|
Intervju
VOJISLAV ĐORĐEVIĆ,
ARHEOLOG NARODNOG MUZEJA PANČEVO
DUŠANKA ANTONIJEV-STAJIĆ,
DIREKTOR ZAVODA ZA ZAŠTITU SPOMENIKA KULTURE
Prastaro Starčevo
Starčevačko
arheološko nalazište Starčevo-Grad poznato je širom sveta. Starčevačka
kultura i neolit su neiskorišćeni brend, a da li starčevački atar krije
još interesantnih arheoloških lokacija?
 |
|
Starčevački atar krije tajne |
Starčevo krije
velike arheološke tajne, a neke od njih otkrivene su nedavno. Kako je
sve počelo?
- Na lokalitetu Livade, u ataru Starčeva, 1984.
godine arheološkim iskopavanjima otkriven je deo kasnoantičke nekropole
i nekropole iz perioda s kraja VIII i IX veka, sa pronađenih 18 grobova.
Potom se 2007. javila sumnja da je u neposrednoj
blizini nekropole postojalo naselje, a sve to na osnovu pronalaska veće
koncentracije građevinskog šuta i male količine usitnjenih ljudskih
kostiju. Godinu dana kasnije pokušali smo to da potvrdimo, ali
istraživanja nisu dala rezltate.
Arheolozi nisu odustali. Pred same snežne padavine decembra 2009. godine
istražuju isto mesto.
- Pretpostavljalo se da je tu nekada postojala
crkva, ali nismo to potvrdili. Naišli smo na 28 grobova, a u dva groba,
pronađeni su srebrni ugarski novčići iz 12. ili 13. veka. Našli smo i
bronzani prsten i dve bronzane naušnice. Onda je počeo da pada sneg i
radovi su prekinuti.
Omoljica
je takođe selo sa puno tajni za arheologe.
- Areološki lokalitet “Preko Slatine“ nalazi se
duboko u seoskom ataru Omoljice. Arheološko nalazište prvi put je
evidentirano 1971. godine. Tada su duž obale Slatine zabeleženi ulomci
srednjovekovne grnčarije, ali i da se u blizini nalaze ostaci
srednjovekovne crkve. Arheolozi su u nekoliko navrata obilazili ovo
mesto i lokalitet je ušao u stručnu literaturu.
Šta je
tamo još otkriveno?
- Kada su počela probna iskopavanja u jesen 2004.
godine sa dva manja iskopa potvrđeno je postojanje crkve, odnosno
otkriven je deo apsidalnog luka. U neposrednoj blizini pronađeno je i
groblje. Obimnija iskopavanja obavljena su tokom 2005. kada su u celini
otkriveni temelji crkve i deo groblja sa zapadne i južne strane crkve.
U praistorijskom kulturnom sloju otkriveni su ulomci
grnčarije izrađene gnjetanjem, grube fakture sa dodacima peska, šljunka
i organiskih materija. Pojedini ulomci grnčarije imaju na spoljnoj
površini ukras izveden tehnikom barbotina što se može pripisati
Starčevačkoj kulturi, a ulomak ukrašen motivom riblje kosti i utisnutih
jamica bi se mogao opredeliti u Vinčansku kulturu. Pronađena je i jedna
bronzana narukvica koja bi mogla pripadati epohi bronzanog doba. Među
nalazima grnčarije izdvajaju se ulomci više zdela, pitosa, lonaca i
pržljenika.
Zavod za
zaštitu spomenika kulture u Pančevu: direktorka Dušanka Antonijev -
Stajić
Lokalitet Grad-Starčevo proglašen je za
spomenik kulture - arheološko nalazište 1957. godine. Zbog čega je
Starčevačka kultura toliko poznata i kada je otkriven sam lokalitet po
kojem je dobila ime?
- Za spomenik kulture utvrđeno je rešenjem Zavoda
za zaštitu spomenika AP Vojvodine 1957. godine, a za arheološko
nalazište od izuzetnog značaja proglašen je 1990. godine. Na teritoriji
Pančeva do danas je otkriven veliki broj lokaliteta starčevačke kulture.
Sam eponimni lokalitet (lokalitet na kom je prvi put konstatovana neka
kultura) Grad-Starčevo, otkriven je
radom poljske ciglane
1912. godine. Neolitska kultura, nazvana po mestu nalaza starčevačka,
predstavlja pojam u našoj, kao i u svetskoj arheologiji. Ona predstavlja
najstariju srednje neolitsku kulturu na prostoru Centralnog Balkana i iz
tog centra žiri se u Crnu Goru (dolinom
Lima), Bosnu (dolinom reke Bosna), u Slavoniju, Srem i Bačku, na
deo Transilvanije, u centralnu Srbiju i Kosovo i Metohiju.
Ko je
svojevremeno vršio iskopavanja i šta se trenutno radi?
- Godine 1928. obavljena su prva stručna
istraživanja pod rukovodstvom doktora M. Grbića iz Narodnog muzeja u
Beogradu. U periodu od 1931. do 1932. godine usledila su obimna
sistematska istraživanja Narodnog muzeja iz Beograda i Američke
arheološke ekspedicije, pod rukovodstvom V. Fjuksa. Potom su na samom
kraju šezdesetih godina prošlog veka reviziona iskopavanja obavili Draga
Garašanin iz Narodnog muzeja iz Beograda i Siti Univerzitet iz Njujorka.
Od 2003. godine do danas Zavod za zaštitu spomenika kulture u Pančevu,
pod rukovodstvom Maje Živković, sa manjim prekidima vrši sondažna
arheološka iskopavanja okoline nalazišta Grad-Starčevo.
Šta je
tamo sve pronađeno?
- Pronađeni su ostaci naselja čija su staništa
predstavljale jame - poluzemunice elipsiodnog i kružnog oblika, prečnika
2-6 metara. Otkriven je i veliki broj kamenog i koštanog oruđa i oružja,
ali najbrojnije nalaze predstavljaju keramičke posude fine i grube
frakture.
Šta je
najinteresantnije?
- Glavna osobenost ovog nalazišta su keramičke
posude slikane belom i tamnom bojom na crvenoj osnovi i veliki broj
posuda grube frakture ukrašene brbotinom. Interesantni su nalazi grobova
sa skeletnim sahranjivanjem u zgrčenom položaju u okviru jama za
stanovanje, kao i nalaz prvog pravouganog objekta na tom lokalitetu.
Da li
sada nešto istražujete?
- Trenutno se ne istražuje zbog nedostatka
sredstava. Nastavak daljih arheoloških istraživanja tog nalazišta
uslovljen je prilivom finansijskih sredstava iz budžeta Pančeva i
Pokrajisnkog sekretarijata za kulturu preko konkursa kojima apliciramo
svake godine.
U kakvom je stanju nalazište?
- Parcela, potez u selu poznat kao Rit-džombe, je
delom istražena, a većim delom uništena
radom ciglane pocetkom
20. veka. U toku je postupak utvrđivanja i zaštite okoline arheološkog
nalazišta koji će obuhvatiti i okolne bašte.
Starčevo planira da napravi arheološki park, šta mislite o tome?
Ideja i želja za
podizanjem arheološkog parka na nalazištu Grad-Starčevo prisutna je
odavno u Zavodu. Problem je što zbog malog obima dosadašnjih arheoloških
iskopavanja nemamo dovoljno relevantnih činjenica potrebnih za
rekonstrukciju neolitskog naselja u Starčevu. Zavod pozdravlja svaku
ideju i inicijativu Mesne zajednice i nada se nastavku uspešne saradnje.
Nadamo se da će ideja o izgradnji arheološkog parka biti realizovana u
bliskoj budućnosti. Potencijalno održivi kulturni turizam koji bi se
odvijao u arheološkom parku pomogao bi kod lokalne zajednice u edukaciji
i podizanju svesti u postojanju jednog velikog arheološkog nalazišta.
Očuvanje i unapređivanje kulturnog nasleđa trebalo bi da bude zajednička
odgovornost stanovnika, vlasnika kulturnih dobara, stručnjaka kulturnog
nasleđa, turističkih radnika i političke strukture.
Ivana Vojinović
LICE S NASLOVNICE:
VESNA LAZAREVIĆ
Vesna i Gruccione
U poslednjih nekoliko godina aktuelna je priča o
ravnopravnosti polova. Međutim, stiče se utisak da je ona samo prividna.
Ipak, postoje svetle tačke koje dokazuju da žene ipak nisu “slabiji“
pol. Imam čast da ovom prilikom pričam o takvoj svetloj tački u liku i
delu naše meštanke Vesne Lazarević. Da budem preciznija, priča je o dve
dame, grandiozne i neustrašive, Vesni i njenoj kobili Gruccione, koja se
doduše krije iza muškog imena, ali je prava dama.
Sve se dešava na prelepom placu u Baštenskoj
ulici, koji sadrži boksove, dva kilometra dugu stazu za džoging i
smešten je u blizini hipodroma. Ova štala je u 2009. godini sa svojim
grlima u Srbiji napravila vrhunske rezultate i time ušla u sam vrh
kasačkog sporta. Izuzetnoj popularnosti doprinosi činjenica da je Vesna
jedini ženski vozač na beogradskom hipodromu a i u Srbiji.
Štala u svom sastavu ima šest grla koji su 2009.
godini ukupno osvojili: 15 prvih, tri druga, četiri treća i šest
četvrtih mesta. Za ove vrhunske rezultate su zaslužni uporni treneri:
Rade Stamenković, nastavnik fizičkog i njegov sin Goran Stamenković
Goša. Vesna nikada nije sanjala da će se obreti u ovom spotu, niti da će
u njemu biti toliko uspešna. Ranije se bavila atletikom u kojoj je
ostvarivala odlične rezultate. Trčala je duge staze 1.500 i 3.000 metara
i to rame uz rame sa Suzanom Ćirić i Snežanom Pajkić, poznatim imenima
atletike. Međutim, počela je da radi treninge sa konjima, zajedno sa
svojim suprugom Željkom, Gošom i čika Radetom. Svoje znanje proširivali
su čitajući stručnu literaturu, proučavajući i istražujući sve moguće
izvore, a ponajviše vodeći se svojim instinktima, ulažući ljubav trud i
energiju. Vesnina Gruccione je 2008., samo četiri dana pred planirano
trčanje kvalifikacione trke doživela nesreću padom na leđa u ispustu i
prognoze veterinara su bile da Gruccione nikada vise neće potrčati.
Međutim, uz pomoć ljubavi, nege, truda i stručnog tretmana Najdana
Mladenovića (poznatog starčevačkog kiropraktičara) koji joj je više puta
vraćao kuk u ležište, masirao i lečio, Gruccione se posle skoro godinu
dana oporavila i na kraju prevazišla sva očekivanja.
Vesna je tako poželela da se oproba i u jednoj
pravoj trci. Naglašava da nikada nije vozila ni jednu trku pre toga i
želela je samo da proba, da oseti adrenalin i vidi koliko može. Prva
trka odigrala se 10. maja 2009., pod simboličnim imenom “Misterija“".
Vesna i Gruccione, pod rednim brojem 3, dve dame. Za ostalim sulkama,
sve sami profesionalci, zvučna imena i dugogodišnjji trkači, tako da je,
naravno, prisustvo treme bilo neizbežno. Sa iskrenim oduševljenjem Vesna
se priseća: - Nisam uopšte znla kako će Gruccione reagovati, s' obzirom
da nam je ovo obema bila prva trka. Nisam znala ni kako će se postaviti
na startnoj poziciji - kaže Vesna. Međutim, u samom startu, Gruccione je
izbila na prvo mesto, koje niko nije ugrozio do samog cilja. Na
tribinama je vladala opšta neverica i oduševljenje, dok je u Vesnina
leđa gledao jedan od najpoznatijih trenera i vozača Bane Mukić. Možemo
tek zamisliti njegovu nevericu. Šarmantno i sa lakoćom, Vesna i
Gruccione, srušile su barijere i sve “neverne Tome“ počele su ozbiljnije
da shvataju ovaj “dvojac“. Niko nije očekivao ovakav početnički trijumf,
međutim trke koje su usledile su dokazale da nije u pitanju samo puka
početnička sreća. Još jedan izuzetno bitan trijumf, predstavljao je
rođendanski poklon našoj sjajnoj Vesni i to kakav poklon! Klasna trka
“Kriterijum trogodaca“, odigrala se upravo 4. oktobra 2009. na njen
rođendan. Vesna kroz osmeh naglašava da joj je ovo jedan od najlepših
rođendana u životu. Lakom pobedom na najdužoj distanci Gruccione osvaja
epitet najboljeg grla od tri godine u Srbiji i favorita za derbi koji
će se održati 2010. godine. Važno je istaći da ovaj derbi uspevaju da
osvoje samo najbolji u ovom sportu.
Gledajući ove trke primećuje se da Gruccione,
samouvereno, u samom startu izbija na prvo mesto, ostavljajući
zabezeknuta lica svojih protivnika daleko iza sebe.
Najbitnija stvar u bavljenju konjima je ljubav,
po rečima Željka i Vesne, koji su mi uz kaficu puštali snimke sa trka,
filmiće o svojim konjima, pokazivali slike i pokušavali da dočaraju bar
delić usihićenja i zadovoljstva koji se oseti na tribinama ali i u
štali. Nadam se da će i svi oni koji budu čitali tekst, imati priliku
ako ne u Beogradu, onda u Starčevu, da gledaju i navijaju za ovaj
šarmantni ženski duo, kao i za ostale konje iz ove štale. Od sveg srca
verujem da će se pobede i dalje nizati, a do trenutka kada budete čitali
ovu priču, iskreno se nadam da će me Vesna već “provozati“, bar po
Starčevu.
Maja Vulović
ZVONKO PAVLIĆ,
STARČEVAC
Volim svoje Starčevo...
Jedan je od dugogodišnjih seoskih pregalaca,
posebno na sportskom planu. Ostavio je pečat u fudbalu i kao igrač, i
kao trener, u košarci, stonom tenisu, a u poslednje vreme pokazuje svoje
organizatorske sposobnosti kad su muzički događaji u pitanju. Opet, u
ova rđava vremena retko je sresti tako smirenu i dobroćudnu osobu,
upadljivo finih manira i otvorenog duha.
Dakle, gost popularne tekućeg broja najstarijeg
seoskog glasnika može biti samo naš poznati sugrađanin Zvonko Pavlić.
Zvonimir Pavlić, rođen 17. oktobra 1942. godine u
Travniku, BiH, od majke Katarine i oca Nikole uz brata Ivana (svi su
tragično preminuli u ranoj mladosti), živeo je u srećnom braku s Danom
iz kojeg su potekli sinovi Nikola (1967.) i Aleksandar (1974.), a
stariji sin mu je podario unuke Igora i Adama. Iako ima starčevačko
poreklo generacijama unazad, silom prilika prve dve i po godine života
(kojih se, naravno, ne seća) proveo je daljini, da bi se, potom tamo gde
iskonski pripada. Završio je ovdašnju osnovnu školu, zatim, za ondašnje
prilike veoma vredan zanat u “Utvi“, pa srednju tehničku - mašinski
odsek i kasnije Školu za visokokvalifikovanog hemijskog radnika.
Neposredno nakon toga 1960. godine zaposlio se u “Utvi“, a posle četiri
godine skrasio se u Rafinerija nafte Pančevo sve do zaslužene penzije
2002. godine. Osim tih redovnosti zaljubljenik je u fudbal pa je tako
nekad igrao za “Borac“, da bi se zbog vanredno teške povrede
prekvalifikovao na trenera - najpre omladinaca 1969.-72, a onda i prvog
tima 1972.-76. Veoma je voleo i stoni-tenis, bio među najboljima u selu,
1978. godine osnovao i stonoteniski klub “Borac“ koji je, na žalost,
figurirao samo jedno leto. Osnivač je i seoskog
SIZ-a, koji je postojao sedamdesetih. Danas je, posle svega, penzionerski
orijentisan na navijanje na stadionu “Borca“, prirodu, pecanje...
Kako je
odrastao mali Zvonko?
- Moj otac je završio kraljevu vojnu muzičku
akademiju u Vršcu i kasnije je postao prva violina u Kraljevoj gardi na
Topčideru. Zbog toga je prebačen da službuje u Strumicu, gde se i oženio.
Potom je prekomandovan u Travnik, pa sam se tako i ja tamo rodio i to u
sred ratnog vihora i takozvane NDH. Otac se držao po strani koliko je to
bilo moguće, uglavnom svirao kao civil, ali je na kraju rata bez ikakvog
objašnjenja nestao. Imao je samo trideset godina! Majka je, da ne bi
svisnula, došla je u Starčevo kod svekra i svekrve, ubrzo se neizlečivo
razbolela i od posledica zapaljenja mozga tragično preminula. I tako sam
ostao sam kod babe i dede ne upamtivši nijednog od roditelja. Detinjstvo
mi je nasuprot tim burnim događajima, promicalo u pravoj harmoniji -
bilo je puno dece u komšiluku, družili smo se i igrali bezbrižno i to
najčešće na Nadelu, gde smo vreme provodili i leti i zimi, kupali se i
klizali, jurili žabe, hvatali ribe... Bila je to tada bajkovita prirodna
oaza. Pored toga upražnjavali smo i fudbal i tenis. Omiljeni mesto su
bile i dve šume prema Omoljici. Okosnicu društva su činili Tajšlerovi,
Siksi i Iva Terzić, Josa, Paja i Mavra Zorić, Gerdićevi, Negovanovi,
Raka Marjanović... Sa babom i dedom sam se fantastično slagao. Iako se
živelo u siromaštvu, bio je to najlepši i najbezbrižniji deo života
prepun velike ljubavi. Deda je bio vrstan muzičar, tako da sam imao sve
muzičke instrumente, a osim što je bio tamburaš 25 godina je svirao
orgulje u katoličkoj crkvi. Tadašnji direktor Škole Paja Dragojerac ga
je čak angažovao da uči decu muzici pa je stvorena jedna vanserijski
talentovana generacija tamburaša bez premca u Vojvodini. Orkestar je
sadržao etiri prima, dve kontra, dva basa, a činili su ga Iva Lekac,
Ivan i Miša Poljak, Jova Ranković i Nikola Negovan. Sviralo se o
praznicima za 29. novembar, 1. maj, koji se na spektakularan način
proslavljao u Šumici gde se okupljala cela škola, pa i selo u globalu.
Školovanje...
- Imali smo dosta stroge učitelje koji su obilato
su koristili mogućnost batinanja što su i sami roditelji u potpunosti
odobravali. U tome su se isticali učitelj Sova, kao i pomenuti direktor
Paja. E, zato smo i bili dobra i lepo vaspitana deca, poštovali starije,
održavali higijenu i sve ostalo što danas deluje kao teška apstrakcija.
Mene je učila Sovina žena, učiteljica Lenka, koja nas je naučila svim
tim pravim vrednostima. Bio sam veoma dobar učenik, posebno do sedmog
razreda, pa me je razredna Anica često terala kući sa klikeranja u
parku, pod izgovorom da sam ja “suviše fin za to i da treba da idem kući
da učim“. To su bila divna vremena kada se reka srećne dece opancima
slivala ka Školi, pa kada se sada toga setim dođe mi da plačem. Tada je
bilo neke dece koja jednostavno nisu želela da uče s obzirom da se
opredelili za poljoprivredu i neke druge zanimacije. Ja sam, recimo,
pravio detektore da bi hvatao Radio Beograd, pa tako nisam mogao da se
pogodim sa dedom ko će kad da sluša. Iz školskih dana ostala mi je
anegdota - Đura Firka, ponavljač, bio je jedno vreme s nama u odeljenju,
prečesto veoma nestašan, pa je takav bio jednom kada je Sova držao čas
matematike. Strogi učitelj se taman bio namerio da mu malo “začepi
gubicu“, kad ovaj najednom iskoči kroz prozor i zbrisa na ulicu...
Odrastranje...
- Kada sam završio osmi razred preselio sam u se
Pančevo gde sam nastavio školovanje. Zanimljivo je da sam stan plaćao od
učeničke plate(!) koja je iznosila sasvim pristojnih 1500 dinara, pa su
zato našim roditeljima bili primamljivi zanati, poput onoga koji sam ja
pohađao u “Utvi“. Život u gradu, bez obzira na sve mane imao je mnogo
više prednosti. Za mene je to ponajviše bila mogućnost odlaska u
bioskop, što sam činio kad god bi mi pretekao koji dinar. Prosto sam
obožavao sedmu umetnost, pogotovo romanse koje su tada bile popularne.
Dobro pamtim filmove sa zanosnom Kim Novak i Vilijemom Holdenom, Romi
Šnajder i Ivanom Levijem, a najdublje mi se urezao onaj sa Tomi Stilom,
za koga sam dugo mislio da je preteča rokenrola. Nakon toga postajem
“zaražen“ ovom vrstom muzike što traje i dan-danas, te mi zato teško
pada ova najezda kič muzike. To je zapanjujuće, jer današnja omladina
ima neograničen pristup ogromnoj količini informacija, a ja sam morao da
trčim da bih u pauzi radio reklama slušao Dajanu Pol Enke. Voleo sam do
iznemoglosti i Net King Kola, Frenka Sinatru, naročito Pet Buna. U to
vreme, šezdesetih, ponovo je postojala dobra tamburaška generacija, a ja
sam imao žarku želju. Na žalost deda mi, poučen svojim i očevim
iskustvom, nikako to nije dozvoljavao, govorivši mi da sam antisluhista,
a sve u cilju da me otrgne ovog teskobnog zanimanja. Tako da svoje
tridesete nisam maltene usta otvarao, a danas eto sasvim solidno sviram
sintisajzer.
Fudbal...
- Posle klinačkog jurcanja za krpenjačom, počeo
sam da treniram sa sa vršnjacima Perom i Pavlom Ložajićem, Žikom Nikolić,
Pajom Zorićem, Franjom Tajšlerom... Trenirali smo u ritu, jer tada još
uvek nije postojao stadion. Igrao sam polutku, imao dobar šut i tehniku,
ali zbog nedostatka snage nisam imao veliku perspektivu. Kad sam se
vratio iz Vojske teško sam povredio nogu u predelu prepone radeći sa
brusilicom, ležao dugo u bolnici, operisao se, doktorka mi je proricala
hramljanje, pa sam iz straha naporno vežbao ne bi li se ipak doveo u
stanje normale, ali i tu se definitivno moja fudbalska karijera naprasno
završila. Posle par godina postajem trener, jer sam neki način uvek bio
u fudbalu, stalno dolazio na utakmice, lagano trenirao... Preuzeo sam
podmladak i, kao i svakoj drugoj obavezi, veoma odgovorno pristupio,
obrazovao se, čitao stručne knjige, vodio računa o zdravlju i vaspitanju
igrača. Mislim da sam uspeo da stvorim veoma respektabilan sastav, koji
su činili: Dunče Vukosavljević, Boško Kojić, Miloš Filipović, Bane
Stojanović, Pera Stojanov, Nenad Lazić, Branko Đokić, Bane Trajković,
braća Milakara... Neki su nastavili uspešno da igraju za prvi tim, a
neki čak i za tim južnog Banata. Kasnije sam preuzeo seniorsku ekipu i
dalje radio sa ogromnom voljom, jer sam želeo da nešto iza mene ostane.
Čak sam učestvovao u kupovini autobusa za Klub, nalik onom iz filma “Ko
to tamo peva“. Pola novca je obezbedio Mata Ruptak od vatrogasaca, a
drugu polovinu sam dao ja iz ličnog budžeta. Bilo je teško održavati tu
šklopociju pa smo opet prodali otpadu. Drugi autobus je kupljen u vreme
predsednika Kluba Paje Bekića i uz pomoć pokojnog Zvonka Đurišića i
dobrovoljnih priloga koje smo sami skupljali po kućama. Posle smo
otvorili tombolu i svima nam je vraćen novac. U najlepšem sećanju su mi
utakmice početkom sedamdesetih u finalu kupa na teritoriji južnog Banata
sa Opovom koju smo nesrećno izgubili, a tu su i pobede u Brestovcu i
Beloj Crkvi. Izuzetno mi je drag trijumf sa podmlatkom nad Kačarevom za
koji je branio budući golman “Partizana“ Rade Zalad. Bio sam i sekretar
SIZ-a, a u to
vreme je postojao kvalitetan košarkaški klub koji se zvao “Partizan“, i
daleko dogurao u kupu. Bio sam član uprave, a jedno vreme i predsednik,
Takođe je bila dobra i ženska gimnastika pod palicom nastavnika fizičkog
Uče - bili su prvaci Vojvodine, što predstavlja istorijski uspeh. Bio
sam i vatreni navijač “Zvezde“, pratio sam Miljanićeve treninge, koji je
gajio izrazito napadački fudbal u vreme Džajića, Vojina Lazarevića,
Karasija, Aćimovića...
Porodica, posao...
- Oženio sam se 1965. godine sa Danom, ubrzo sam
dobio Nikolu, posle sedam godina i Aleksandra. Žena mi je umrla pre dve
godine relatvno mlada, a ja mogu da kažem da sam imao idealan brak bez
ikakvih problema, svađa i trzavica. To se odnosi i na sinove, koji su
postali potpuno ostvareni ljudi. Poseban, maltene drugarski odnos imam
sa unucima Adamom i Igorom. Često igramo stoni tenis... Radni vek sam
proveo korektno u početku radeći u procesu proizvodnje, a zatim i svoj
posao kao mašinski tehničar. Penzionerske dane provodim u vikendici u
Pesku kod Bele Crkve, imam čamac, malo pecam, malo uživam u prirodi.
Priključio sam se i Crkvenom odboru katoličke crkve, pevam u horu, a pre
dve godine počeo sam sviram duhovnu muziku na sintisajzeru. Veoma cenim
orgulje i muziku uopšte, naročito klasiku. Ono što moram da podvučem je
dobar, bratski odnos sa Pravoslavnom crkvom!
Starčevo,
danas?
- Starčevo obožavam, drago mi je što intenzivno
napreduje. Nemam zamerki kako ljudi vode ovo mesto. Svima pričam kako je
ovde lepo živeti, jer svako može da nađe sebe. Dopada mi se kulturna
ekspanzija i sadržaji koje priređuju Kreativni kulturni klub i Dom
kulture. S druge strane valjalo bi malo izmeniti loše navike, tj. da
ljudi vode više računa o higijeni. Pošto je Trg uređen, želja mi je i da
se okreči Dom sa strane parka.
Tako govori ovaj veliki Starčevac, koji odiše
čovečnošću, kreativnošću, pristojnošću i svim onim što svako od nas mora
da poseduje, a u tom skladu je i njegova poruka sugrađanima:
- Preporučujem sugrađanima da razmišljaju o svom
ponašanju na javnim mestima, i na utakmicama na našem novom veleleppnom
stadionu. Svako neka stavi prst na čelo i promisli, jer i život je
kratak i treba ga proživeti što je lepše moguće. Na kraju, pozivam sve
građane Starčeva da 15. aprila dođu u katoličku crkvu na koncert
duhovne, romansijerske i koncertne muzike, koji organizujemo u saradnji
sa Muzičkom školom “Jovan Bandur“!
Jordan Filipović
Vrh
strane
|
