni nema svojatanja i prikupljanja slave na takva način. Podržavam sve dobre ideje. Podržao sam organizovanje Festivala tamburaša, prošle godine sam bio u organizacionom odboru. Drago mi je što je to zaživelo i sada imamo manifestaciju međunarodnog karaktera. Svaka dobra ideja u Savetu  Mesne zajednice prolazi. Naravno, ukoliko postoje mogućnosti za realizaciju, onda se ona i realizuje uz učešće svih koji to žele.

* Da li ste zadovoljni saradnjom Saveta MZ sa stanovništvom?

- Saradnja Saveta sa građanstvom je dobra. Savet je otvoren, u Mesnoj zajednici uvek ima nekog kome građani mogu da se obrate sa svojim problemom ili idejom. Što se tiče saradnje sa ustanovama i preduzećima u Starčevu, i ta saradnja je dobra. Odlično sarađujemo sa Domom kulture, Ambulantom, DPP-om i da ne nabrajam dalje... Istakao bih, jedino, da saradnjom sa Školom nisam zadovoljan i da bi trebalo da bude mnogo bolja.

* Kako se Savet ophodi prema pripadnicima verskih i nacionalnih manjina?

- Kao pripadnik i verske i nacionalne manjine u Starčevu, mogu da govorim o tome. Nema ništa loše da se kaže. Ne primećujem nikakvu razliku. Savet jednako izlazi u susret potrebama meštana bez obzira na verske ili nacionalne razlike. Kao primer daću činjenicu da je Savet pomogao i pomaže rekonstrukciju obe crkve. Saradnja dveju crkava u Starčevu je takođe na zavidnom nivou. Napomenuću da je Savet ove godine odvojio sredstva za obe crkve, ali da je Katolička crkva svoja sredstva ustupila Pravoslanoj kako bi rekonstrukcija hrama bila gotova do proslave stogodišnjice. Pravoslavna crkva je odustala od potražnje sredstava za narednu godinu, tako da će novac naredne godine otići za radove na crkvi Sv. Maurica. Između dve crkve postoji veliko poštovanje, što se vidi i prilikom obeležavanja praznika, kada se uvek međusobno ugoste. Rekao bih da u Starčevu ni na jednom nivou ne dolazi do isticanja razlika te vrste, ni od strane institucija, ni među samim građanima.

* Koja je vaša poruka Starčevcima?

- Poruka Starčevcima bi bila da ukoliko imaju neki problem da dođu u Mesnu zajednicu. Tamo ćemo ih saslušati i u skladu sa mogućnostima rešiti problem. Ali meštani moraju da shvate da su naša sredstva ograničena, a time i mogućnosti.

Daniela Birak

GOSPODAR NEKADAŠNJIH “VELIKIH ODMORA“ 

Kod Sreje na fliper...

Nema nestašnog ili mirnog klinca koji osamdesetih godina nije bar jednom posetio “salon zabave“ da kod Sreje odigra partiju flipera ili video-igrice. Ovo je priča o detinjstvu mnogih generacija

          Lice sa naslovne strane ovog broja Starčevačkih novina, poznato  je brojnim generacijama Starčevaca. Mnogi se sećaju i njegovog oca Mije koji je i započeo posao kojim se naš sagovornik bavi. Puno je “velikih odmora“, a i sati posle školskih nastava, provedeno u njegovom salonu zabave. Uveče kada bi stariji odlazili u diskoteku, mlađe generacije bi dolazile kod Srete na partiju flipera, video-igrice, i tako bi se iz godine u godinu smenjivale generacije...

          Recite našim čitaocima nešto više o sebi, kako ste se našli u Starčevu?

          Moje pravo ime i prezime je Sreten  Mirić, a meštanima sam poznat kao Sreta ili Sreja. Rođen sam 1952. godine u Beogradu. Od prvog razreda osnovne škole sam u Starčevu a po završetku osmog razreda, jedan kraći period sam ponovo živeo u Beogradu. Ja se ustvari osećam kao Starčevac, ovde sam odrastao, zasnovao porodicu, dobio sina i ovo je moj dom.

Ne sećam se koje godine, ali znam da smo prvi put sa salonom zabave bili stacionirani tu gde je sad škola. Nastava se u to vreme pohađala u zgradi mesne zajednice, u prostorijama sadašnjeg zabavišta... U Starčevu sam više od trideset godina, moja generacija su Pera Šaponjić, Nidža Golubović, Toma Matijašević...

          Šta se dešavalo u periodu kada ste ponovo doselili iz Beograda, tada je odrastala jedna generacija koje se rado sećate?

          - Negde oko 1982. godine, ponovo smo došli u Starčevo i stacionirali se na mestu gde je seoska pijaca. Negde u to vreme sam se oženio Kajom, ona je tad radila u Mesnoj zajednici kao daktilograf. Zaljubili smo se, i rezultat toga je naš sin Zlatko. Tog perioda se rado sećam jer se tada lepo bitisalo. Tadašnja generacija Vuja, Šilja, Pacov, Kaza, bili su moji redovni gosti. Slušala se muzika iz džu-boksa, park je uvek bio pun mladih, a mladež kao i svaka druga, nestašni su. Međutim, prema meni su uvek imali korektan odnos i dan danas su mi dragi. Naravno ne bi bilo lepo a da ne pomenem Siska, Belog, Maksu, ali i generaciju od šezdeset devetog do sedamdeset i nekog godišta. Sve generacije su mi drage i tada se lepo živelo, pa mi je to ostavilo traga. Lepo je videti ih sada, kao odrasle i formirane ljude.

          U Starčevu su snimani i neki kadrovi popularnog domaćeg filma “Zaboravljeni“ i to baš u tvom salonu zabave. Kako se to desilo?

          - Jednog dana, polovinom osamdesetih,  pojavila  se filmska ekipa i pitala da li može da snimi neke kadrove filma na mom ringišpilu. Naravno da sam to dozvolio. Na filmu se vidi i nekoliko Starčevaca koji su statirali. Nisam uzeo nikakvu nadoknadu za taj posao, drago mi je da je jednu generaciju i film zabeležio. I Petar Andrejić je na istom ringišpilu snimao kadrove filma “Belmondovi snovi“, i to je bilo lepo druženje sa ekipom koju pamtim još dok su bili deca. A i taj film je u Omoljici na “Žiselu“ osvojio “Srebrni suncokret“.

          Da li srećeš neke ljude koji su odrastali u tvom salonu zabave kad su seoske slave, prepoznaješ li ih?

          - Naravno da ih viđam! To su sad odrasli ljudi. Mnogi svrate sa ženom i decom, valjda iz poštovanja ili samo malo da se prisete gde su provodili jedan period života. Obavezno se jave, neki odigraju partiju flipera ili puste decu da se malo zabave. Lepo je videti ih. Kad smo kod seoskih slava, vašar kod crkve Svetog Pantelejmona je moj otac pokrenuo. Sećam se da je u vreme komunizma bilo zabranjeno ići u crkvu, a moj otac je jedne godine, na dan crkvene slave, tamo premestio salon. Tada su ga “udbaši“ zatvorili, smatrali su da je on opasan po sistem i državu, što je i tužno i smešno. Sad se dešava to da u poslednjih par godina ne mogu da dobijem mesto u crkvenom dvorištu. Na mestu gde je sve počelo i gde sam dugi niz godina bio redovan, sada je za dan Svetog Pantelejmona autodrom. Čak su i neki orasi posečeni da bi čitava skalamerija mogla da se smesti.

          Ovaj posao nije nimalo lak, tih nekoliko dana seoskih slava je period kada može da se zaradi da se druge “rupe“ zakrpe. Ovaj slučaj je  razlog zbog kojeg sam doživeo infarkt, i danas me duša boli zbog te nepravde.

          Tehnika je napredovala, saloni zabave i nisu više popularni, kakva je trenutna situacija kad je tvoj posao u pitanju?

          - Ne žalim se puno. Jesu igrice sada savremene, klincima je lepša zabava u igraonicama, nije sjajno ali “gura“ se nekako. Nije više kao nekad što je bilo... Tužno je sad... Nekad je park bio pun omladine, sve se promenilo.

          Ja drugog posla nemam. Od ovog izdržavam porodicu, a u penziju još ne planiram. Ispratiću ja još dosta generacija dobre dece. Zimi je posao uvek išao slabije nego u proleće i leto i sad imam vremena da se posvetim ribolovu kojeg obožavam. Sednem negde pored vode, zabacim... Često razmišljam o vremenima koja su prošla, o klincima koji su nekada bili problematični a sad su ozbiljni ljudi. Sećam se nasmejanih lca koja i danas srećem, poredim vremena, pravim razlike među njima...

Goran Milošević

Aca Kostić, vulkanizer

Vulkan od čoveka

          “Pečurka“ je kafić sa najviše tradicije u Starčevu. Otvoren je još krajem osamdesetih, a sadašnji vlasnik Slobodan Gorunović, poznatiji kao Sloba, preuzeo ga je u martu davne 1992. godine i kao takav uspešno traje, bez prestanka, do današnjih dana.

          Za to vreme ovo mesto se istaklo ljubaznim osobljem i pedantnom uslugom, a sam gazda Sloba je svojim ponašenjem i odnosom prema gostima i partnerima, stekao reputaciju jednog od najkorektnijih vlasnika ugostiteljskih objekata u široj okolini.

          Osim toga, koncepcija “Pečurke“ je takva da se veoma često ulaže u interesantne i kreativne programe. Tako je godinama unazad održano mnoštvo koncerata, modnih revija, glumačkih večeri, raznih takmičenja...

          Standardno, već duži period - četvrtkom, petkom i subotom, nudi se muzika uživo.

“Pečurka“ će u narednom periodu biti domaćin u nastavka poznatog serijala o interesantnim Starčevcima.

* * *

          Jedan je od najprepoznatljivijih Starčevaca u pravom smislu te reči, iako mu nadimak po kome je u celom selu i šire čuven govori u prilog neke druge lokacije (malo južnije i istočnije!). Skoro da nema onog ko iz prve ne bi odgonetnuo ličnost koja je ekskluzivni gost ovog broja “Starčevačkih novina“.

          Naravno da svi pogađaju da je reč o čoveku izuzetne energije i dobrog duha, na koga najpre nabasa putnik namernik u ovome selu (naročito, ako ga je spopala muka u vidu gumi defekta), a kome će se Aca Kostić, mnogo poznatiji kao Aca Piroćanac, naći u nevolji, makar bilo i u pola noći.

          Aca Kostić,  rođen (baš u Starčevu) 24. avgusta 1962. godine, od majke Marije i oca Srbislava, u srećnom i veselom je braku s LJiljanom, gde uživaju tatine mezimice Ema i Miona. Vlasnik je firme za zemljane radove “Kum“ i suvlasnik istoimene vulkanizerske radnje sa svojim (duplim) kumom i ortakom do groba - Milošem Kojićem.

Kako je mali Aca počeo da se zanima za raznorazna vozila?

- Uvek sam bio lud za automobilima, kamionima i ostalim četvorotočkašima! Svejedno da li su to bile igračke koje sam neprekidno sklapao i rasklapao ili pravi, ozbiljni automobili “za odrasle“, gde sam od starijih krao zanat tako što sam im dosađivao i smetao silnim zapitkivanjem i pokušajima da i sam nešto “pripomognem“.

          Bio sam aktivan i kada su i ostale dečije igre u pitanju, ponajviše u klikerima, koje sam obožavao i bio nenadmašan u okolini. Kakva je to sreća kada ih se nakupiš posle maratonskog “fuljenja“! Kao da u džepovima zvecka pravo zlato. Tu su i ostale dogodovštine s drugarima iz komšiluka - pomenutim Mišom Kojićem, Ivicom Žalcem, Simanićem i ostalima, kao i odlasci na kupanja na Valjari, Levku, Mirkovom kanalu i pomalo zaboravljenom Konjskom groblju.

          Bilo je tu i manje “sportskih“ akcija, kao npr. krađa šljiva kod baba Tine Rajković ili ratovanja u vidu igranja, tada krajem šesdesetih veoma popularnog “kiš-kiša“. Glavno “ratište“ bila je lokacija kod baba-Vele na početku ulice Borisa Kidriča u kojoj i dan-danas stanujem.

          I tako, u toj silnoj dečijoj jurnjavi stižem i ruku da polomim i napravim još podosta vragolija, ali ni tada, kao ni kasnije nisam bio sklon nasilju, tučama ili nekoj drugoj vrsti agresivnosti.

Počinje i škola, a potom i odrastanje...

- U prvi razred krećem 1969. godine kod učiteljice Biljane Gađanski. Bio sam solidan učenik, uglavnom jak vrlodobraš. Iako sam bio po prirodi nestašan, nisam bežao sa nastave, niti je ometao. Posle devetog i desetog razreda u srednjoj školi Paja Marganović, upisao sam Elektrotehničku, smer metalski tehničar, gde sam opet nastavio sa solidnim učenjem i vladanjem, ali i maksimalnim druženjem i zezanjem.

          Tada, krajem 70-tih najaktuelnije su bile igranke u diskoteci Doma kulture i svirke grupe “Sudar“ (često pominjane u ranijim izdanjima ove rubrike), ali okupljanje s društvom na pivu u kafani “Opatija“. To nam je posebno bila praksa posle treninga ili utakmica ragbi-kluba “Borac“, koji je nastao 1980. godine. Bila je to glavna atrakcija u selu u narednih šest godina, koliko sam i ja proveo baveći se ovim, za mene izuzetnim sportom. To su bili nezaboravni dani, gostovanja, putovanja... I sve to smo uz malu pomoć SOFK-e, mahom finansirali iz sopstvenog džepa, a sredstva su i najveći razlog raspada kluba 1986. godine. Šteta...

          Ragbi, iako naizgled grub sport, u meni je pobudio pobudio veoma pozitivna i druželjubiva osećanja. Igrajući protiv klubova iz mnogih gradova bivše Jugoslavije, stekao sam veliki broj prijatelja i nezaboravnih uspomena. Pa i ako ponekad i izbije neka kavga na utakmici, što je u ragbiju skoro sastavni deo igre, to se brzo “opere“ u kafani u “trećem poluvremenu“. A društvo, koje su činili pokojni Bane Živulj, pa Tale, Sima, Dujin, Pićok i ostali, bilo je “strašno“ i na terenu, ali i van njega u opuštenoj atmosferi.

          Negde 1983. godine bili smo na domak prve lige, ali smo nesrećnim raspletom na odlučujućem gostovanju u Sinju, posle prekida izazvanog od domaće publike, izgubili pristrasnom i nepravednom odlukom Ragbi saveza (sedište je bilo u “komšiluku“ u Splitu), kada smo optuženi za izazivanje incidenta. Pride uslovi za odigravanje su bili nenormalni, svlačionice na drugom kraju grada, pa smo morali u dresovima da paradiramo uz dobacivanja i provokacije.

          Ipak, najveći uspeh bila je utakmica u kupu 1984. godine, protiv tadašnjeg prvaka “Partizana“, kada smo i posle produžetaka, po neverovatnom kijametu igrali nerešeno - 0:0! Na kraju smo izgubili posle izvođenja kaznenih udaraca, kada je Pićok promašio presudni penal...

Za to vreme peče se i budući zanat...

- Posle odslužene vojske 1981. godine u Bihaću, gde sam bio avio-mehaničar, zapošljavam se u “Utvi“ na sličnim poslovima. Međutim, u meni je uvek bilo da budem sam svoj gazda i da otvorim u mom mestu nešto čega do tada nije bilo. I tako 1991. s kumom Mišom otvaram vulkanizersku radnju pod nazivom “Kum“ u ulici Pančevački put, kod Krce. Kasnije je selimo na broj 59 u istoj ulici. Ortački biznis, za razliku od mnogih u blizini, funkcioniše besprekorno, bez svađa i nerazumevanja, što je za mnoge skoro fenomen. Zapošljavamo i radnike, koji su više saradnici, jer i mi kao vlasnici radimo potpuno isto kao i oni. Retko prođe dan da ne promenim bar deset guma! I tako, poslednjih petnaestak godina...

          Pored toga samostalno vodim istoimenu firmu za zemljane radove. Imam buldožer i utovarivač. Ima dosta posla, između ostalog - radim i za JKP “Starčevac“ (održavam seosku deponiju). S druge strane, nemam neke visoke cene. Mnogo puta za svoje Starčevce, pa i ostale, radim na “dođeš mi“ ili džabe. Mnogi to i zloupotrebe. Neki dan, jedan je probao da odloži plaćanje uz ličnu kartu kao garanciju, ali sam slučajno znao da ih ima tri-četiri. Uz sve to - mnoge nenaplaćene dugove i puno troškarenja u stilu “jednom se živi“, bez obzira na svakodnevni krvavi rad i nisam stekao neko veliko bogatstvo.

“Jednom se živi“ podrazumeva i opuštanja uz druženje i hobije.

- Druženje, uvek! I dalje, kad mogu, skoknem do kafane! Mada, već odavno ne pijem! Kao posledica ljubavi prema noćnom životu , bilo je držanje “Pečurke“ sa sponzorom ove rubrike Slobom Gorunovićem. Međutim, izlaženje u kafić i vođenje istog se bitno razlikuju. Ja se nisam snašao u tom poslu kako valja i napustio sam ga posle dve godine.

          Što ostalog tiče - nedeljom, kada vreme posluži, s prijateljom Goranom Mićićem skoknem na Dunav, pa u čamac i uz malo pecanja, zalečim dušu.

          Volim i da pečem rakiju, pa me veoma raduje saznanje da će se krajem godine u Starčevu, organizovati rakijada. Mislim da ću po kvalitetu pečenja imati velike šanse. Tu će stvari dosta zavisiti od žirija i toga koliko će on dugo biti koncentrisan i “podoban“ za vršenje dužnosti. Šalu na stranu, ali podržavam sve što je kreativno i što može da nam unapredi sredinu u kojoj živimo. Smatram da se u poslednje vreme jako ozbiljno i kvalitetno radi na mnogim kolosecima i zbog toga mi je veoma drago.

Što jes' - jes', odistinski mu je drago! Ko god poznaje Acu, zna da je Starčevac od glave do pete i da svoje selo ne bi menjao ni za šta na svetu. I ne samo to - osim što ga svi znaju, može se reći da i on poznaje Starčevo i Starčevce bolje nego Zavod za statitističku obradu podataka. U tom stilu, on i poručuje svojim sugrađanima, da:

          - Vole svoje Starčevo, bez ikakve zadrške! Treba da budu ponosni na svoje selo i što žive u njemu!

Jordan Filipović

Vrh strane

E-mail: [email protected]

© 2005. Webmaster