Intervju

POKRAJINA OPREDELILA JOŠ NOVCA ZA RADOVE U STARČEVU

Još para za selo iz Pokrajine

Odobreno još 58,2 miliona dinara i to za nastavak radova na kanalizaciji i za nastavak radova na izgradnji tribina. - To je dokaz koliko se ceni glas iz Starčeva - kaže poslanik Petar Andrejić

Kanalizacija - posao veka za Starčevo

            Autonomna pokrajina Vojvodina, odnosno njen Fond za kapitalna ulaganja, 3. aprila je doneo odluku o odobrenju novih 58,2 miliona dinara za nastavak radova na izgradnji komunalne infrastrukture u selu. Pedeset miliona opredeljeno je za nastavak radova na kanalizaciji a 8,2 miliona dodeljeno je projektu izgradnje tribina na stadionu “Borca“.

            Sada je već jasno da je glavna poluga razvoja sela pokrajinski Fond za kapitalna ulaganja. Samo u toku prošle i ove godine u Starčevo je iz Novog Sada pristiglo oko 400 miliona dinara. Više ne važi parola “Pančevo radi - Novi Sad se gradi“, sada se gradi i Starčevo, na zadovoljstvo njegovih meštana. Naš sagovornik o ovoj temi je poslanik Petar Andrejić, aktuelni poslanik u Skupštini AP Vojvodine.

            Kako komentarišete da je od početka rada Fonda za kapitalna ulaganja u pančevačku opštinu plasirano oko milijardu i trista miliona dinara, a da je skoro trećina tih sredstava otišla u Starčevo?

            - Dva su razloga za takav rezultat - prvi je ugled koji uživam kao poslanik, jer sam već osam godina aktivan u Skupštini Autonomne pokrajine Vojvodine, i moja reč prilikom obrazlaganja projekata koji su stigli iz Starčeva je s pažnjom saslušana i prihvaćena. Drugi je taj što su naši projekti, oni koje je spremila MZ Starčevo, zaista dobro pripremljeni i na vreme sačinjeni.

            Uskoro neće biti kaldrme u selu, a i radovi na glavnom putu kroz Starčevo se završavaju?

            - U situaciji kada pola grada nema puteve, kanalizaciju, gas, Starčevo će sve to imati do kraja godine. Ponosan sam na to, naročito na činjenicu da smo sredili putnu mrežu. Glavni put kroz selo je sada urađen po svim standardima i biće bezbedniji i bolji za vozače.

            Obezbedili ste “posao veka“ sa Starčevo, izgradnju kanalizacije?

            - Bilo je onih koji nisu verovali da je tako nešto moguće. Još kada sam inicirao izradu projekta fekalne kanalizacije, čuo sam skeptične komentare da se to nikada neće izgraditi. Zatim, kada su donete cevi i lagerovane na ulazu u selo, zlonamernici su pričali da se to radi samo zbog slikanja za izbore, a kada se konačno krenulo i sa radovima - moglo se čuti da se posao neće završiti ni za pet godina! Naravno, nije bilo tako - posao je krenuo, a vrlo je blizu i da se završi, na zadovoljstvo svih Starčevaca.

            Koliko nas još vremena deli od završetka izgradnje kanalizacije?

            - Svojom poslednjom odlukom, Fond je obezbedio sredstva za oko 85% primarne i sekundarne mreže. Ostaje još da se obezbede sredstva za završetak mreže - oko 40 miliona dinara, i za izgradnju postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, oko 100 miliona dinara. Ukoliko se taj novac obezbedi do polovine godine, mogli bi da razmišljamo da se do kraja godine puste i prvi priključci.

            Hoće li biti tako?

            - Moram otvoreno da kažem da dosta toga zavisi i od izbora. Na prvom mestu, od izbora za poslanike u Skupštini Vojvodine, jer nije svejedno ko će biti u mogućnosti da završi započeto. Dakle, sada su građani Starčeva u prilici da utiču na to i svojim glasovima omoguće završetak ovih radova. Siguran sam da će glasati u njihovom interesu, a to je nastavimo sa započetim poslovima.

            Zašto smatrate da neko drugi to ne bi mogao?

            - Zato što bi neko drugi morao da potroši dosta vremena da se svojim autoritetom nametne, što mu, opet, ne garantuje baš ništa. Morate poznavati ljude koji će voditi Pokrajinu i u narednom mandatu, da oni poznaju vas, a i da u vas imaju poverenje. Zatim, morate iza sebe imati i jaku poslaničku grupu koja će podržavati vaše ideje i projekte, a ako pretpostavimo da će Demokratska stranka voditi Pokrajinu, što je izvesno, onda je jasno da bi poslanik koji bi bio u opoziciji teško došao do prilike da realizuje sve svoje ideje. Građani Starčeva to znaju i siguran sam da će se tom logikom voditi i kada budu glasali. Nema razloga da se menja tim koji pobeđuje, a Starčevo ima baš takav tim.

            Koje su Vaše ideje kojima se nudite građanima da Vas ponovo izaberu?

            - Na prvom mestu je - da završimo započeto. Kanalizacija, gasifikacija, trbine na stadionu, novi vrtić, novi centar sela... A kad sve to završimo - sportska hala.

            Na kraju, poslanik ste u dva mandata, rezultati Vašeg rada su poznati i vide se, a recite, da li je tačno da imate i stan u Novom Sadu?

            - U Novom Sadu imam radno mesto, zaposlen sam kao predsednik jednog od skupštinskih odbora, i to je sve. Nemam nikakav stan u Novom Sadu. Ko i dalje misli da imam taj famozni stan i ko ga nađe - njegov je.

D. M.

VANJA RAKIDŽIĆ, RUKOVODILAC KOMERCIJALE I FINANSIJA POSLOVA U JP ”OSA”

Pančevu nedostaju stanovi

Strategija stanovanja kaže da Pančevu nedostaje oko 6000 stanova, a da su dve trećine od tog broja - socijalni stanovi. Da bi se ovakvi stanovi gradili u naseljenim mestima, mora postojati odgovarajuća infrastruktura koje sada uglavnom nema

            Kada je osnovano JP “Opštinska stambena agencija“ i sa kojim ciljem?

            - JP “OSA“ se osnivalo osam meseci, a osnovalo se zahvaljujući UN-HABITAT-u. Prva ideja je bila da se osnuje agencija koja bi sprovela četiri obezbeđene donacije, ali ozbiljnom procenom stigli smo do zaključka da je Pančevu potrebno ovakvo preduzeće, koje se bavi stambenom problematikom, kako izgradnjom stanova, rentalnim principom stanovanja i održavanjem svih stambenih jedinica. Decembra 2005. godine imenovan je direktor JP-a “Opštinska stambena agencija“, a preduzeće je sa radom počelo tek 1. jula 2006. godine. Šest meseci nakon imenovanja direktora osnovano je preduzeće. “OSA“ je osnovana, pre svega, radi sprovođenja novog programa koji će biti usklađen sa Predlogom zakona o socijalnom stanovanju.

            Šta je socijalno stanovanje?

            - To je novi sistem stanovanja. Usvajanjem zakona biće u nadležnosti lokalnih urava. Na osnovu izrade stambene strategije, svaki grad će proceniti potrebe za ovakvim vidom stanovanja. Ovaj način stanovanja namenjen je svim ljudima, porodicama, koji ne mogu da reše svoje stambeno pitanje na drugačiji način.

            Da li ste identifikovali potrebu za socijalnim stanovanjem u Pančevu?

            - Da bismo dokazali potrebu za takvim načinom stanovanja u Pančevu, napravili smo stambenu strategiju, koja će biti prezentovana javnosti, tokom maja meseca, kada će biti otvorena javna rasprava. Stručni tim koji je radio na strategiji došao je do zaključka da Pančevu nedostaje oko 6.020 stanova, od čega je dve trećine namenjeno upravo socijalnom stanovanju. 

            Koje su to donacije, koje su realizovane?

            - Realizovane su četiri donacije: donacija Danske - u pitanju je objekat koji se nalazi u Jabuci, ovaj objekat je prvi završen i ima najmanje stambenih jedinica, svega 12; tri objekta koji se nalaze na Strelištu su donacija japanske Carevine, nemačke vlade i italijanske vlade, čija je realizacija išla preko UN-HABITAT-a. Tako da je Opštinska stambena agencija, tokom 2007, sazidala i uselila ukupno 123 stana. Dvadeset odsto stanova je izgrađeno za domaću populaciju, a 80% za izbegličku.

            JP “OSA“ je imala i konkurse za dodelu kredita za završavanje izgradnje stambenih objekata?

            - U proceduri je dodela kredita za 40 porodica za završetak stambenih objekata. Konkurs za kredit odnosio se i na izbegličku i na domaću populaciju.

            Da li je na vidiku još neka donacija za izgradnju stanova?

            - JP “OSA“ je u dva navratala konkurisala projektima za sredstva iz NIP-a, a za izgradnju objekata namenjenih socijalnom stanovanju, alu projekti nisu prošli. Mi očekujemo sredstva i sa drugih strana. Optimista sam i mislim da ćemo i ove godine krenuti u izgradnju. Da bismo učestvovali na nekom konkursu za donaciju moramo da ispunimo dva uslova: to je da Skupština usvoji Stambenu strategiju, a drugo je da imamo obezbeđenu lokaciju na kojoj bi se objekat gradio. Trenutno smo u proceduri raspisivanja javne rasprave za Stambenu strategiju, a ujedno smo i u proceduri za pribavljanje nove lokacije na Strelištu, za izgradnju novih stambenih objekata.

            Na koji način se građani mogu informisati o konkursima, kako stambenim, tako i za kredite?

            - Imamo intenzivnu saradnju sa medijima. Naši programi su uvek bili najvaljivani i pre raspisivanja konkursa. Konkursi su bili raspisani na lokalnom nivou, obzirom da pravao na prijavu imaju oni koji žive na teritoriji Pančeva duže od pet godina. I pored sasvim dobre najave u medijima, izgleda da mnogi naši sugrađani nisu bili na vreme informisani i tako propustili učešće.

            Hoće li opštinski stanovi, iz nadležnosti JP "“Direkcija za izgradnju i uređenje Pančeva“, preći u nadležnost JP “OSA“?

            - To je bio predlog još prilikom osnivanja JP “OSA“, da celokupni stambeni fond opštine Pančevo pređe u nadležnost JP-a “OSA“. S obzirom da smo imali izgradnju 4 objekta istovremeno, odložili smo prebacivanje nadležnosti. Kada su objekti završeni, od novembra meseca, taj postupak je intenzivno pokrenut. Sam predlog odluke je završen i očekujem da će ga, ovaj saziv, na poslednjoj skupštini i usvojiti. Time će se zaokružiti delatnost Opštinske stambene agencije i objediniti sve ono za šta smo osnovani.

            Da li Stambena strategija predviđa izgradnju stambenih objekata i u naseljenim mestima?

            - Mi smo imali program kupovine kuća seoskih domaćinstava, ali nakon mnogo vremena, truda, obaveštenja, konkursa, nismo imali dovoljno zainteresovanih. Jedan objekat je sazidan u Jabuci, ali moram da naglasim da je tri puta raspisivan konkurs da bi se taj objekat popunio. Za ovakav vid gradnje u selima postoji problem nedovoljne infrastrukture, tačnije nedostatak mreže fekalne kanalizacije. Da bi funkcionisao objekat u Jabuci, septička jama mora da se prazni gotovo jednom nedeljno. Određena naseljena mesta su ušla u izgradnju kanalizacione mreže, kada to bude gotovo, povećaće se mogućnost i isplativost ovakvog vida gradnje u selima. Naravno, potrebno je uraditi anketu i videti da li je ovaj vid stanovanja poželjan u selima.

            Šta biste poručili sugrađanima koji vide rešenje svog stambenog pitanja u vašem preduzeću?

            - Svima bih poručila da prate rad Opštinske stambene agencije, da prate naše aktivnosti i naravno da prate konkurse i da poseduju valjanu dokumentaciju prilikom prijave na konkurs.

Daniela Maksimović

Uz čašicu razgovora

Jasmina Bogićev

Kreativni kulturni klub je 10. aprila ugostio Jasminu Bogićev, pančevačku spisateljicu, autorku romana “Histe(o)rije“. Bogićev je pre tri godine gostovala je u KKK-u, promovišući svoj prvi roman “Grad nadahnuće“...

O cemu govori novi roman “Histe(o)rije“?

- Ovo je moj drugi roman koji je izdala “Narodna knjiga“ u Beogradu. Novi roman sa dvostrukim imenom “Histerije“ ili “Historije“ sa prvim romanom “Grad nadahnuće“, koji sam promovisala ovde pre tri godine, ima sličnosti u tome što su oba romana sačinjena od više kratkih ili dužih, nedovršenih ili dovršenih priča. One su sve objedinjene u roman na taj način, što junak romana Nikola Velimirov, tražeći devojku iz sna u koju je zaljubljen, postaje član neke tajne skupine “Visitors from inside“. On obilazi razne priče u potrazi za tom devojčicom. Knjiga je u suštini ljubavna i na taj način, objedinila je sve neverovatne priče koje se nalaze u njoj.

Kakvo značenje ima dvostruki naziv romana?

- “Histerije“ i “Historije“, se zove iz razloga što u  knjizi ima mnogo detalja. Pomešano je mnogo vremena i različiti ljudi. U jednoj od priča se spominje Vuk Branković i Marko Kraljević i oni se susreću u 21. veku. Osnovna priča u romanu je “Čarobna hartija“. Zapravo, suština knjige je da se kroz razne priče pokaže kako reč ima veliku moć manipulacije.

Na početku knjige piše: “Milanu Mladenoviću“...?

- Zato što je Milan Mladenović, dok sam bila mlada i dok je bio živ, na mene izvršio veliki uticaj. Volela sam i volim “EKV“ i njihovu urbanu filozofiju i pesništvo, tako da sam imala potrebu da mu uzvratim nešto jer sam ga dugo slušala i slušam. On je nama mnogo pružio svojom muzikom, ovo je jedan način da mu se odužim. U knjizi je i jedan ceo tekst njegove pesme.

Možemo li ovu knjigu pronaći u nekoj pančevačkoj knjižari?

- Ima je u Beogradu u “Narodnoj knjizi“ i u Pančevu u knjižari “Hol“. Kasnije, možda će je biti još negde, ali za sada ovo su dva mesta gde može da se pronađe.

Kako je roman prihvaćen u Pančevu i da li je bilo promocija van Pančeva?

- Nije bilo promocije, ovo je prva i meni je drago da je to baš u Starčevu jer je moja mama iz Starčeva i ja sam ovde dolazila kad sam bila mala. U Pančevu me očekuje promocija 15. aprila, a posle će verovatno uslediti promocija i u Beogradu.

U čemu se još ogledaju sličnosti između tvoja dva romana?

- Ja sam ljubitelj kratkih priča, mada kod nas priče nisu popularne i jako je teško izdati knjigu koja je zbirka priča. Knjiga poezije mnogo bolje prolazi i lakše se izdaje, ako bismo poredili. Tako da izdavačke kuće i urednici nisu baš raspoloženi da izdaju ovakve knjige. Oba romana su zapravo zbirke pripovedaka koje sam morala da objedinim, ne bih li lakše došla do čitalaca.

Ti si jedna od retkih pančevačkih spisateljica koje pišu prozu. Najčešće tvoje kolege pišu poeziju. Zašto je to tako?

- Pa, verovatno zato što ih mrzi da pišu (smeh). Ja sam ranije pisala poeziju, ali to nadahnuće mi je pobeglo, nekako, nema ga. Ono uglavnom dolazi nenadano i uglavnom je manje vremena potrebno da se sačini jedna zbirka poezije. To ljudima odgovara jer živimo brzo, pod svakodnevnim stresovima, dok je pisanje i čitanje romana mnoto teži i zahtevniji posao. Na kraju, lakše je i jeftinije objaviti poeziju.

Kakvo je tvoje viđenje pančevačke književne scene danas?

- U Pančevu, kao i svuda, sve se podelilo. Imamo, uglavnom sve po dva komada ( smeh). Umesto da se kreativni ljudi objedinjuju i podržavaju međusobno, sujete medu ljudima doprinose da se usitnjavamo, umesto da se ukrupnjavamo. Ima dosta talentovanih mladih pisaca i pesnika, ali Udruženje književnika, čiji sam ja sekretar, nema čak ni svoje prostorije i to je veliki problem.

Znači li ti sugestija poznatih i iskusnih pančevačkih književnika i književnih kritičara poput Vase Pavkovića, i koliko su ti oni konkretno pomogli na izradi novog romana?

- U principu, imam sreću što se tiče knjiga, zato što mi je prvu zbirku pesama objavilo Udruženje književnika i književnih prevodilaca iz Pančeva jer je Bogdan Mrvoš tada bio predsednik i njemu se jako dopalo ono što sam ja radila i onda je on insistirao na tome da knjigu objavimo, više se on trudio, nego ja. Što se tiče prvog romana, to je bilo sasvim slučajno. Naime, Vasa Pavković je čitao moje kratke priče koje sam počela da pišem, posle poezije i one, takve, malo neobične, duhovite svidele su mu se. Na jednoj književnoj večeri, svi su čitali neke sumorne, teške priče, a onda sam ja pročitala moju i Vasa me je pitao da li bih mu donela još neku priču, a ja sam mu rekla da imam spreman, gotovo ceo roman. Od tada mi je on u velikoj meri pomogao i oko prvog i na ovom, drugom romanu i meni to mnogo znači.

Jesi li i dalje “basarijanka“ i “albaharijanka“ ili se nešto u međuvremenu promenilo?

- Jesam, ova knjiga, koja je sastavljena od kratkih priča povezuje jednu priču u celinu, a to je postmodernistički čin. S obzirom da postmodernizam više ne postoji, u autorima koji su radili ovakve knjige, u kojima su povezivali fragmente različitih prica u jednu celinu, na nekom zajedničkom imenitelju, pronalazi se sličnost između Albaharijevog i Basarinog stila sa mojim. Takav način pisanja pruža nam neverovatne mogućnosti da kombinujemo neverovatne stvari.

Kakva je tvoja uloga u pančevačkom književnom magazinu “Kvartal“?

- Ja sam sekretar, radim operativne poslove i u redakciji sam, mada gro poslova odrađuje Vasa Pavković. On je glavni i odgovorni urednik. Svako ko ima neku pesmu ili priču, može da mi se obrati, a onda ja to prosleđujem Vasi. Nekad radim lekturu i korekturu i onda one operativne poslove, raznosim “Kvartal“ po knjižarama kad izađe iz štampe.

Možemo li uskoro očekivati neku novu knjigu?

- Za sada ne, isuviše je rano. Ova je još prilično “sveža“, mada imam nekih ideja, ali to još uvek nije razrađeno...

SMILJANA JEFTIĆ, FOLKLORAŠ I BUDUĆI EKONOMISTA

Folklor je prava stvar!

            Smiljana Jeftić rođena je 1985. godine u Pančevu. Osnovnu školu završava u Starčevu da bi dalje obrazovanje nastavila u pančevačkoj Ekonomskoj školi. Smiljanin krajnji cilj je da završi Ekonomski fakultet i da nađe posao u svojoj struci, konkretno je interesuju finansije. Od malih nogu je član starčevačkog folklornog ansambla i dan-danas je aktivna u njemu, iako se njena generacija folkloraša “rasula“ zbog svojih životnih obaveza. Kako izgleda život budućeg ekonomiste i mladog čoveka prepunog obaveza, saznajte iz sledećeg teksta.

            Zašto te toliko zanima ekonomija ?

            - Danas ljudi završavaju školu bez preteranih ambicija. Često rade posao koji je daleko manje plaćen od posla za koji su se školovali. Nemam ništa protiv toga, korisno je imati radne navike. Ne znam zašto baš ekonomija, iz nekog razloga me to zanima. Često se moji roditelji čude zašto gledam TV emisije u kojima gostuju bankari, ekonomisti, ministar finansija... Ponekad se uživim u priču da sate provodim uz televizijsku emisiju. Jednostavno me to zanima.

Upisala si Ekonomski fakultet?

            Da, srednja ekonomska škola je daleko lakša od fakulteta. Nije baš onako kako sam se nadala, ali ništa u životu nije lako, Trenutno sam na prvoj godini i zaista je teško. Ali, ja to volim i izguraću do kraja. Oni prijatelji koji me poznaju, znaju da sam uporna. Konkretno želim da se bavim međunarodnom ekonomijom i spoljnom trgovinom. Verujem u sebe i znam da ću uspeti.

Pored stručnog zvanja koje te čeka u budućnosti, tvoja velika ljubav je folklor?

            - Folklor je stvarno moja velika ljubav. Prvenstveno dođe mi kao “sport“, a svi mladi bi trebalo da se bave sportom. Više od sporta je druženje i prijatelji koje sam upoznala. U drugom razredu osnovne škole sam se upisala na folklor i evo me, i danas sam aktivna.

Recite nam nešto o samom početku i napredovanju u folklornom ansamblu?

            - Rekla sam da sam u drugom razredu postala član folklornog ansambla, naravno da u tim godinama dete ne zna šta želi. Mnogi odustanu posle mesec dana pa traže sebe na nekoj drugoj strani. Oni koji ostanu i nešto vrede, ustvari nema tu dece koja ne vrede! Radi se samo o upornosti, bolji brže napreduju i prelaze u starije grupe, a oni  kojima ne ide najbolje, neko vreme tapkaju u mestu pa malo odskoče od drugih. Činjenica je da je folklor nešto divno i da deca nikako ne odustaju.

Šta je to što ti voliš u folkloru?

            - Prvenstveno volim narodnu nošnju. Da je to jedan vid rekreacije i sticanja kondicije opšte je poznato. Sva deca koja se opredele za neki sport i aktivno učestvuju u njemu preko sportskog kluba idu na razna putovanja i gostovanja. Isto to se dešava i u folklornim ansamblima. Druženja, putovanja, pa kad se na nekom festivalu osvoji  nagrada, onda je ugođaj maksimalan. Pa svakom imponuje pobeda i dobri rezultati!  Starčevački folklorni ansambl ima dugu tradiciju i osvajač je mnogih festivala. Često smo uživali uz priče starijih generacija sa gostovanja u inostranstvu.

Pričajte nam nešto o putovanjima i takmičenjima? 

            - Prvo putovanje mi se desilo u šestom razredu, kada smo gostovali u bugarskom gradu Slivenu. To mi je ostalo u sećanju jer sam bila još vrlo mala. Folkloraši imaju jednu tradiciju, a to znaju i starije generacije Starčevaca - kada su nam dolazili ansambli iz Francuske u Starčevo. Članovi jednog ansambla budu kućni gosti članovima drugog ansambla. To je ono najlepše, tako se upoznaju druge kulture, običaji, domaćini, ljudi i to je veliko bogatstvo. Nastupi skoro svakog dana sa folklornim ansamblom koji je domaćin. Srećna sam što sam to doživela. Bilo je još puno takmičarskih nastupa, putovanja u Mađarsku, pa još dva puta putovanja u Bugarsku na more i ko zna koliko me još svih tih lepih stvari čeka...

Kakvo je tvoje viđenje trenutne situacije u mesnom folklornom ansamblu?

            - Ono što sigurno znam je da su  deca u sigurnim rukama koreografa Nikole Paulića. Nikola iza sebe ima karijeru i iskustvo, dobro zna šta radi. Ono što takođe znam je da niko od reke generacija koje su prošle kroz starčevački folklorni ansambl nije izašao na “krivi“ put. Finansije kao finansije, kojima ću se baviti po završetku školovanja, uvek su  bile problem u našem ansamblu. Ako bi smo postali KUD, ulaganja u nas bi bila mnogo veća, opravdanje za to su veći rezultati, mislite da ih ne bi bilo? Pa imamo ih dovoljno i sa dosadašnjim ulaganjima! Još uvek smo amaterski folklorni ansambl i nadam se da će se to promeniti, jer mi to zaslužujemo.

Goran Milošević

Ratko Milojević, naš sugrađanin

Starčevo kao sudbina

            Kafe “Volejbol“ nalazi se na najudarnijem mestu najužeg centra Starčeva i, na prvom mestu, predstavlja stecište sportski nastrojene omladine, ali je u isto vreme i popularno je sastajilište svih ostalih željnih opuštenog ćaskanja u ugodnom enterijeru i mirnoj atmosferi ili "šacovanju okoline" iz najbolje locirane letnje bašte u selu. Uz dobru uslugu i širok asortiman pića, upadljivo je i to da se sa vitrina “smeše“ mnogobrojni pehari OK “Borac“, kao i fotografije iz najslavnijih prvoligaških dana.

            Ljudi koji vode lokal trude se da maksimalno poboljšaju ponudu, pa se tako veoma često nude razne svirke, nastupi di-džejeva, ali diskontne večeri - kada cena pića drastično pada.

            Ovaj lokal će i nadalje biti domaćin interesantnim gostima iz sfere sporta, ali i iz ostalih zanimljivih oblasti, odnosno žiteljima ovog sela čiji životi izazivaju posebnu pažnju.

* * *

            On je bez dlake na jeziku, često i po prirodi veoma buntovan, ali zato i veoma hrabar i pravičan! Ima izraženu građansku svest i osećaj za opšte dobro, nije dozvoljavao da istorija prolazi pored njega, pa je aktivno učestvovao u mnogim ovovremenskim događanjima.

Mnogi će ga prepoznati kao poslovično dobrog sugrađanina, komšiju i druga, lako prepoznati. Reč je o  gostu popularne rubrike najkvalitetnijih seoskih novina - Ratku Milojeviću.

            Ratko Milojević, rođen je 26. aprila 1967. godine u Pančevu, uz mlađeg brata Čedomira, od majke Kate i oca Nikole (na žalost, upokojenog pre tri godine). U skladnom je braku, koji osim supruge  Evicom, čine i sinovi Marko (15) i Pavle (11). Od početka svog radnog veka je u “Azotari“, gde je najpre bio običan vatrogasac, a sada je dogurao do smenskog komandira. Hobiji su mu filatelija i stolarija za svoje potrebe i dobre prijatelje. Član je i Školskog odbora u već dva mandata. Večiti je apsolvent, ali i večiti disident!

Kako je odrastao mali Ratko?

            - Sa svoje tri godine prelesio sam se s porodicom iz Vojlovice u Starčevo. Detinjstvo mi je bilo bezbrižno. Od roditelja sam imao razumevanje i slobodu, ali sam im to vraćao disciplinom i odogvornošću. Otac je radio u “GIP“-u po smenama, a privatno i na građevinama, majka sezonski u polju, pa sam četiri godine mlađeg brata Čedu najčešće čuvao ja. Ipak, živelo se skromno i lepo... S društvom iz kraja, koje su činili Branko, Pićula, Slađan, Toma, Mile, igrao se fudbal, klis, vodili su se “ratovi“, istrživala obližnja šuma. Jednom sam tamo i pobegao da živim kao Tom Sojer, pa su me tražili satima, ali se moje prvo disidenstvo završilo srećno i - batinama!

Škola...

            - U Zabavište sam išao kod Mile odakle smo - brat od strica Branko i ja često bežali. Razlog je bio naprasno oduzeta sloboda, jer nam je bilo neshvatljivo da moramo bespogovorno da satima sedimo u zatvorenoj prostoriji. To se kasnije, ipak, promenilo, ponajviše zahvaljujući čiteljici Nada Antonijević, koja mi je ostala u iyvanrednom sećanju. Bila je zuzetan pedagog, znala da zainteresuje učenike, navede ih na takmičenje... Ja sam već tada izazivao buntove, protivio se određenim odlukama pedagoga. S druge strane, uvek sam bio odličan učenik, među najboljima u generaciji. Društvo iz odeljenja činili su mi Nenad Babić, pokojni Zoran Arsić, Nenad Gujaničić... Većinu slobodog vremena provodili smo na biciklama, špartajući po široj okolini Pančeva, a, bogami, i južnog Banata.

            Jedan od dogođaja, koji odslikava moj mentalitet, bio je kada sam u osmom razredu bio pred izricanje ukora nastavničkog veća, ili - jedinice iz vladanja. Razlog je bilo moje odbijanje da kopam rupe za sadnice u Titovom parku, a nastavnik Pera Dragojerac je protumačio da je taj postupak uperen protiv Titovog lika i dela, iako me samo mrzelo da lopatam. I, dok je Nastavničko veće raspravljalo o mom disidentskom ponašanju, stigao je dopis da sam primljen u Vazduhoplovnu gimnaziju “Maršal Tito“ u Mostaru. Da ne bi bilo bruke za Školu, nastavnici su “naprasno“ odlučili da mi se ostavi petica iz vladanja.

            Što se sporta tiče - imao sam zapažene rezultate iz atletike. Najveći uspeh je skok od 6.5 metara i drugo mesto na vojvođanskom prvenstvu starijih pionira za AK “Dinamo“. S obzirom da sam doživeo nezgodnu povredu pri skakanju, kasnije nisam imao volje i motiva da nastavim za ozbiljnijim treniranjem, a i trener mi je sugerisao da nisam kalibar za vrhunska dostignuća.

Mostar...

            - Kada sam došao u Mostar da pohađam Vazduhoplovnu gimnaziju brzo sam shvatio, kao dete iz mešovite sredine, da je nacionalno pitanje i tada 1982. god. bilo veoma naglašeno, jer mi je na vratima sobe uz ime pisala i nacionalnost, a pored mene tu su bili i Hrvat iz Zagreba, Turčin iz Makedonije, Musliman iz BiH-a. Od starta se dešavala netrpeljivost između Hrvata i Muslimana. Došlo je, čak, i do fizičkih obračuna i to je bio razlog da napustim Gimnaziju. I ovoga puta mi je to sugerisao jedan od pretpostavljenih. Bio sam na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, iako mi se dopadala ideja da budem oficir i pilot, ali ne u takvoj vojsci i takvom okruženju.

            Mostar je lep grad, ali se na svakom koraku u vazduhu osećala netrpeljivost i podeljenost. Postojali su “podobni“ i “nepodobni“ kafići, na šta smo i zvanično bili upozoravani. I, kasnije na redovnom odsluženju vojnog roka u Novoj Gorici i Ajdovščini, imao sam poseban tretman i zbog “mostarske neposlušnosti“ tretiran kao “izdajica“. Opet sam bio svedok međunacionalnih sukoba, a posebno su Albanci skretali pažnju na “albansko pitanje“, kada su sami ispisivali grafite poput - “Smrt Šiptarima“" kako bi isprovocirali neki incident. Službe bezbednosti su “vršljale“ danima, a, ja sam, kao neko ko je imao dosije, najduže ispitivan...

Srednja škola, tinejdžerski dani, izlasci...

            - Završio sam pančevačku Gimnaziju - informatički smer, i to bez većih problema - odličnim uspehom. Izlazilo se sa starim društvom, uglavnom, po centru. U to vreme je počeo je da radi i “Lav“. Špaciralo se i po gradu  - Njegoševoj, pa i u Beogradu. Ali, taj period kratko je trajao, jer sam ubro posle Vojske počeo da radim u “Azotari“, kao i da uporedo studiram mašinstvo, gde sam ostao večiti apsolvent...

Ratovi...

            - Zatekao sam na moru, kada su te tužne 1991. godine, krenule prve čarke u Sloveniji. Svratio sam i do očevog zavičaja Hercegovine i tada se prvi put susreo sa četničkim dobrovoljcima, koji su nemilice  delili oružje narodu. Sve je to suviše mirisalo na barut i, već, za nekoliko meseci bio sam prvi put mobilisan. Sa nekim pauzama proveo sam, efektivno, četiri meseci u okolini Osijeka i u Aljmašu, gde sam bio na prvoj borbenoj liniji. Čak sedam dana proveo sam van granice fronta u osmatranju, deset kilometara duboko, u hrvatskoj teritoriji. Pamtim mnoge “vartolomejske“ noći... U tom periodu osećao sam se veoma tužno, bedno i prljavo u svakom obliku. Bilo i neponovilo se...

Porodica?

            - Po povratku sa ratišta u maju 1992. godine venčao sam se Evicom - devojkom iz susedstva. Nakon godinu i po dana rodio se Marko, a posle četiri godine i Pavle... Te godine obeležile su inflacija, kriza, život se svodio na bitku za golu egzistenciju. Posle, kakve-takve konsolidacije ekonomske situacije 1997. godine, rešio sam da zidam svoju kuću, pa sam odabrao, po meni, jedan od najlepših kutaka starčevačkog naselja Šumice, sa izuzetnim komšilukom, koji ne bi menjao nizašta na svetu!

Bombardovanje...

            - To su dva i po meseca koje je “vredelo“ doživeti. Pogotovo kad si vatrogasac! Šta sve nije gorelo - “Azotara“, Rafinerija, “Petrohemija“... Ja se, ipak, nisam plašio, dolazio sam dobrovoljno i to biciklom na posao, jer sam znao da od naše brzine i efikasnosti zavisi besbednost celog grada. Najteže mi je bilo onog dana kada su svi pod pretnjom hemijske katastrofe napustili selo! Svega par porodica je ostalo zajedno s nama, jer smo i žena i ja imali obaveza na poslu sledećeg dana. Torbe su bile spakovane i spremne za bekstvo u slučaju najavljivane kataklizme. Bilo je još nekoliko kritičnih trenutaka - kada je pogođeno postrojenje VCM (vinil-hlorid-monomer), a spasili smo se zahvaljujući ruži vetrova i pukoj sreći. Tada se prilikom paljenja stvaraju opasne hemikalije na nivou bojnih otrova, a nekoliko mojih kolega iz “Petrohemije“ koji su učestvovali u gašenju postrojenja je trajno onesposobljeno za rad. Te noći “južna zona“ je gorela na šest žarišta! Verovatno nikad nećemo biti svesni šta smo sve preživeli. Na primer, u jednom “azotarskom“ rezervoaru bilo je uskladišteno 13000 tona amonijaka, a samo jedna bi izazvala nesagledivi pomor!

            Zatim, tu je i politička angažovanost...

            - Bio sam aktivan u političkom životu kroz učešća u radu Opštinskog odbora “Koalicije Vojvodina“ od osnivanja 1997. godine, pa narednih sedam godina, do kraja kraja postojanja ove grupacije. Kao učesnik 5. oktobra i kao član obezbeđenja Dragana Veselinova bio sam u samoj žiži dešavanja oko Skupštine, gde sam upoznao i pokojnog premiera Đinćića. Delovalo je kao da je izvojevana velika pobeda, ali već 6. oktobra shvatio sam da “smo džaba krečili“. Mada, još uvek postoji šansa da se stvar “dokreči“ i to - već 11. maja...

Starčevo, danas?

            - Kako sam ja u zadnjih sedam godina gradio kuću, uporedo se se i samo Starčevo razvijalo i izgrađivalo. Nadam se da će se započeti projekti realizovati do kraja. Možda bih svemu tome dodao još eventualno neki sportski centar sa akva-parkom. Što se primedaba tiče, one se odnose na to da su stanovnici Starčeva možda malo indolentni, više spremniji za kritiku, nego za konkretnu pomoć, što bi u perspektivi valjalo promeniti...

Na kraju Ratko, veliki starčevački buntovnik i disident poručuje sugrađanima:

            - Moja parola je - “u Pančevu sam rođen i od Pančeva ću umreti“, ali mislim da sudnji čas do to izmenimo i svako od nas da maksimalni doprinos da živimo zrdavijoj sredini.

Jordan Filipović

Vrh strane