Internet izdanje broj 139 od 31. oktobra 2005.

Komentari

Na zapadu ništa novo

“Na zapadu ništa novo“, a u našoj opštini još manje. Jalovi pokušaji da se pokrene bilo kakva investicija zaustavljaju se na samom početku, opstruirani sa svih strana. Kadrovanje i “političarenje“ i krojenje skupštinske većine, bacili su u zasenak sve aktivnosti u smislu osnovne intencije koju treba da ima lokalna vlast - komunalni boljitak za građane koji su im poverili mandat.

Ipak, nije sve tako crno. Izuzetak su neka od pančevačkih sela, koja su poslednjih godinu dana nešto i radila. Zahvaljujući “novoj snazi“, neka sela su se trgla iz letargije, pa se boljitak vidi. Primer je Glogonj, gde novi saziv saveta Mesne zajednice daje sve od sebe, pa se stiče utisak da je ovo selo prilično napredovalo.

Jeste Glogonj puno napredovao, ali samo zato što su njihovi rezultati ranijih godina, čini se, bili skromni. Bez lažne skromnosti, ipak je naše selo ostavilo utisak najorganizovanijeg naselja, sa konstantnim rezultatima koji ukazuju na sve viši stepen komunalnog života, sa tendencijom da se svi problemi u dogledno vreme i reše. Mesna zajednica se javno i oglasila, što je moglo da se vidi i na stranicama “Pančevačkih novina“ i “Pančevca“, gde je, više slikom nego rečju, pokazano šta je to mesna vlast učinila u prvoj godini svog mandata.

A baš na stranicama “Pančevca“, sve više se može prepoznati lični doživljaj novinarske profesije. Krijući se iza “redakcijskog stava“ i nepotpisanih tekstova, pojedini novinari, stiče se utisak, zloupotrebljavaju ovaj list. Tako Vladimir Đoković, novinar “Pančevca“, verovatno rezigniran poništavanjem rezultata Konkursne komisije za opredeljenje sredstava za projekte iz oblasti informisanja (konkurs je raspisao predsednik Opštine Srđan Miković,  poništilo Opštinsko veće, a Đoković je aplicirao na konkurs u okviru ”Građanske akcije”), na tapet je stavio novoseljanske i naše novine, praveći vesele paralele između urednika ovih novina i direktora RTS-a Aleksandra Tijanića. Zaboravljajući svoju stranačku prošlost (funkcioner DSS-a), pripisivao je urednicima seoskih novina “strančarenje“. Čitaoci ova dva lista su tu da presude ima li ili ne politikanstva na stranicama “Starčevačkih“ i “Naših novina“ iz Banatskog Novog Sela. Ovi listovi izlaze deset godina, i da su takvi, kakvim ih je Đoković predstavio, ne bi izlazili ni tri meseca. Politikanstva, čini se, ima više u njegovoj redakciji, gde se i on iz petnih žila trudio da smeni svog urednika. Ali mu ni to nije bilo dovoljno - pa bi da menja urednike i drugih novina. Ako je i od njega, mnogo je.

 Petar Andrejić

Pažnja - grip napada!

Povrh svih daća (!) i nedaća, koje nas uporno snalaze na trnovitom putu za dugo snivanu Europu, raznih poplava, afera, cepljenja, deoba i seoba, još jedan belaj se udenuo u nepreglednu nisku od “bisera“! Tek toliko da ne umremo od dosade i učmalosti.

Dok se u našem susedstvu, odmerenom dozom opreza i nogama na zemlji, pristupa ovom pandemičnom problemu (osim, u Orahovcu, gde hrvatska “braća“ tamane sve krilato! Šta ćete - ratničko-zengovske traume!), mi smo ga uzdigli na hiperelementaran (Tamiflu!) nivo i krenuli u paranoičnu “konfrontaciju“ sa ovom opakom zarazom, koja se kao Damaklov mač nadvila nad našim glavama (pardon, kljunovima!).

Čak, može biti da nam se prikazao i Satana, sa strašnim sudom u obliku PTIČJEG GRIPA, koji će nas kazniti za sve počinjene grehe.

I šta će sad sve naše ptice (i “ptičice“) da rade?! Naravno, ove prve će po običaju veoma nadrljati. I onako im sleduje, posle ubrzanog tova, pre ili kasnije, neka oštra satara ili masovna koljačka naprava. Ako su ovde samo turistkinje (ili selice) vrlo je moguće da ih strefi neka lovačka sačma (pogotovo, ako su “guske“ u pitanju!). Sve u svemu, nije šija - nego vrat! Da li od britve ili gripa - njihova sudbina je prilično (i kratkoročno) zagarantovana.

Ali, kako ćemo sa ovom drugom kategorijom “ugroženih“. Verovatno, kao i uvek kad im se nadvije neka sablja, rat, inflacija ili kakva druga “epidemija“. Ove, svima nama znane “ptičice“, izgleda da, u tim vanrednim okolnostima, još brže mutiraju, promene “perije“ i iz svega izađu jače i pticastije (he-he!). I ne samo to - nego, postaju sve veće i veće ptičurine, koje, kad zamahnu krilima, gotovo da su stanju i čitavo Sunce da zaklone, oduvaju te na ulici ili ti se cinično nasmeše sa neke visoke “grane“, funkcije, položaja... Ili, osnuju političku partiju, kupe diplomu, zaposednu televiziju ili novine, naprave fondaciju... I još ti na kraju prodaju nevinost ili, čak, pamet (ispravnije - m... za bubrege).

I dok se ti strvinari budu hranili našim lešinama, mi ćemo se jednako glođati na sitno. Prijavljivaćemo se - kako je komšijin papagaj, patak (ne daj bože!) ili vrabac dobio ptičji grip, ili, još (naj)gore, pernati jastuk!!! A što da ne, po starom dobrom običaju i jadna, komšijska krava ne bi (zar opet!) stradala. Nema veze, što nema kljun, perje i ne leti - samo je bitno da nam “dragom“ susedu, što brže (to bolje!) zamanjka!

Ipak, šta još treba da se desi da postanemo, bar malo, imuni na sve boleštine,  ugledamo se na naše pametnije komšije u okruženju i krenemo napred ka ozdravljenju mozga!

***

Umalo da zaboravim, u Republici ništa novo, osim što je istekao samodoprinos, škola nije imala grejanje na svega pet stepeni, selo posetio akademik Bećković, “miholjsko“ leto traje a kukuruzi se uveliko beru, a poljem patrolira poljočuvarska služba, sprema se jubilarni peti međunarodni tamburaški festival, a član Izvršnog odbora Saveta MZ Starčevo zadužen za investicije, danonoćno je bombardovan ponudama iz vascele Srbije za tender za  izradu idejnog i glavnog projekta izgradnje prečisne stanice za odvod fekalne kanalizacije.

Jordan Filipović

Vinogradi - berba

Prve slatke bobe grožđa pojavljuju se već u julu, a sorta je poznata kao “Anna-trauben“ ili julski muškat. No, prava sezona grožđa je u septembru. Tada je grožđe spremno i za pravu berbu kako bi se od njega dobilo dobro i kvalitetno vino.

Starčevo i Starčevci mogli su se nekada pohvaliti i sa svojim vinogradima i sa svojim vinom, ali kako se kaže da vinograd treba slugu a ne gospodara, to su se vinogradi lagano zapuštali i tradicija vinogradarstva i vinarstva u Starčevu se polako gasila.

Po sećanju, vinograda je bilo na potezu Starih vinograda, a to je breg od Detelina do Nadele (danas Šumice i zaleđe). Koliko se ja sećam, tu je bio vinograd od Tonkovića, a možda još neki. Vinograda je bilo i u samim Detelinama i to Rogićev, Rajkovićev (Svirčev), Šulajnov, Venčev, Grgićev (Brkini), Blaženićev (deda Tomin). Takođe, vinograda je bilo i u Belom bregu, kao Doganov, Radočajev, a bilo je vinograda i u Ritu pa čak i u Marijafeldu (Rukavinov).

Kako je po Starčevu bilo dosta placeva bez kuća, vlasnici su često imali posađene vinograde; Radočajevi (Zoljarevi) do Nadele, Rogićevi do Nadele, Saborskovi do Rita, Brajčevi u bašti itd.

Ne mogu baš da se setim kakve su sorte imali, ali za neke sigurno znam.

Bilo je tu “lisičine“ (slankamenke), “francuza“, “otela“, “kadarke“, a neki su imali i vrsne sorte kao “rizling“, “muškat hamburg“, a od stolnih sorti “plemenku“ (ranku), “afus“ ali i sl.

Kao što sam već rekao da vinograd treba slugu a ne gospodara, ipak je veselje bilo kad se brao vinograd.

Ne samo da je bilo veselje nego je bila i mala svečanost.

Prvo, trebalo je okupiti malo više ljudi kao bi se posao dovršio u jednom danu, a drugo da se drugi dan može pomoći nekom drugom u istom poslu.

Na jedna kola bi se natovarila otvorena burad (kace), a na druga bi seli berači pa onada put vinograda. Ako su uspela, deca su se natrpala u praznu burad i tako se vozila do vinograda.

Žene i deca su bili glavni berači. Pomagao im je poneki muškarac koji je do kola to jest do buradi nosio kotarice (pletene košare) s nabranim grožđem.

Kad  se burad napunila, kola su se vozila kući gde je već čekalo nekoliko ljudi koji će to dalje preuzeti, da tako kažemo, u svoje ruke.

Trebalo je grožđe na muljaču (trupaljku) izmuljati, a zatim tako izmuljano premestiti u presu, ispresati, a dobiveni slatiki sok (širu, mošt ili slatko vino) pretočiti u kacu ili bure kako bi moglo vreti (raditi).

Neki ljudi su ostavljali sve zajedno bez presanja u kaci da radi i to se zvalo “pod kominu“, kako bi vino povuklo malo boje i tanina i na taj način dobilo crveno vino.

Kad je berba bila gotova, beračima i svima koji su radili domaćica je dala dobru večeru, a tokom berbe i rada nudili su se razni kolači.

Jeste da je zadnjim pobranim grozdom kraj berbe, ali do dobrog vina ima još puno posla. O tome možda neki drugi put, a sada uživajte još u dobrom “rampošu“...

Vinko Rukavina

Vrh strane

E-mail: [email protected]

© 2005. Webmaster