Intervju

DRAGAN KILIBARDA, IZVRŠNI DIREKTOR SEKTORA ZA MREŽE U A.D. “TELEFONIJA“:

Gasifikacija počinje na jesen?

Naš sagovornik kaže da “Telefonija“ želi da što pre krene u gasifikaciju Starčeva, ali da sve zavisi od dobijanja “papira“. Početak radova moguć u septembru, a priključci sledeće godine

            Za početak nam recite nešto o firmi “Telefonija“?

            - “Telefonija“ je osnovana 1954. godine, znači ovo joj je 53. godina postojanja. Danas je “Telefonija“ akcionarsko društvo, potpuno, bez učešća države. Preduzeće broji nešto manje od 300 zaposlenih, raspoređenih u tri sektora. Ranije se firma prvenstveno bavila telekomunikacijama, a gasom se bavimo poslednje dve godine, kada smo rešili da se pripremimo i uđemo u taj deo posla. Naravno, bila je potrebna materijalno-tehnička opremljenost. Primili smo stručan kadar, što sa iskustvom (“Srbijagas“), što bez radnog iskustva, znači mlade stručnjake.

            S obzirom da se izgradnjom gasovoda bavite samo dve godine, kakve su vam reference?

            - Radimo na izgradnji gasovodne mreže u opštini Subotica. U pitanju je projekat koji obuhvata 12 mesnih zajednica. Jedna mreža je već kompletno gotova, po sistemu “ključ u ruke“. Prošle godine smo započeli sa projektovanjem, od izrade akta o urbanističko-tehničkim uslovima, pribavljanja potrebne dokumentacije, izrade idejnog projekta, izrade glavnog projekta, pribavljanje energetske dozvole do odobrenja za gradnju i prijave radova. Počeli smo sa drugom mrežom, planiramo da od 12 mreža ove godine završimo pet. Radimo gasifikaciju opštine Zvezdara u Beogradu, u saradnji sa “Srbijagasom“; u pitanju je mreža od 7 km i 1000 potencijalnih korisnika. Dobili smo na tenderu i da u Obrenovcu  radimo gasifikaciju Mesne zajednice Barič.

            Kada ste potpisali ugovor sa Mesnom zajednicom Starčevo?

            - Ugovor sa južnim mesnim zajednicama opštine Pančevo: Ivanovom, Omoljicom i Starčevom, potpisali pre nekih mesec ipo dana. Odmah smo krenuli u izradu akta o urbanističko-tehničkim uslovima i pribavljanje saglasnosti od svih komunalnih i javnih preduzeća koja na trasi imaju svoje instalacije. Neophodno je dobiti sve te saglasnosti da bi se dobio akt o urbanističko-tehničkim uslovima. Naravno, radi se idejni projekat, nakon toga ide dobijanje energetske dozvole i krećemo sa radovima.

            Koje su ugovorne obaveze Mesnih zajednica?

            - Mesne zajednice nemaju nikakvu obavezu sem da nam pomognu u informisanju građana. Mesna zajednica bi trebalo da nam osposobi jednu prostoriju u kojoj će boraviti lice koje će pružiti zainteresovanim građanima sve potrebne informacije.

            A koje su “Telefonijine“ obaveze po ugovoru?

            - Da odradimo  kompletnu projektnu dokumentaciju, do odobrenja izgradnje i prijave radova, da nabavimo sav potreban materijal i da izgradimo  mrežu.

            Postoji li u ugovoru rok kojim ste se obavezali?

            - Naravno da postoji rok u ugovoru koji predviđa 120 dana za izgradnju. Ovom prilikom moram da napomenem da očekujemo pomoć Mesne zajednice kada je u pitanju pritisak na opštinske službe, pošto svuda u Srbiji,  službe koje izdaju odobrenja i saglasnosti umeju da budu malo inertne. Tako da očekujemo da predstavnici mesnih zajednica izvrše blagi pritisak, kako bi papirologija bila što pre  gotova. Što se tiče same izgradnje, nama je u interesu da to bude što pre, jer su tako manji troškovi.

            Kada očekujete da će se krenuti sa izgradnjom?

            - Ono što smo mi obećali prilikom potpisivanja ugovora jeste da ćemo učiniti sve što možemo da se krene sa radovima već ove godine. Očekujem da bismo mogli septembra ili oktobra da započnemo sa izgradnjom, što bi svakako bio veliki uspeh. U ovakvim poslovima prosek za nabavku kompletne dokumentacije 6 meseci, mi ćemo pokušati taj prosek da smanjimo. Nismo se obavezali da ćemo početi ove godine, niti da ćemo završiti ove godine, ali daćemo sve od sebe, jer nam je u interesu da se što pre počne, odnosno što pre mreža završi i da se građani priključe kako bismo počeli sa naplatom.

            Kakve su pogodnosti predviđene za građane, buduće korisnike mreže?

            - Nema uzimanja sredstava od građana unaped. Ono što bih zamolio ljude jeste da, kada vide da se ispred njihove kuće radi, da se odmah prijave da dovedemo priključak, jer svako naknadno uključivanje koje podrazumeva ponovno kopanje, podiže cenu.

            Kolika je cena za dovođenje priključka?

            - Cena priključka je precizirana ugovorom koji smo potpisali sa mesnim zajednicama južnih sela i ona iznosi 1000 evra u dinarskoj protivvrednosti, uključujući PDV. Ponavljam da će cena naknadnog priključivanja biti veća.

            Ono što mi nudimo građanima jeste pomoć koja bi se realizovala preko banaka sa kojima sarađujemo. U pitanju su petogodišnji krediti za gasifikaciju koje daju  “Kulska banka“, “Prokredit banka“, “Banka Inteza“, “Rajfhajzen banka“ i “HVB banka“. Oni će građanima ponuditi svoje uslove, a oni će moći da se sami opredele za najpogodniji kredit.

            Postoji li okvirni proračun koliko će koštati dovođenje priključka sa ugradnjom gasne instalacije, postavljanjem grejnih tela (ukoliko ih nema u kući) i kupovinom kotla za prosečnu porodičnu kuću od, recimo, 100 m2?

            - Postoji proračun, ali to zavisi od mnogih parametara. Neki prosek za dovoćenje priključka, ugradnju instalacije i kupovinu kotla potrebno je negde oko 2000 evra. Taj iznos može da varira u zavisnosti da li se odlučite za kvalitetniji ili manje kvlaitetan kotao, da li ćete gas koristiti za grejanje sanitarne vode, za kuvanje i slično. Ukoliko kuća nema razvedena grejana tela taj iznos može da se popne i do 3000-3500 evra.

            Da li je predviđena neka olakšica za plaćanje u kešu ili plaćanje u napred?

            - Nije. To se ispostavilo kao vrlo nepopularan metod, jer ukoliko bi dali neki popust za gotovinu pojavile bi se sumnje da hoćemo samo da pokupimo pare i da “nestanemo“, kao što se dešavalo u velikom broju opština u Srbiji. Nama bi bilo lakše da unapred prikupimo novac, ali to izaziva sumnju kod građana, tako da smo se opredelili da naplatu vršimo po završetku posla, kako bi građani bili sigurni da će dobiti gotovu uslugu za svoj novac. U interesu nam je da tu mrežu završimo i da ljudi dobiju gas.

            Možete li nam vi dati i informacije o distribuciji gasa?

            - “Telefonija“ ima preduzeće za trgovinu i prodaju prirodnog gasa. Ta firma se zove “Gastel“. Po završetku mreže,  “Telefonija“ će mrežu preneti na “Gastel“, koji će se prijavaiti Agenciji za energetiku za dobijanje licence za distribuciju gasa na tim mrežama. “Gastel“ ispunjava sve zakonske mere potrebne za dobijanje energetske licence. Nakon dokaza o zakupu ili posedovanju mreže inspektor izlazi da pregleda mrežu, nakon čega obaveštava Ministarstvo energetike da li na toj mreži može da se vrši distribucija gasa ili ne. Ukoliko ne može, daju se rokovi za uklanjanje nedostataka, ukoliko može, podnosilac zahteva dobija licencu za distribuciju gasa.

            Dajte nam procenu visine računa za gas, četvoročlane porodice u 100 m2 za najhladniji mesec?

            - To je nešto što takođe zavisi od nekoliko parametara. Prvi parametar je izolacija kuće, zatim kotao koji ste izabrali (jeftiniji koji troši više, ili skuplji koji je štedljiviji), da li se samo grejete na gas ili kuvate i grejete sanitarnu vodu. Ali ukoliko zanemarimo sve te parametre koji izuzetno utičnu na potrošnju, prosečna potrošnja domaćinstva je 300-400 kubika. Cena kubika je preko 20 dinara, dolazimo do mesečnog iznosa od oko 6-8 hiljada dinara. To je cena koja vam omugućava konfor u smislu da ne morate da sedite u kući u džemperima, da možete preko noći da održavate temperaturu, da možete da ugrejete stan za pola sata, da ne morate da se prljate i izlazite na hladnoću.

            Za kraj, da li je ugovormo predviđeno i postavljanje optičke kablovske mreže?

            - Da, svuda gde “Telefonija“ gradi svoju gasnu mrežu, gradimo i optičku kablovsku mrežu koja će omogućiti da se domaćinstva ne samo priključe na kablovsku televiziju i internet, već ćemo postaviti sistem daljinskog očitavanja brojila za potrošnju gasa i sistem za nadzor mreža.

Daniela Maksimović

VESNA SAVIĆ, UGOSTITELJ

Maksimalno u ”Maksfudu”

            Vesna Savić je rođena 1967. godine u Pančevu. Detinjstvo provodi u Starčevu, gde završava i osnovnu, da bi kasnije završila i srednju građevinsku školu. Majka je jednog odraslog deteta. Zanimljivo za Vesnu je to što je od prvog dana kada je počela da radi i zarađuje,  maštala da jednog dana ima svoju prodavnicu brze hrane. Godine iskustva i upornosti doprinele su da joj se taj san i ostvari, pa je ona danas vlasnica  popularne starčevačke prodavnice brze hrane ”Maksfud”.

            Završili  ste srednju građevinsku školu. Ne radite posao u svojoj struci, zašto?

            - Kada žena u Srbiji završi srednju građevinsku školu ona se nađe pred jednim velikim problemom. Jednostavno, kod nas ne postoje poslovi tog tipa na građevini koji su prilagođeni ženskoj populaciji. Jednom prilikom sam posle konkurisanja u pančevačkoj firmi   ”Konstruktor”  ”skoro” dobila posao: bilo mi je ponuđeno da radim sa zidarima na građevini. Toliko sam očajnički želela da radim da sam prihvatila i taj posao! Naravno od toga nije bilo ništa, ipak nisu hteli da dozvole da radim na građevini. Za žene ”građevinare” je važnije da imaju završen fakultet, ili bar višu školu.

            Potreba za zaradom vas je naterala da prihvatite posao koji vam se prvi ponudio?

            - Sticajem okolnosti je to tako. Prvi posao sam dobila u Starčevu, radeći kao konobar u kafeu ”Pečurka”. Kasnije sam radila u većini starčevačkih lokala. To se sve dešavalo u prvoj polovini nesretnih devedesetih godina. Stvarno sam promenila mnogo poslova devedesetih, ne zato što sam ja to htela, nego zbog niza okolnosti koje su se nametale sve do 1999. godine. To je trajalo sve dok nisam počela da radim u jednoj ćevapdžinici u Pančevu, gde sam posle dve godine morala da promenim posao iz zdravstvenih razloga. Jednostavno, alergična sam na ćumur za roštilj! Ubrzo se zapošljavam u ”sendvičari” gde provodim dve godine i to bi otprilike bilo svo iskustvo koje sam stekla u desetogodišnjem radu u ovom poslu.

            Stekavši iskustvo odlučili ste da sami pokrenete posao?

            - Kao samohrana majka nisam imala finansijskih mogućnosti da tek tako pokrenem posao. Iskoristila sam šansu preko SIZ-a za zapošljavanje kada je država pokrenula program za samozapošljavanje uz određene subvencije. Jedina obaveza je bila da prve dve godine sama sebi plaćam doprinose. Imala sam mesec dana vremena da napravim biznis plan, registrujem lokal i ”završim” gomilu ”papirologije”. Naglašavam da od te pomoći nisam imala dovoljno novca da pokrenem ceo posao, mogu samo da zahvalim prijateljima i rodbini koji su me podržali finansijski i moralno.

            Lokal je vrlo brzo stekao dobru reputaciju, u čemu je tajna uspeha?

            - Već sam pomenula da sam se tim poslom bavila desetak godina, za to vreme sam videla kako posao treba da se vodi, šta valja a šta ne valja u tom poslu. Na samom početku smo sin Mime i ja radili smo u lokalu dok nismo stali na noge. Bilo je zaista naporno. Sada imamo nekoliko dobrih radnika na koje nemam nikakvih primedbi. Dokaz tome je činjenica da oni još uvek rade kod mene i da ne menjamo ekipu koja ”pobeđuje”. Kasnije smo uveli program pančevačke mlekare u lokal, i koji čak nude i mlečne proizvode za dijabetičare. Od  otvaranja ”Maksfud” brze hrane, pa do sada, asortiman proizvoda se znatno povećao, ali i kvalitet hrane kao i higijena - na prvom su mestu. Ne bih komentarisala konkurenciju, ja zaista ne želim da nekome budem konkurencija,  jednostavno vodim posao onako kako smatram da treba.

            Specijalitet kuće je ”Maks sendvič”. Kako ste došli na tu ideju?

            - To pitanje me vezuje za jedan vrlo zanimljiv period mog života. Ranih 90-tih godina u Vojlovici je postojao lokal ”MG” u kojem se, na jedan specifičan način i izuzetno dobrog ukusa, pripremala dimljena vešalica. ”Maksi sendvič” je proizvod koji je napravljen po uzoru na dimljenu vešalicu iz nekadašnjeg ”MG”-a i stvarno je izuzetan!

            Kada smo kod ukusa, često se desi da Mime i ja, ili zajedno sa našim prijateljima, odemo negde na burek. Pa logično je da ne možemo stalno da jedemo pice, pljeskavice, sendviče! Uopšte,  kada je čitav program hrane u pitanju,  držimo se izuzetno visokog kvaliteta i rigorozne higijene . Radnici su marljivi po tim tačkama i zato kažem da ne treba menjati ekipu koja pobeđuje.

            Da li imate još nekih planova za budućnost?

            - Naravno da ih imam. Nameravam da otvorim još jedan lokal,  ali lokaciju još nisam definisala, verovatno to neće biti u Starčevu. Od sina sam dobila maksimalnu podršku i verujem da ćemo mi to i uspeti. Naravno, uz uslov da nas podržavaju i prijatelji  i rodbina, što nam samo daje snagu da nastavimo dalje.

Goran Milošević

Milojka Milakara, upravnik Pošte

Zadovoljno u penziju

Ona je prepoznatljiva po svom izrazitom temperamentu, britkoj dovitljivosti i preciznoj poslovnosti. Uvek doterana, duhovita i autentična već 27 godina je na čelu jedne starčevačke institucije, kojom rukovodi bez ijedne mrlje. Šta više, dve godine unazad nagrađivana je kao najbolja u regionu!

            Nema sumnje da je ovo ram za sliku samo jedne osobe - Milojke Milakare, svima znane, kao Mica Poštarka!

            Milojka Milakara, devojačko Marković, rođena je 28. februara 1954. godine u potkopaoničkom selu Batote, opština Brus, od rano preminulih roditelja Milice i Danila. Više od tri decenije je u braku s Milošem, iz koga ima fakultetski obrazovanu decu - Tatjanu (1975.) i Bojana (1979.). Ceo svoj dosadašnji radni vek provela u “PTT Srbije“, a poslednjih 27 godina upravnik je Izvršne jedinice Starčevo.

            Kako je stasavala mala Mica?

            - Moje rodno mesto Batote udaljeno je 12 kilometara od Brusa. U vreme kada sam provodila detinjstvo bilo je prilično naseljeno, iako kao i sva brdska sela, podeljeno u raštrkane zaseoke. Tamo sam završila i prva 4 razreda osnovne škole pod stručnim nadzorom učitelja Cvetka Jovanovića. U razredu je bilo 35 učenika, a ukupno do četvrtog i svih sto đaka, pa je učitelj imao zaista ogroman posao da nas sve drži na oku. Kasnije smo bili podeljeni u dve grupe, pa je to koliko-toliko olakšalo nastavu. S obzirom da sam, kao najmlađa, odrastala uz još dva brata i dve sestre, a i po prirodi bila veoma znatiželjna, raspolagala sam za svoj uzrast velikim fondom znanja. Jednom sam tako, iako tek “prvak“, došapnula odgovor izvesnom četvrtaku. Usledila je “opomena“ po glavi drvenim lenjirom učitelja Cvetka! Tek da se zna kakva je bila disciplina u ona vremena...

    S druge strane, ostala sam bez majke dok sam još bila odojče, pa je ionako mukotrpan život postao još teži. Mi, deca, morali smo da preuzmemo veliki broj obaveza ne bi li olakšali ocu teške poljoprivredne radove. Svako jutro deljeni su zadaci pa vremena za igru skoro i da nije bilo.

            Otac, oprhvan tugom za majkom, nije se nikad ponovo ženio. Posvetio nam se u potpunosti dušom i telom i ja sam mu zbog toga večno zahvalna.

            Sledi i Gimnazija u Brusu...

            - Imala sam ogromnu želju za knjigom, pa sam otuda jedna od malobrojnih koji su nastavljali školovanje posle četvrtog razreda. To je bilo razumljivo, jer je trebalo svakodnevno pešačiti 12 kilonetara do Brusa, a i većina se opredeljivala za prestanak školovanja na uštrb poljoprivrednih poslova. Za jedno dete od dvanaestak godina tročasovno pešačenje, uglavnom kroz bujnu šumu, bilo je odistinski poduhvat. Kada je bivalo najopasnije, zimi, po snegu, otac me je pratio, ali i to se dešavalo veoma retko jer mu posao to nije dozvoljavao.

            Nova sredina...

            - Brus je lepa varošica, kao i ceo potkopaonički kraj. Međutim, nisam imala mnogo vremena za “razgledanje“.  Bila sam vezana učenjem, kućnim poslovima i, pomenutim putovanjem iz sela, tako da nekog provoda nije bilo. Tek, kasnije sam povremeno navraćala na igranke sa drugaricama iz odeljenja. Jedna od njih je i Zorica Živadinović, danas profesorka francuskog jezika u toj istoj gimnaziji, s kojom i dan-danas imam izuzetan odnos.

            Stižemo i do dolaska u Starčevo?

            - Na samom kraju školovanja dogodila mi se još jedna porodična tragedija. Zahvaćen teškim virusnim oboljenjem, kao i nepovoljnom rekcijom na penicilin, nastradao mi je i drugi roditelj. Umro je u 59. godini, kada sam ja privodila svoj maturski rad.

            Pošto su mi braća već bila naseljena u Starčevu, ja sam se po okončanju školovanja 1973. godine obrela na ovim prostorima. I dalje sam imala ogromnu želju za obrazovanjem, pa sam upisala čistu filozofiju u Beogradu. Međutim, nije bilo finansijskih uslova...

            Ali, tu su udaja, posao...

            - Posle svih nedaća  - gubitka roditelja, nemogućnosti daljeg obrazovanja, jedini način da prevaziđem krizu bio je da nađem zaposlenje i zasnujem porodicu. To se dogodilo ubrzo. U junu 1974. godine zaposlila sam se u pančevačkom “PTT- Saobraćaju“. U međuvremenu, na ispraćaju kod Vitka Filipovića - Belog, upoznala sam svog budućeg supruga Miću. U početku nije delovalo da će veza uspeti, ponajviše zbog mog navedenog psihološkog stanja. Vremenom sam shvatala koliko je Mića divan čovek, toliko da mogu da kažem da ga je sam Bog meni poslao posle svih životnih tragedija.

            U prilog toj sreći govore i naša divna deca - Tatjana, koja je završila medicinu i sada živi u presrećnom braku u Barseloni, koji je krunisala, bakinim čedom, Minom, i Bojan, koji je baš ovih dana diplomirao na menadžmentu.

            I onda kreće dugogodišnja starčevačka priča...

            - Po stupanju u radni odnos 1974. godine, suprug i ja smo živeli u Pančevu u iznajmljenom stanu. Do preokreta dolazi 1980. godine, kada je na konkursu raspisanom za radno mesto upravnika starčevačke izvršne jedinice, uz koji je sledovao i stan, između sedamnaest kandidata, kadrovska komisija izabrala baš mene. Konkurencija je bila žestoka, bile su to sve same iskusnije kolege, ali moj izbor bio je priznanje za prethodni odgovoran i angažovan rad. Nikad nije bilo ni tada, ni posle neostvarivih zadataka. Bespogovorno sam ispunjavala svaki zahtev pretpostavljenih, što mi u krajnjoj liniji i nije tako teško padalo zbog prethodno stečenih radnih navika. Čak me je i direkotor na oproštaju ispratio rečima: - Samo budi kakva si do sada bila i neće biti nikakvih problema za tebe u životu.

            Ipak, u početku ih je bilo isuviše. I to najviše zbog loše reputacije starčevačke pošte zahvaljujući teškoj proneveri prethodne upravnice. Vremenom se vraćalo poljuljano poverenje, najviše zato jer su naši klijenti imali kvalitetnu i brzu uslugu. Iako je rad s ljudima na šalteru umno naporan i fizički isrpljujući, uvek sam imala dovoljno snage i koncentracije da ne napravim neku značajniju grešku. Mogu da kažem da sam imala i dobre saradnike, koji su uz dobru organizaciju i sistematičnu kontrolu, odgovorili svim izazovima ovog posla.

            Na posletku i nije čudo što je ova poštanska jednica proglašavana za najbolju u regionu.

            - To je bilo 2005. i 2006. godine i to zahvaljujući proceni republičke inspekcije, a na osnovu raznih parametara - kao što su organizacija posla, disciplina radnika... Zaista, za 27 godina i puno raznih vlasti i društvenih uređenja, bitnijih poremećaja nije bivalo, ponajmanje pronevera, nečasnih radnji... Mislim da je usluga maksimalno efikasna. U redu se ne čeka duže od 10 minuta, što se ne može reći za druge pošte. S druge strane, ljudi su danas veoma nestrpljivi i nervozni i teško im je udovoljiti. Pogotovo penzioneri koji se često žale na distribuciju penzija. Međutim, mi samo izvršavamo naređenja generalnog direktora. Problem nastaje kada naši stari ne mogu shvate da se novac ne može podeliti za jedan dan. To bi bio težak udar na budžet države, pa se podela obavlja u intervalu pet dana. Ali, i tada se poštuje redosled, pa na kraju ispadne da svako dobije penziju po ustaljenoj dinamici na svakih 15 dana

            Uskoro će i Mica u zasluženu penziju.

            - Ostale su još dve godine i nadam se da sam ostavila pozitivan pečat i da će se u tom duhu i nastaviti, kao i to da ćemo, pored pet zaposlenih, proširiti kadar, jer to potrebe ove pošte itekako nalažu.

            To se verovatno do sada nije desilo, jer Mica “vredi za dvoje“ i teško da će se njen odlazak lako konpenzovati. Ali, ona će nastaviti da pleni svojom vedrinom i duhom. Povremeno će, možda, skoknuti do tople Španije, do ćerke Tanje, zeta Dina i, naravno, mezimice Mine. Ipak, pre i posle toga ostaće kao što je do sada bila - “okorela“ Starčevka:

            - Divno je kako selo poslednjih godina intenzivno napreduje, pogotovo posle kapitalnih investicija kakve su kanalizacija i gasifikacija. Volela bih da se u perspektivi sredi centar i izgradi hala sportova jer to Starčevo poodavno zaslužuje.

            A njena poruka sugrađanima glasi:

            - Vreme je da se mnogi ljudi uzmu u pamet, okane aveta prošlosti, razmišljaju progresivnije i doprinesu našem što bržem odlasku u Evropu!

Jordan Filipović

 Vrh strane