INTERVJU: DUŠAN KOSANOVIĆ DUJA, MUZIČAR
NASLOVNA STRANA
Četvrt veka muziciranja
Kosanović Dušan Duja je rođen 1963. godine u Pančevu. Mnogim starijim
generacijama Starčevaca je poznat iz vremena kada su bili popularni
ispraćaji u Jugoslovensku narodnu armiju i kada skoro da nije bilo slavlja
na kojem se Duja nije pojavio sa svojim orkestrom. Dušan kaže da je ove
godine tačno 25 godina od kada se prvi put javno pojavio sa gitarom. Danas
je otac troje dece i stalno je zaposlen u Rafineriji nafte Pančevo, ali i
dalje svira u šou-bendu i nastupa širom Srbije. Jedino se promenilo na
bolje, kaže, to što je postalo popularno da bend posle “narodnog“ muzičkog
bloka svira rokenrol, dok je lošija strana to što se manje zarađuje u
odnosu na “vesele osamdesete“.
Prošlo je 25 godina od prvog nastupa. Šta se dešavalo pre toga?
- Prvi moj javni nastup je bio upravo ispraćaj u Armiju. Ja sam ustvari roker u duši, kao omladinac sam posećivao igranke u Domu kulture na kojima je svirala tadašnja popularna starčevačka grupa “Sudar“ a slušao sam i “Cepeline“, “Dajer strejts“, “Dip parpl“, “Vajtsnejk“... Nekako u to vreme sam počeo da se ozbiljnije interesujem za muziku i redovno učio da sviram akustičnu gitaru. Ubrzo sam kupio prvu električnu gitaru od sada pokojnog Marinka Tubića i to je bila neizmerna sreća za mene. Bilo je tu nekih pokušaja osnivanja benda sa Ivicom Fajhtom, Pacovom, Acom Kumom, koji je tada lupao bubnjeve. Nikada nismo svirali nijednu igranku, stalno nam je nedostajalo nešto od opreme.
Šta je prelomilo da počnete da svirate narodnu muziku?
- “Osetio sam potrebu“ da počnem da zaraćujem. Odlazio sam sa društvom na razne igranke i koncerte, a za izlaske su potrebne pare. Pokušao sam da budem deo orkestra koji svira narodnu muziku jer se tu dobro zarađivalo. I u ovoj varijanti su se pravile razne “šeme“ i menjali se članovi orkestra. Čak su neki prestali da se bave muzikom. Svirao sam recimo sa Jovom Bajerom, Stevo, Firkom, Vulovićem i jednog dana bum - desio se taj prvi ispraćaj u vojsku i tada je sve krenulo... U roku od nekoliko dana desilo se nekoliko svirki. Kao mlad orkestar bili smo prilično aktuelni u to vreme tako da su već poznati stariji pevači voleli da rade s nama, recimo Rasim iz Brestovca, pa Kicoš...
Dobro se zarađivalo, bukvalno nisam mogao da potrošim sve pare, ali i radilo se... Dešavalo se da sedam dana za redom sviramo, često smo se šalili da orkestar ostaje a samo se gosti menjaju.
Kako je izgledao jedan takav orkestar devedesetih godina?
- Svi znamo koliko su se ljudi u to vreme promenili na gore. I sam orkestar je morao da prati tadašnje trendove. Muzička scena je zahtevala šou-bendove i morali smo da se prilagodimo. Ubacili smo sintisajzer u orkestar i kao što je scena zahtevala - više elektronike. Tada je Snežana Babić Sneki pevala u našem orkestru. Kada je snimila ploču, otišla je svojim putem. Tih godina je mnogo pevačica prošlo kroz bend. Među prvim bendovima smo uveli pravilo da svi članovi budu isto obučeni. Znate i sami koliko je kasnije bilo uniformisanih šou bendova. Zaista je puno poznatih pevača i muzičara prošlo kroz bend, ja sam računao da je oko sto ljudi svojevremeno bilo član sadašnjeg benda.
Kako jedan orkestar takvog profila izgleda u novom milenijumu?
- Sada su stvari legle na svoje mesto, ljudi imaju veći izbor i mogu da biraju mesta za izlaske. Sada poslodavci zahtevaju od orkestra da svira blok rok muzike, smatram da je to dobro, ljudi se potpuno isto vesele kao uz narodnu. Ispraćaji više ne postoje, odsvira se po neka svadba ali sve se svodi na klubske svirke i splavove. Kafane su takođe zamrle, u Pančevu ima jedno ili dva mesta gde je ovakav vid provoda. Uglavnom sviramo po Beogradu, Smederevu...
Da li postoji neka anegdota, zanimljiva situacija koja se desila za sve ove godine?
- Uh! Pa bilo ih je mnogo, skoro svaki nastup ima neki smešan detalj. Putovanja su puna smešnih događaja, mislim da mi je najzanimljivije bilo kada se naš prijatelj i sugrađanin Aleksandar Tričković - Aca Kum ženio. Svadba je pravljena u nekom selu kod Pirota, pa u Starčevu, Onaj mentalitet ljudi, pa sala za proslavu, ma čitav taj događaj je bio neviđen provod! Posle par dana, kada smo stigli u Starčevo, kao da smo došli u neku metropolu.
Jednom prilikom se desila neprijatna situacija da je ženu udarila struja u trenutku kada su mladenci ulazili u šator: to je onako svečani čin, mladenci krenu na svoja mesta a svatovi idu za njima i u tom trenutku kreće i muzika. Taman da počnemo da sviramo, a neka žena se uhvatila za naponski kabal koji nije bio dobro izolovan i konstrukciju šatora! LJudi oko mene kažu: - Ma sviraj bre! što si stao? - Gde da sviram! Vidi kako se trese! Na svu sreću preživela je, ali jedva, sva je bila pocrnela od strujnog udara.
Bilo je svakakvih događaja, muzički trendovi su se za dvadeset godina neverovatno izmenili. Kako će biti u budućnosti? Ne znam, videćemo se za dvadeset godina!
Goran Milošević
©2007 Webmaster
Sajt je optimizovan za MSIE 6 i rezoluciju 800x600.