Internet izdanje broj 139 od 31. oktobra 2005.
|
Internet izdanje broj 139 od 31. oktobra 2005. |
|
|
|
|
Društvo
ANKETA SN: Plašite li se ptičjeg gripa? Valjda neće grom u koprive Starčevci nisu naročito zastrašeni pojavom ptičjeg gripa u susednim državama. Svi se uzdaju u to da do pandemije neće doći, a o preventivi se malo razmišlja
Nikola Majetić: - Ne razmišljam o tome, niti se plašim ptičjeg gripa. Čini mi se da ne preti realna opasnost. Ta priča o ptičjem gripu je preuveličana. Kažu da se u okolnim zemljama već pojavio, ali ja sam već u godinama i ne brine me. Vi mlađi možda treba više da brinete o tome. Nisam preduzeo nikakve mere preventive, puno se priča o maskama, država bi trebalo da obezbedi maske za sve stanovnike. Nije uredu da se zaštite samo funkcioneri. Snežana Zlatković: - Grip, kao grip, mora da se odleži uz puno vitamina Ce. I pre su pričali o opasnosti od epidemija kineskog i korejskog gripa. Mislim da je taj grip smrtonosan za stanovnike država gde je pirinač glavna hrana, ali kod nas koji smo bogati hranom punom vitamina, to nije realna opasnost. Naš imuni sistem je drugačiji. Ukoliko se ptice zaraze, neće preći na nas. I dalje jedem piletinu i ne razmišljam da mogu da se zarazim ptičjim gripom. Preživeli smo mnogo toga, tako da ptičji grip ne doživljavam kao realnu opasnost. Puniša Jović: - Ne plašim se, mislim da neće doći do nas. Mislim da je ta priča naduvana, najverovatnije iz političkih razloga. Ako su se dve-tri ptice zarazile u Rumuniji, ne znači da nam preti epidemija i da ćemo svi da poumiremo od toga. Ponašam se normalno, jedem piletinu, šta više hranim piliće u kući. Igor Uzelac: - Ne plašim se, ptičji grip je mačji kašalj za nas. Ta priča je preterano uveličana. Nisam kupio masku, jedem piletinu nrmalno kao i do sada. Piletina je najbolja, gajim piliće. Ukoliko zaista dođe do pojave ptičjeg gripa, vakcinisaću se. Zapravo, moram prvo da se obavestim kako funkcioniše to sa vakcinacijom, kada je realno vakcinisati se. I svakako da ću tretirati i živinu kod kuće ukoliko doće do opasnosti. Čuo sam da je vakcina skupa, ali nije skupa ukoliko je život u pitanju. Nenad Jovanović: - Nema potrebe da se plašim kada ptičji grip nije stigao do nas. Mislim da o tome treba više da brinu veterinari, koji su nadležni za to. Slažem se da postoji šansa da dođe i do nas. Čuo sam da se lako prenosi na ljude. Nadam se da ćemo biti na vreme obavešteni kako bismo mogli da se zaštitimo. Za sada ne razmišljam o zaštiti. Vladan Lazić: - Ne plašim se, ne znam ni da li će stići do nas. Zašto da se plašim u napred. Ukoliko zaista dođe do nas, borićemo se protiv njega. Čuo sam da ima vakcina, da pomažu i maske, uništavanje zaraženih ptica. Trenutno ne razmišljam o tome jedem piletinu, obožavam da je jedem, nadam se da neću zbog toga biti žrtva ptičjeg gripa. Predrag Vukmirović: - Ne shvatam uopšte ozbiljno. I dalje se ponašam kao da to neće stići ovde, kao da je to negde daleko od nas, iako sam čuo da je bilo slučajeva u Rumuniji, čak možda i Hrvatskoj. Nekako se tešim da nas to neće snaći. Ne daj bože da stvarno dođe, niko nema rešenje za taj problem. Za sada ne razmišljam o preventivi. Samo opušteno. Za sada su u okolnim zemljama zabeleženi samo pojedinačni slučajevi. Ukoliko dođe do panike, snalazićemo se u hodu. Zoran Milinković: - Normalno da se plašim. Čini mi se da je grip još daleko od nas, pa ne razmišljam o tome da treba da se zaštitim. Ne bi bilo loše da se vakcinišemo i snabdemo se maskama. Mada čujem da je vakcina dosta skupa, to baš i nije pohvalno. Za sada me štiti samo to što generalno ne jedem piletinu. Ne volim da jedem piletinu ni pileće proizvode. Anketirala: Daniela Birak Foto: G. Milošević
Izviđaštvo
Veterani opet prvi!
Zbog zgusnutog takmičarskog kalendara i početka školske godine “Veterani“ su opet “uskočili“ da zamene mlade izviđače na jednom veoma bitnom takmičenju - Saveznom izviđačkom višeboju u Bosni i Hercegovini, koje je održano u gradiću Kozarska Dubica. Nakon kratkotrajnih priprema, osokoljeni prethodnim pobedama i peharima, ekipi je veoma teško pala vest da se zbog izvesnih problema ovo prestižno takmičenje otkazuje. Da pripreme ne bi bile uzaludne, Starčevci su, iako neplanirano, otišli na memorijalni izviđački višeboj u predgrađe Beograda (Filmski grad, Košutnjak), koji je organizovao Odred izviđača “Čoče“ iz glavnog grada. Pored nekolicine beogradskih odreda i samostalne čete “Feniks“, takođe iz Boegrada, na ovom takmičenju su učestvovale ekipe izviđača iz Bele Palanke, Kraljeva, Niša, Vršca i Starčeva. Kada se na nekom takmičenju pojave Starčevci, ostale ekipe vec počinju da uzdišu i komentarišu “ovde nećemo biti prvi“. Naravno to se vrlo često i ostvaruje, pa je za dve godine vitrina Odreda izviđača “Nadel“ počela da poprima izgled nekog trofejnog sportskog kluba. Na mestu gde se održalo takmičenje počeo je sa gradnjom objekat za Realiti shonj “Big brothers“ koji će se uskoro emitovati na TV B92. tako da su učesnici takmičenja bili poslednji “kamperi“ na ovoj prelepoj lokaciji u gustoj šumi nadomak Beograda. Od izviđačkih disciplina na takmičenju su bile samo “čvorologija“ i prva pomoć, dok su na ostalim kontrolnim tačkama bile organizovane sportske. No, “Veterani“ su uspešno prebrodili i ovu iznenenadnu promenu i za samo poen prednosti od drugoplasiranih Beograđana iz “Feniksa“ osvojili prvo mesto. Pored Predraga Stankovica, Daniele Jajić, Marije Žunić i Lejle Žugić, starčevačku ekipu je pojačala Vrščanka Mira Crljić. Umesto pehara, prvoplasirana ekipa je dobila izviđačku sekiricu.
Vršački višeboj
Jedno od najtežih takmičenja ove godine održano od 30. septembra do 2. oktobra u Vršcu. Konkurencija je bila jaka, takmičenje međunarodno, staza izuzetno teška a dosadna kiša je lila kao iz kabla ceo takmičarski dan. Pošto sa OI “Sava Munćan“ iz Vršca “Nadel“ ima jako dobru saradnju, na ovo takmičenje su pošle dve ekipe sa nekolicinom članova Kluba brđana, tako da su Starčevci ponovo bili najbrojniji kontigent. Kontrolne tačke su se nalazile na mestima na koja se teško može stići i po suvom vremenu pa je to bio najteži deo zadatka. Ekipe su odustajale zbog otežanih uslova (deca su upadala u blato do kolena, klizala se po mokroj travi), pa je samo desetak ekipa stiglo na cilj. I naša ekipa pod imenom “Nas četiri i Panta“, koju je vodila Daniela Radosavljević, odustala je na pola puta, ali je zahvaljujući dobro urađenim zadacima na onom delu staze koji je prošla, osvojila četvrto mesto. Ekipa “Eukaliptus“, koju je predvodio vođa čete Marko Ristić i od koje se najviše očekivalo, nije izneverila. Teškom mukom stigla je na cilj (mada su priznali da je malo falilo da odustanu) i osvojila prvo mesto u svojoj konkurenciji. Zbog lošeg vremena svi gosti su spavali u odmaralištu SUP-a, dok su starčevački izviđači zbog brojnosti bili smešteni u planinarsku kućicu u kojoj su imali čak i grejanje. Višeboj je bio dobro organizovan, mada je trebalo smanjiti stazu zbog loših vremenskih uslova. Uz veliki broj sponzora (nagrade i pokloni bili su brojni) i medijski dobro pokriven - lokalna televizija je direktno prenosila ceremoniju otvaranja kojoj je prisustvovao i predsednik opštine Vršac, kao i direktori velikih vršačkih kompanija. P. Stanković Višeboj u Staroj Pazovi Iako je zima na pomolu, još uvek traju izviđačka takmičenja. U Staroj Pazovi je, od 15.- 17. oktobra, održan izviđački višeboj na kome je učestvovao i starčevački odred. Ekipa “Zvezde“, pod vođstvom Aleksandra Stankovića i članovima: Milošem Simićem, Daliborkom Milić, Marijom i Bokijem, odlično se snašla i i odradila većinu zadataka. Iako mlada i neiskusna ekipa, ali veoma snalažljivi i puni takmičarskog duha, osvojili su 3. mesto. Trud je proslavljen uz logorsku vatru i druženje, u prelepom ambijentu rasadnika na periferiji Stare Pazove. D. Jajić
Izlet poletaraca “Poletarci“ i “pčelice“ su kategorija izviđača od 1. - 5. razreda. Početkom septembra izvršen je upis novih članova pa se okupilo dosta dece sa željom da se oprobaju u izviđačkim disciplinama. Pre nekoliko nedelja, u šumi prema Omoljici, izveden je prvi jednodnevni izlet sa poletarcima gde je cilj bio druženje i prvi kontakt sa izviđačkim životom. Deca su bila oduševljena podignutim šatorima i pravom šumskom atmosferom. Davor, Peca i Miša su podigli logor sa svom pratećom opremom za ručak u prirodi - izviđački pasulj koji je pripremio kuvar Miša. Deca su u ekipama dve devojčice i dva dečaka uredili logor, igrali izviđačke igre koje je organizovala Lejla, a sva deca su se odlično snašla u za njih novim uslovima. Nakon toga, krenuli su u krađu šetnju po polju, učenje izviđačkih veština i upoznavanje sa busolom - veoma važnim skautskim instrumentom. Nakon toga, već umorni poletarci otišli su kućama prepuni utisaka o izviđačkom životu u šumi. D. Jajić
Zapisi iz starčevačke prošlosti (2)
Selidbe su uvek bile teške i mučne I ova, koja se dogodila 1946. godine, iako u slobodi, bila je odveć mučna za starije, a kamoli za nas, neobučenu i izgladnelu decu. Putovanja su trajala po desetak dana, mada je razdaljina od mesta polaska do predviđenog budućeg mesta življenja bila vrlo kratka. Moja porodica je od Stepojevca (40 kilometara od Beograda) do Starčeva, putovala čitavih osam dana. Mostova nije bilo, a pruge su za vreme rata razrušene, pa se sa ono malo parnih lokomotiva i stočnih vagona obilazilo i obilazilo... Naše putešestvije je bilo teško i opasno. Tako nam se desilo da smo prilikom prelaska Dunava od Smedereva do Kovina, ploveći dereglijom, umalo otišli na dno mutne reke, jer se otkačio jedan vagon i počeo da klizi prema ivici skele. Spasao nas je jedan stari ribar koji se slučajno našao na zadnjem delu objekta. I tako se sve srećno okončalo, ali je panika bila prevelika, i opravdana. No, bilo kako bilo, mi smo na Đurđevdan, a bila je i nedelja, stigli na vojlovačku stanicu. Tu su nas već čekale išarane banatske tarnice sa kočijašima i mršavim konjima. Vozari su bili neki dobri ljudi. Pomogoše roditeljima da pretovare ono malo sirotinje što ponesosmo sa sobom, i uputismo se u Starčevo. Put kamenit, točkovi kolski, sa gvozdenim šinama. LJudi usporavaju jadničke od konja, da bi nam bilo lakše, da se ne tresemo, ali ništa ne pomaže. Bio sam u groznici, umotan u stotinu krpa i ćebadi, pa ipak, ništa ne pomaže. Odskaču kolski točkovi, a ja mislim da će mi džigerica otpasti. “Neka“, mislim, - “Bolje je i ovako nego u Dunavu“. Dugo se vučemo ovom džadom i najzad - evo nas. Pravo pred Opštinu. Otac i vozari otidoše kod Komisije za kolonizaciju, mi se skupili oko majke poput pilića oko kvočke. I radoznali smo, srećni, i nesrećni, ne znam šta osećam. čini mi se, neki strah, samo ne znam zbog čega. Sa ocem izađoše trojica seljaka i jedan mršavi dugajlija, drugačije obučen. Nosi dugačak kožni mantil i neki crni gospodski šešir. Kočijaši trčkaraju oko njega. Nazivaju ga “drugom“. Priđe kolima: - “To je sve što imate?“ - važno će Drug. - “Sve“, odgovara otac. - “Onda, vozite ih u broj 665. Istovarite stvari i vratite se za nameštaj i mekanu robu, da imaju za danas, a sutra ćemo videti za ostalo“ - bio je jasan Drug. LJudi poteraše konje i stadosmo pred “665“. Brzo istovariše, i vratiše se nazad. Mi uđosmo u avliju. Bila je preplavljena visokom travom, samo pored nekih zidanih zgrada je nema. Ubrzo dođe jedna mlađa žena i donese ključ od kuće. I počeše sa ocem i majkom da čiste i peru sve prostorije. Mi deca, ostadosmo napolju. Poređani pored zida frontalno, jedan do drugog, kao da smo na vojnoj vežbi. Brat i sestra se šale, a ja samo ćutim, nije mi ni do čega, Opet me trese groznica. Utom se počeše sakupljati radoznala deca. I oni se spontano poređaše blizu nas. Mi ućutasmo, ućutaše i oni. Gledamo se, a ništa ne govorimo. Osećam da nas žale, i to mi teško pada. Posmatram kako su obučeni. Nisu ni oni naročito odeveni, ali za nas su gospoda. I dok traje to psihičko odmeravanje i nemo prijateljenje, dođoše dve sestre. Jedna je mojih godina, a druga nešto mlađa. Kako su one bile lepo obučene! Sve novo na njima i sve jednako. U rukama su im poslužavaonici, na njima kriške štrudle sa makom. Nude nas. Samo nas pored zida - došljake. Moji uzimaju, ja ne mogu. One mi nude: - “Uzmi, nemoj da se stidiš, mi volimo što ste došli“. Odgovaram da ne mogu jer sam bolestan, imam zauške. NJima nije pravo. Zato, ostatak dele mojim sestrama i bratu. Kako pojedoše kolače, otopi se led ćutanja. Poče jurcanje po onoj visokoj travi. Nije pre toga bilo nikakvog predstavljanja, a ipak izgovarahu imena jedni drugima, jer ih igra zbliži. Onda se sakupi komšiluk. Dolaze stariji ljudi i žene. Razgovaraju o nekim nebitnim stvarima. I dok sve ovo teče, dođe ponovo Drug u mantilu. Samo, sada nije sa seljacima, već sa još jednim “drugom“. Taj drugi, nema ni šeši ni mantil Obučen je šaroliko. Na glavi mu “titovka“ sa dva roga i petokrakom. Pantalone nisu vojničke, ali ima neke polučizme veće bar dva broja od njegovih stopala. Zato trapavo korača. Ali, važan je ovaj Drug. Važniji od onog prvog. To se vidi po govoru. Kaže on prvom Drugu - “Dovedi ga“. Pozvaše oca koji odmah stiže, a za njim sve pristigle komšije. NJih petoro, šestoro... I mi prekidosmo sa jurnjavom, opkolismo “drugove“, hođemo da vidimo i čujemo. - “Jel, prijatelju, jel stižu stvari?“ - obraća se otac prvom Drugu. On ćuti, samo skida šešir i briše znoj sa čela. Drugi Drug ne ćuti, on je važan i glasan: - “Jesi li ti taj i taj!?“ - “Jesam.“ - “Iz Stepojevca?“ - “Da.“- klimnu otac glavom. - “Ti nisi bio pripadnik Oslobodilačke vojske?“ - “Jel partizan? Nisam.“ - “A četnik?“ - zapita Drug. - “Ni četnik.“ - “Hm, dobro... Ko je tebe poslao u Starčevo? Ovde se kolonizuju samo zaslužni drugovi“ - nepoverljivo će Drug. - “Pa dobro, dajte mi moju imovinu u Makedoniji...“ - “Nema šta da pričamo, ti sutra odlaziš u Bezdan!“ - “Koji crni Bezdan, pa gde je to?“ - ljutnu se otac. - “Na Dunavu, na severu naše zemlje, kod granice“, precizan je Drug. - “Ne idem ja ni u kakav Bezdan prijatelju, ja sam u “bezdanu“ od kako su me Bugari oterali sa mog imanja, a ti me teraš da idem sa ovom sirotinjom u gori Bezdan!“, poče otac da gubi nerve. - “Nisam ja za tebe prijatelj, ja sam drug! Razumeš - d-r-u-g!“ - “Vidim da mi nisi prijatelj, ti si mi neprijatelj! I ti, iako imaš tu kapu na glavi, i zvezdu. Nećeš me odavde oterati! Dokle ću ja da se selim!? Iz Stepojevca u Erdželiju, iz Erdželije u Stepojevac, pa onda u Starčevo, pa u Bezdan... Dokle to seljakanje!?“ Drug malo omekša: - “U telegramu piše da se ti sa porodicom seliš u Bezdan, i tako mora da bude. Znaju drugovi šta rade.“ - “E pa, znaš šta, sutra ćeš ti dobiti telegram lično od Lazara Koliševskog, pa ćemo videti ko će u Starčevo, a ko u Bezdan!“ Drugi drug se okrete prvom, nešto mu na stranu tiho prošapta, i izađe iz dvorišta. Prvi drug umerenim glasom saopšti ocu da će za neki sat dobiti stvari, a sutra će već videti šta će i kako će. I on ode. Komšiluk ostade kao ukopan i ćuti. Deca se rastrčaše. Jedan od komšija procedi kroz zube - “Komšija, ti nisi bio partizan, pazi se, oni su opasni.“ Ja ne odoh za decom. Stojim i drhtim, što od groznice, što od straha da će se vratiti čika sa partizanskom kapom. Kraj mene stoji još jedan dečak. Pita me da li se plašim partizana. Kažem mu da se bojim i da će nas oterati u Bezdan, partizani imaju puške. - “I ja se bojim, jer su oni moga tatu...“ - proguta knedlu, uhvati me za ruku i šapnu: - “Idemo odavde“. (nastaviće se) Milivoje Petrović
|
E-mail: [email protected] © 2005. Webmaster
|
