Internet izdanje broj 139 od 31. oktobra 2005.

Intervju

ŽELJKA NEDIĆ, ČLAN SOCIJALISTIČKE PARTIJE SRBIJE I ČLAN SAVETA MESNE ZAJEDNICE STARČEVO BIRANA SA LISTE “ZA NAPREDAK STARČEVA”

 Zajednički rad u službi Starčevaca

Niko u Savetu MZ Starčevo nije diskriminisan zbog političke pripadnosti nekoj stranci, a rad je timski - ističe Željka Nedić

* Kakvo je vaše iskustvo u Savetu mesne zajednice, nakon ovih godinu dana?

 - Prvi put sam u Savetu mesne zajednice. Kandidovala sam se da bih poptpomogla Starčevu, da bih radila u korist Starčevaca. Moram priznati da je moj prolazak na izborima bio veliko iznenađenje za mene. Ne mogu da pričam o prethodnom periodu jer nisam učestvovala u radu Saveta. Što se sadašnjeg rada tiče mogu reći da se dobro slažemo i da politička neslaganja ne dolaze do izražaja. Svi imamo isti zadatak i isti cilj, a to je rad u interesu Starčeva.

* Jeste li zadovoljni odnosima i funkcionisanjem u Savetu?

- Zadovoljna sam jer svi imamo podjednako pravo da radimo i učestvujemo u odlučivanju. Svako ko misli da može da doprinese radu, može nesmetano da uzme učešća. Ne mogu da kažem da ima nekih pritisaka, ili da je neko angažovan više, neko manje. Svi su angažovani onoliko koliko žele da se angažuju. Svakom se postavi isto pitanje; možeš li da uradiš to i to, i na njemu je da odluči hoće li se angažovati. Tako da ko želi da uradi nešto korisno za selo, ima širom otvorena vrata. Svako zna svoje sposobnosti i u oviru toga može da deluje.

* S obzirom da ste novi u tom poslu, kako se snalazite? Jeste li uspeli da sprovedete neku svoju ideju?

- Trudim se koliko mogu. Ovo je moja prva godina i još uvek učim. U Savetu ima ljudi sa velikim iskustvom. Tako da se trudim da radim što bolje mogu i da naučim što više. Nadam se da će mi ove četiri godine, na koliko sam izabrana, pomoći da ispečem ovaj zanat - kvalitetan i plodonosan rad u zajednici lokalne samouprave.

Sprovodimo ideje koje su od značaja za Starčevo. Slažemo se oko prioriteta. Mogu da istaknem da je betoniranje dela ispred zabavišta bio moj predlog. “Dečja radost“ je skrenula pažnju da je prilazak vrtiću otežan. Moj predlog je naišao na razumevanje u Savetu. JKP “Starčevac“ je odradio taj deo posla. Atmosfera u Savetu je takva da dobre ideje uvek nailaze na razumevanje. Ne postoji politički uticaj u smislu da nečji predlog ne prođe samo zato što je pripadnik neke političke partije, odnosno nije pripadnik druge. Realno se sagledavaju potrebe Starčevaca i izlazi se u susret shodno mogućnostima.

* Znači, atmosfera je “timska“?

- Mogu da se složim ili ne složim sa nekim predlogom. Niko nije pokušao da na mene vrši pritisak vezano za odlučivanje. Nisam čula da je neko komentarisao moja mišljenja, niti mi je ko prigovorio. Ne vidim ni potrebu za to, svako ima pravo da obrazloži svoje stavove, a većina odlučuje.

* Znači li to da u Savetu nema previše “političarenja“?

- Možda se nekakva podvojenost osetila u početku, neposredno posle izbora. Međutim činjenica je da se svi mi poznajemo od ranije, nevezano za političko delovanje. Svi me u Savetu poznaju kao čoveka, a ništa drugo nema veći značaj od toga. Ovde smo svi ravnopravni i imamo isti cilj, politika se vodi negde drugde. Radeći zajedno upoznajemo se sve bolje i formiramo mišljenje jedni o drugima, ali ne na osnovu političke pripadnosti, već na osnovu angažovanja i ljudskih crta.

* Sve u svemu, jeste li zadovoljni urađenim do sada?

- Složila bih se sa onim što je predsednik Saveta, Živa Đurišić, rekao u prošlom broju novina: uvek može više. Međutim, smatram da smo uradili mnogo, da smo uradili sve što smo mogli. Danas je situacija malo drugačija, nema više; imaš para, ideš pa radiš. Sada postoji stroga zakonska regulativa, javna nabavka, tenderi, dozvole za sve i slično. Znači, pre započinjanja radova, potrebno je obezbediti određenu papirologiju, a nije potrebno da pričam o tome kakav je put do papira kod nas.

* Sigurno ste i vi mislili da može drugačije, brže i bolje. Sada kada ste uzeli aktivnog učešća u Savetu da li su vam neke stvari jasnije?

- Sigurno je da su mi neke stvari sada mnogo jasnije. Ali što se dobijanja dokumentacije tiče, pošto sam zaposlena u Opštinskoj upravi, znam koliko je to komplikovano. I lično sam imala probleme u dobijanju dokumentacije. Svesna sam da je taj proces dug.

* Da li je Savet mesne zajednice pristupačan, dovoljno otvoren prema građanstvu?

- Savet Mesne zajednice je vrlo otvoren za saradnju i pristupačan je građanstvu. Svako može da dođe na Savet sa svojim problemom. Svi problemi budu sagledani i pristupi se rešavanju shodno mogućnostima.

* Vaša poruka Starčevcima?

- Mogu im poručiti da je strpljenje vrlina, naročito ako znaju da se na ostvarivanju ciljeva uporno radi. Rezultati će stići sasvim sigurno. Ništa ne može preko noći. Godina dana u ovom poslu nije puno vremena, jer mi radimo ozbiljne poslove koji se ne mere mesecima. Mi smo izložili plan za ove četiri godine, uporno i vredno radimo na ostvarivanju.

Daniela Birak

Maja Poljak, akademski slikar

Dragulj u obliku čička

          Anđeoskog lica, ali čvrstog i odlučnog pogleda na svet oko sebe, ona suvereno vlada slikarskim platnom i svojim izgrađenim umetničkim izrazom  neumoljivo korača ka prepoznatljivoj i priznatoj ličnosti daleko van granica mesta iz koga potiče.

          A da je Starčevka i dete ravnice, na to nedvosmisleno ukazuje i njen znak raspoznavanja - maleni poljski čičak, koji kroz crtež odražava jedan vid sveta, jasno simbolizuje duh jake i hrabre osobe, privržene pravim ljudskim vrednostima.

          Sve u svemu, i najpovršnijem poznavaocu lokalnih kulturnih prilika vidljivo je da je reč o nepresušnom izvoru talenata - akademskom slikaru, ali i poznavaocu akustične gitare, vrsnom znalcu okretnih igara i nadasve, šarmantnom devojčurku - Maji Poljak, ekskluzivnom gostu ove rubrike.

* * *

          Maja Poljak, rođena je, naravno, u maju i to njegovog 27. dana, 1977. godine, od majke Julijane i oca Nikole, koji joj podariše umetničke predispozicije, i mlađeg brata Zlatka. Diplomirala je 2004. godine na slikarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu. Već je imala zavidan broj grupnih i pojedinačnih izložbi, od kojih se posebno ističe poslednja u prestižnoj Zadužbini Ilije M. Kolarca. Trenutno živi na relaciji Starčevo - Bahrein, a kojoj će se geografskoj širini prikloniti - ne zna ni sama. Tu dilemu možda “preseku“ baš tanane emocije, koje su za sada obavijene velom tajne...

          Kako je mala Maja počela da slika?

          - Rasla sam pokraj oca slikara, koji je osim toga bio i muzičar - svirao je gitaru i tamburu. I ostatak familije je bio umetnički nastrojen - stric Pera, takođe, slikar i muzičar, a ujak Ivica odličan akustičar i tekstopisac.

          Znači da je bilo vrlo logično da mi je slikarski pribor uvek bivao na dohvat ruke, pa sam još tada, uglavnom golim rukama “mazala“ po platnima, bojama koje bi tati pretekle, iako ih je revnosno štedeo. I danas čuvam neke “rane radove“ od kojih mi je najdraži jedan, na koji sam lepila razno bilje.

          Volela sam prirodu, ovu banatsku. Često šetala po okolnim ritovima, travkama, divljim cvetovima, čičkovima i ostajala tamo satima, ubeđena da veće lepote nigde na svetu nema.

          Da, čičkovi su se baš “lepili“ za Maju i kao da su ukazivali na ono što će se mnogo kasnije pretvoriti u ovu priču. Ali, nije sve išlo tako glatko...

          - Posle bezbrižnog igranja s mojom najdražom drugaricom Natašom Arsenijević i drugom decom iz komšiluka, sa polaskom u školu krenuli su i problemi, koji će me pratiti kroz naredni vremenski period i postati jedna od velikih teskoba sa kojom sam se mukotrpno suočavala.

          O čemu se zapravo radilo?

          - Upisavši se u prvi razred, bila sam raspoređena u odeljenje kod učiteljice Jagode Velinov, što mi je, kao povučenoj i stidljivoj, odgovaralo, jer se tu nalazila i jedna moja vršnjakinja iz komšiluka sa kojom sam, u to vreme, bila nerazdvojna. Međutim, tada, bez ikakvog objašnjenja postajem “višak“ i premeštena u odeljenje učitelja Bate Polaka. Od tog trenutka bivam podvrgnuta, meni totalno nejasnoj, neviđenoj torturi, oličenoj u ljubomori većeg broja devojčica. Išlo je dotle da sam proglašena za učiteljevu miljenicu, jer on je neretko hvalio moje radove, pa preko izvrgavanja ruglu moje, u to vreme, izrazito tamne puti, do šamara... To je, u mnogome, uticalo da se sve više osećam usamljeno. Pa, kada govorimo o druženju i ako bi uspostavljala nekakve odnose, oni bi uvek bili ostvarljiviji s muškom populacijom.

         Od nekih od njih sam imala izuzetnu podršku, a pamtim i moju prvu simpatiju, koja datira od malih nogu - Gorana Pećanina, kasnije tragično nastradalog na odsluženju vojnog roka.

          Odbojnost prema ustrojstvu, kakvo je škola, pobudila je u meni težnju ka što izrazitijoj individualnosti i verovatno suštinski opredelila ka slikarstvu, bez obzira što sam, kako je pomenuto, bila predisponirana i za druge vidove   umetničkog izražavanja.

          Još uvek se nije nazirao konačan rasplet oko izbora životnog poziva...

   - Otac, iako i sam pasionirani slikar, nikad nije vršio pritisak u tom, ali i u bilo kom drugom smeru. Ipak, tokom školovanja sve više je zapažan moj talenat, od učitelja Antona Polaka, pa preko profesora likovnog Vlastimira Madića, do tinejdžerskih dana i obuke kod mr Čedomira Kesića. S obzirom da mi je već tada bilo pisano da do uspeha moram zaobilaznim putem, kroz trnje, igrom slučaja nisam uspela da upišem Gimnaziju, već ”mašinsku”, pa sam, uprkos što sam se, za divno čudo, solidno uklopila, u drugoj godini sazrela u nameri da je likovna akademija moj životni izbor. Posebno, ako se tome doda averzija prema matematici i drugim prirodnim naukama.

          Krenule su i pripreme za prijemni ispit - može se reći - ispit zrelosti!

          -  Poznato je da je prijemni na Likovnoj akademiji najteži, uzevši u obzir sve fakultete. Traje šest dana i izuzetno je traumatičan, pogotovo ako vam uapadne loš pogled na model, slabo osvetljenje ili šta već drugo.

          I ja sam se , poput mnogih u okolini, pripremala kod čuvenog Čede Kesića. To je ostavilo traga, mada je Čeda gajio stil obuke bez mnogo priče, komentara, ostavljajući puno prostora za samoprocenjivanje sopstvenih vrednosti, što u krajnoj liniji i nije tako loše. Bar kada sam ja u pitanju, jer se uklapa u moju individualističku narav, a i sličan vid komunikacije sa profesorima me je pratio i kroz Akademiju.

          Takođe, prvobitnu impresiju, umanjio je i prvi odlazak u zgradu Akademije u Rajićevoj. Delovala je vrlo sumorno (kao uostalom i Kesićev kabinet), a ja naslutila da je ona samo bleda senka nekadašnje svetski priznate institucije, i u fizičkom smislu i u smislu kvaliteta edukacije. To se kasnije, na žalost, potvrdilo...

          Ponovila se priča o ”trnju”, jer pored znanja i talenta, valjalo je biti i  ”obdaren” još po nečim...

          - Vezama! To je velika kočnica za nas ”obične” i tako sam ja uspela tek u trećem pokušaju. U međuvremenu, vreme sam provodila u pripremama, a jednu godinu i na Višoj tehničko-tekstilnoj školi, gde sam ubrala korisna iskustva i podršku mom talentu od strane tamošnjih profesora.

          I najzad, posle dva neuspeha, bez ikakvih urgencija, bila sam primljena 1998. godine. I to kao dvadeset druga od mogućih trideset na odseku slikarstva.

          Veoma je zanimljivo da smo, odlazeći da vidimo rezultate, moj tadašnji i dugogodišnji dečko Igor Todorović, otac i ja, već ”znali” da sam prošla i baš pod brojem 22. Nećete verovati, ali tata nam ispričao svoj san od prethodne noći, koji se, nekoliko minuta docnije, na veliku radost i obistinio.

          Po Majinom ”običaju” oduševljenje je kratko trajalo...

          - Tako je! Veoma brzo su se pokazale mnoge moje slutnje. Loši uslovi - mračna prostorija u kojoj je bila moja klasa, odurni i neprofesionalni modeli, koji su čak i štrajkovali zbog mizernog plaćanja, delimična ravnodušnost i nepristupačnost profesora - su uticali da se ponovo povučem u sebe. Studiju po modelu sam sve više radila u Zoološkom vrtu  na životinjama i tako izbegavala svoj grozni mračni ćošak u klasi, koju je vodio prof. Radomir Knežević, čiji baš i nisam bila favorit...

          U trećoj godini prelazim na Senjak, u drugu zgradu Akademije, u klasu profesora Gordana Nikolića, koji se prema meni ophodio na prijateljski način. Ni tu nije došlo do bitnijih promena po pitanju izbora modela... Sve je to uslovilo potrebu za nečim drugim...

          Tada se vraćamo prirodi i čičkovima...

          - Volim kontakt sa prirodom, ravnicom. Čičak je nezaobilazan činioc ovakvog ambijenta, a kao motiv je veoma snažan, ekspresivan sam po sebi. Imala sam od ranije afiniteta prema nečemu bodljikavom. I dok druge kolege imaju problem sa pronalaženjem identifikacionog motiva, ja sam to sa lakoćom prevazišla. Šta više, mislim da je on pronašao mene, jer u dubini verujem da postoji prirodna i neosporna veza između tebe i onoga što radiš, u čemu pronalaziš inspiraciju, a čičak je za moje stvaralaštvo neiscrpan izvor.

          Otakada mi je Igor u jednoj šetnji Nadelom poklonio reprezentativan primerak čička, uradila sam na stotine radova, koji se kreću od čisto figurativnog, pa do potpuno apstraktnog izraza. Moja soba je prepuna čičkova, a retko kada se desi da pri sebi nemam neki od omiljenih primeraka.

          Inspirišu me i pejzaži ravnice i neka moja naredna izložba, koju već spremam, biće posvećena toj temi.

          Veliku impresiju na mene, svako na svoj način i usvoje vreme, ostavili su Mikelanđelo, Direr, Van Gog, Rembrant, ali i Kifer, Migel Barselo... Koristim i kombinujem iskustva svih njih. Takođe, za razliku od mnogih kolega koji postaju kopije dominantnih profesora - slikara, nisam se ugledala ni na jednog posebno.

          Dolazimo i do izložbi...

          - Pored desetak grupnih, imala sam i dve samostalne. Prva je bila 2002. godine u starčevačkoj galeriji ”Boem” i ona mi je veoma draga. Druga je, već spominjana, održana u septembru u Kolarcu, koji se smatra jednim od najelitnijih prostora za izlaganje u zemlji.

          Što se same izložbe tiče, reakcije su odlične i to od strane i kolega, i profesora, i prijatelja... Prikazana je 81 slika u formatima 70 h 100 i 17 h 25 u kombinovanoj tehnici - akriliku, pastelu, olovci... Mali je problem što do sada prodaja ne baš najbolje, što je veoma neočikavano s obzirom na objektivan uspeh izložbe, ali poznato je koliko je katastrofalna ekonomska situacija u našoj zemlji, a to se najviše reflektuje na moj poziv. Pogotovo ako se zna da sam u nju uložila šestomesečni danonoćni rad i znatna srtedstva, a da živim isključivo od prodaje svojih slika.

          Zbog svega toga sledeću izložbu planiram u inostranstvu. Naime, zahvaljujući mom ujaku Ivici Fajhtu, koji je duži period nastanjen na dalekom, ali veoma bogatom Bahreinu, živeći tamo upoznala sam neke divne ljude, pa ću tako sa jednim divnim čovekom i slikarom, koji se zove DŽamal Abdul Rahim, 20. decembra ove godine prirediti još jednu izložbu. DŽamal me je izuzetno obradovao kada se na moje veliko iznenađenje pojavio na izložbi na Kolarcu i usput veoma pomogao u organizaciji.

          Kada već reč o tome, zahvalnost dugujem i višegodišnjem prijetelju i direktoru Doma kulture Vidomiru Jelesijeviću, zatim Čedi Kesiću, mom kolegi umetniku Nikoli Komosaru, takođe kolegi Đerđu Erešu, glumcu Pepiju Bogunoviću, bivšem profesoru Mići Iliću, Đuri Milenkoviću iz ”Staklare” Pančevo, Slobi Gorunoviću, vlasniku kafea ”Pečurka”, gospođi Milomirki i njenim fantastičnim štrudlama, kao i još mnogim drugim prijateljima, a posebno familiji - svojim roditeljima, bratu Zlatku (i drugarima), ujaku Ivici, njegovoj bivšoj supruzi Kerol, stricu Peri sa porodicom (naročito mom ljubavcu Nini!), baba Jovanki, a posebno baba Dani i dedi Peri. Na kraju, iako je već dve godine nije s nama, u ovu izložbu veliki deo sebe utkao je i moj pokojni deda Vinko. 

          I tako, s Majom dve stranice ispadoše više nego majušne. Ko zna kada bi se završila priča kada bi krenuli da nabrajamo njene, već mnogobrojne uspehe i priznanja - od dvostruke nagrade za slikarstvo od Fonda, koji nosi ime njenog omiljenog domaćeg slikara Petra Lubarde, preko nagrade ”Perspektive”, do uspeha na Bijenalu crteža u Studentskom gradu.  S druge strane, nismo se ni dotakli njenih ostalih mnogobrojnih kvaliteta i gde bi bio kraj kada bi se bavili njenim umećem na gitari, nastupima poput jednog u Mašinskoj školi sa profesorom Mićom Ilićem, ili o godinama provedenim u igranju folklora u Domu kulture u Starčevu, gde joj je instruktor bio Zoran Radojčić, kao i  KUD-u  ”Stanko Paunović”.

          Veoma je lako složiti se sa konstatacijom da je Maja, jedna nadnaravno svestrana, kreativna i sposobna osoba, kakvih je izuzetno malo, ne samo u Starčevu, već i na celom svetu. Pa tako, ako mi po već ustaljenom ”običaju” nismo u stanju da iskoristimo njen potencijal, to će sutra jamačno učiniti neki daleki Bahrein ili već prekosutra Pariz, Berlin, Rim, Prag...

          Na kraju Maja će, gde god uspela,  ostati naš ponos (htedoh reći čičak!), što se nazire iz njenih završnih reči:

          - Sebi sam zacrtala da uspem u životu i karijeri. Želela bih da mnogo putujem i vidim čitav svet, ali u jedno sam potpuno sigurna - uvek ću biti deo starčevačke ravnice.

Portretisao Jordan Filipović

Vrh strane

E-mail: [email protected]

© 2005. Webmaster