Kultura

VUKOVAC - radovi učenika OŠ Vuk St. Karadžić

I ovo je zapisano u mom sećanju

            Desilo se nešto što mi menja ceo koncept detinjstva, naime Mesna zajednica Starčevo donela je cevi za kanalizaciju na naše igralište i tako nas onesposobila da igramo fudbal.

            Jednog dana sam se probudio, sišao dole, jeo i počeo da se spremam za školu. Ka prozoru me je privukla buka bagera, viljuškara i kamiona. Istovarili su cevi na naše fudbalsko igralište, polomili su nam golove i raskopali svu travu koji smo redovno kosili i ogradili ga plastičnom narandžastom ogradom. Otišao sam u školu i razmišljao kako da sabotiram cevi kako bi ljudi iz Opštine stalno dolazili i popravljali to. U povratku sam svratio i porušio jednu stranicu ograde. Sutradan sam pogledao da li je neko bio tu i popravljao ogradu, ali nisam imao sreće. Ne samo da je ostalo kako sam ostavio, nego je neko srušio i ostale stranice ograde. Nakon tri dana došli su ljudi i popravili ogradu. Od tada stalno rušimo tu nesrećnu ogradu, jer želimo da se te cevi, što pre sklone i da ponovo možemo da igramo fudbal i uživamo u tome.

            Ako ima pravde, cevi će biti sklonjene, a detinjstvo nastavljeno tamo gde je i zastalo.

Srđan Korba 7/2

Jedno moje putovanje

            Kad god negde odem dalje od mog rodnog kraja, na razna putovanja i ekskurzije, uvek mi bude lepo i zanimljivo. Ne samo zato što mi bude lepo, ili se dobro provedem, već zbog toga što saznam i vidim mnogo više o ljudima, običajima i prirodi koja se razlikuje od one iz mog kraja. Najzanimljivije putovanje koje je na meni ostavilo poseban utisak je put u Novi Pazar i planinu Goliju.

            Jednog lepog letnjeg dana krenula sam na raspust u Novi Pazar sa svojom porodicom. Putujući, videla sam prelepa mesta u kojima su se nalazile neobične kuće i stanovi. Priroda je bila mnogo drugačija nego u mom mestu. Bilo je puno drveća na kojima su skakutale mnoge životinje. U restoranu “Fontana“ u kojem smo odmarali, nalazila se fontana vode po kojem je restoran dobio ime. Tu smo proveli najviše vremena bacajući novčiće u vodu, prskajući se i igrajući se na lepoj zelenoj pokošenoj travi. Dan je bio savršen. Vreme je brzo proletelo i krenuli smo ka Novom Pazaru. Pri ulasku u Novi Pazar osetila sam čudan osećaj. Kao da me je vetar nosio i pritiskao sa svih strana. Ali da li je to zaista bio samo vetar? Sutradan smo krenuli u šetnju. Nisam mogla da verujem kako je lepo . Grad je bio prepun ljudi koji su imali potpuno drugačiji akcenat od našeg, a tu su bile i žene, muslumanke zavijene maramom oko glave. To mi je bilo posebno zanimljivo. U gradu su se nalazili restorani, prodavnice, zlatare, koje su se razlikovali od naših, a najviše me je iznenadilo kada sam videla džamiju u koju idu muslimani. Džamija se nalazi u centru grada koja izgleda kao kula sa dvorskim krovom i zvučnicima sa strane sa kojeg se čuje pesma koja poziva muslimanske vernike. Oni tu idu da se mole Alahu kao i mi našem Bogu. Umirala sam od radoznalosti da vidim kako je unutra. Prošla sam ulaznim vratima i videla kako su žene imale na glavama marame i bose se klanjale. Unutra je bilo veoma čisto. Ugledavši to, brzo sam se okrenula i otišla u jedan restoran “Amigo“ u kojem su me ponudili njihovim specijalitetima kao što su: mantije, gurabije, baklave za koje do tada nisam ni čula ni probala. Sledećeg dana krenuli smo na planinu Goliju. Kada sam stigla na planinu imala sam osećaj kao da sam ušla u raj, prosto nisam mogla da verujem da postoji nešto tako lepo i očaravajuće. Zelenila na sve strane, razna drveća... Sve je ličilo na bajku. Livade su bile zelene, pokošene i obogaćene raznim cvećem, drvećem i insektima a to je ličilo na prelepi ćilim. Razni potoci u kojima se čuje kreket žaba i livade, daju neopisivu lepotu ovom divnom kraju. Nalazila su se velika brda na kojima se moglo videti još snega. Bilo je mnogo listopada i četinara koji su svuda razbacani i izrasli neobičnog oblika. Gde god da se okrenem nalzili su se pašnjaci, domaće životinje. Sa svih strana čuju se opojni  zvuci žuborenja potoka. U okolini se nalazi puno zelenih šuma. Ima drveća mnogo na kojem raste po neko slatko voće jabuka, kruška, trešnja... Prvi put sam tu probala šumske jagode i borovnice koje u mom kraju samo mogu da sanjam. Na Goliji se nalazi i ski-centar koji najviše privlači turiste zimi. Vreme je brzo prošlo, morali smo da se vratimo kući. Bila sam presrećna, jer sam videla i saznala mnogo, mnogo više nego što sam mislila.

            Mislim da je ovo putovanje bilo veoma zadivljujuće i uvek ću ga pamtiti i rado sećati. Možda je ovo putovanje bilo malo neobično, ali sigurno mnogo zabavnije i lepše nego vreme provedeno u mom kraju.

Aleksandra Maksimović 8/2

Pismo

            Draga Marijana. Javljam ti se iz Soko Banje. Meni je ovde vrlo lepo. Vreme je sunčano i toplo pa svaki dan idem u šetnju. Soko Banja je vrlo lepa i ima puno lepih mesta koja treba obići. Ona ima izletište koje se zove Lepterija. Tamo je priroda vrlo lepa, gde je preko reke Moravice napravljen starinski drveni most. Oko reke je gusta šuma u kojoj ima raznih vrsta biljaka, drveća i životinja. Tu se i nalazi stara tvrđava koja se zove Soko grad, nalazi se na vrhu planine. U njemu su se nekada davno hajduci skrivali od Turaka. U Soko Banji postoji restoran koji se zove “Pećina“ i on se nalazi u pećini. Soko Banja je puna lepih hotela, parkova i šetališta koji nemaju saobraćaj. U parkovima se nalaze izvori mineralne vode koja je lekovita. U parku se nalazi “tursko kupatilo“. Svako veče izlazimo u šetnju na “korzo“ gde ima puno kafića, restorana, poslastičarnica, prodavnica i puno posetilaca.

            Ja bih volela da i ti budeš pored mene i da zajedno uživamo u lepoti Soko Banje.

Ana Vlahović 3/3

U lastinom gnezdu

            Vetrovi su usporeni. Padaju lagane kiše. Stiglo je proleće. Jednoga dana ustao sam i video da kod moje šupe ispod strehe nešto mrda. Pogledao sam i video da su to dve laste koje su se tek izlegle ali nemaju majku. Tako su prolazili dani. Ja sam ih hranio, a majke im nije bilo. Hranio sam ih sve dok nisu porasli. Kad su porasli mogli su sami da se hrane. prošlo je još nedelju dana. Oni su veselo cvrkutali i došla im je majka sa ocem i živeli su srećno do kraja života.  Mislim da je ovo najlepša ptičija porodica koju sam ikad imao. Oni su odleteli a jasam razmišljao da li će se snaći sami.

Lazar Despić 3/2

RASPUST: Više vremena za igranje

Istorija starčevačkog rokenrola

5. nastavak (1982. - 1985.)

JEDAN OD LEGENDARNIH: Rade Stanković

            Početkom osamdesetih godina prošlog veka, rokenrol kreiraju muzičari koje možemo smatrati pretečama alternativne scene u Starčevu.

            Prvi koncerti “benda u najavi“ bili su vezani za zajednički nastup vrlo talentovanih muzičara sa, tada još uvek postojećom grupom “Sudar“.

            U Starčevu je postojala jedna vrlo zanimljiva priredba u takmičenju muzičara iz Donjeg i Gornjeg kraja. Na tim priredbama je,  početkom osamdesetih godina, gotovo redovno pobeđivala jedna grupa ljudi. Pre formiranja kultne grupe tog vremena, na dva ili tri nastupa, kao gitarista bio je zapažen Dragi Milenkovski  - Dace. U to vreme, shvativši da su perspektivni i za veće poduhvate, okupljaju se: Zoran Arsić (bubnjevi), Joca Đurišić (gitara), Stevan Zorić - Zrka (vokal) i Andrija Milić - Splinter (bas gitara). Ova grupa muzičara  je radila pod imenom “Grom“. To ime su odabrali gledajući popularnu seriju iz tog vremena o konju koji se zvao Grom. Često su nastupali van Starčeva i bili su vrlo zapažen i tražen bend. Pobedivši na pančevačkoj “Gitarijadi“, dobili su nagrade za najbolji vokal, aranžman i Zoran Arsić kao bubnjar, takođe dobija priznanje. Radio Pančevo im omogućuje da snime dva demo snimka, a to su bile dve autorske pesme: “Knjiga“ i “Devojka“ i oni nastavljaju sa nastupima na gitarijadama koje su održavane u Pančevu i okolnim selima, ali i u Beogradu, Banatskom Karlovcu, Vršcu, Novom Sadu i drugim gradovima i brojnim klubovima.

            “Grom“ je nastupao svirajući pre svega repertoar domaće i strane muzike, a nešto kasnije počinju da rade i na autorskim pesmama. Zanimljivo je kako je nastala pesma “Mali paradajz“. Naime, gostujući negde, na jugoslovenskom primorju, čuli su tu pesmu u izvedbi neke anonimne grupe, a onda su je odsvirali na svoj način, uvežbali je i predstavili starčevačkoj publici koja je bila oduševljena. Tu pesmu publika je često tražila, a oni su kasnije odustali od objašnjavanja čija je i kako je ovde dospela. Sve u svemu, ta pesma je ostala da živi i svirana je u repertoaru nekadašnje grupe “MLO“, ali i trenutno aktuelne grupe “Kreativni nered“. Strane hitove su pevali Ivica Fajht i Zoran Arsić, a domaće  Zrka. Grupa je usko sarađivala sa starčevačkim Domom kulture na čije je čelu bio, kao i danas, Vidomir Jelesijević. Često su svirali u dobrotvorne svrhe. Bend je dobio prostoriju u Domu kulture i opremu na korišćenje, ali prostorije su često menjali zbog potreba slikara, muzičara iz polako nestajuće grupe “Sudar“ i na taj način su se družili i sa drugim umetnicima koji su radili u Domu kulture. Kasnije su kupovali svoju opremu i vremenom su bili potpuno kompletni.

            Jedna zanimljivost iz tog vremena vezana je za čuvenog starčevačkog lekara Jovu i njegovo poznanstvo sa članovima benda. Naime, doktor Jova je bio poznat  kao ljubitelj konja, pa su mu ovi muzičari timarili konje, a on im je zauzvrat pisao opravdanje kako bi mogli da izostanu iz škole i nastupaju tamo gde je trebalo. Naravno, oni su to morali kasnije da uzvrate dobrim učenjem i ocenama.

            U Pančevu je grupa “Grom“ bila izrazito popularna, a to je bendu omogućilo da sklopi poznanstva sa brojnim muzičarima, ljudima iz studija i radio stanica. Grupa je i u Starčevu bila popularna i imala je nastupe u “Diskoteci“ (sadašnji lokal “Plato“), na stadionu “Borca“ povodom raznih manifestacija, a posebno povodom 25.maja. Svirali su za vreme seoskih slava kao predgrupa, jedan dan pre ili posle glavnih gostujućih grupa. Negde, paralelno sa grupom “Grom“, Zoran Arsić (bubnjevi), Joca Đurišić (gitara), Mile Antonijević (bas gitara) i Gaša Dimitrijević (gitara) formirali su bend koji se zvao “Abraxas“ (naziv jednog albuma Santane). Taj bend je bio opredeljen isključivo za sviranje obrada velikih rok hitova. “Grom“ u to vreme slabije radi zbog odlazaka na odsluženje vojnog roka pojedinih članova benda.                           Evo još jedne zanimljivosti: posle jednog nastupa, prolazili su pored rimokatoličke crkve Sv. Maurica, gde se održavala misa. U tom trenutku, začulo se glasno: “aleluja“, i istog časa došli su na ideju da se grupa više ne zove “Grom“ već - “Aleluja“! To je vreme kada na mesto Joce Đurišića dolazi Ivica Fajht - Tvist (gitara), ali jedno, kreće vreme i Milan Kostić - Kole (gitara), koji je zbog drugih poslova napustio bend. Na mestu basiste ostaje Andreja Milić - Splinter, a vokal je i dalje pripadao Stevanu Zoriću.

            Godine 1986. Zoran Arsić odlazi u Zaječar na odsluženje vojnog roka i tada ga na nekim nastupima menja Rade Stanković, pre svega na jednoj velikoj manifestaciji u Domu kulture. U vojsci je bio šef vojnog orkestra i tamo je upoznao članove kultne grupe “EKV“. Tada, na proslavi Dana oslobođenja Zaječara, sticajem okolnosti njihov bubnjar nije imao timpan i adapter za doboš, a Arsić je pripremao svoj bubanj. Margita i Milan Mladenović su mu prišli i pitali ga da li bi im pozajmio bubanj, a onda i da li zna da svira njihove stvari, pa su svirali zajedno. Neki vid saradnje su uspostavili i nakon njegovog izlaska iz vojske.

(nastaviće se)

Darko Ješić

 Vrh strane