Internet izdanje broj 155 od 28. februara 2007.
|
Internet izdanje broj 155 od 28. februara 2007. |
|
|
|
|
|
|
Intervju
Milan Bačujkov, direktor JKP-a “Starčevac“ U službi građana Direktor JKP-a Starčevac govori o rezultatima iz prošle i planovima za ovu godinu. JKP opremljeno mehanizacijom. Nema rešenja za novu lokaciju za deponiju. Koliko je koštala izgradnja kapele na pravoslavnom groblju? Slava JKP-a Tri jerarha, obeležena 12. februara
- Sa finansijske strane gledano, JKP ”Starčevac” je prošlu godinu, kao i ostale godine, završilo na takozvanoj ”pozitivnoj nuli”. Sve u svemu, JKP je u 2006. godini pozitivno poslovalo. Prošle godine primarne su bile investicije, a najbitnija je bila izgradnja kapele. Koja je bila tačno uloga JKP-a u izgradnji kapele? - JKP je faktički bilo investitor. Novac je dobijen iz budžeta Opštine Pančevo, prebačen je na račun Mesne zajednice, i zatim na naš račun. Naše Preduzeće je preduzelo sve radnje za dobijanje dozvola, pravljenje projekta i na kraju za izgradnju objekta. Objekat kapele je završen, možete li nam reći koliko je izgradnja koštala? - Jeste, objekat je završen prošle godine. Ostalo je da dobije upotrebnu dozvolu i tada bi mogla da počne sa radom. Što se cene koštanja tiče, stvari stoje ovako: izradom samog projekta pravi se i okvirna finansijska konstrukcija. U projektu stoji cifra od 4 miliona dinara. Moramo uzeti u obzir da je projekat rađen početkom 2005. godine i da taj iznos nije realan. Tu cenu je dao projektant kao okvirnu, i ona ne mora da bude ni preterano daleko, ali ni preterano blizu realne cene. Prava cena dobija se raspisivanjem konkursa za izvođača, odnosno tendera. Najniža ponuđena cena na tenderu je bila 6,6 miliona. Na tu cenu treba dodati još neke dopunske radove koji su iskrsli tokom izgradnje i tako stižemo do iznosa od 7 miliona dinara. Ujedno naglašavam da je to cena bez poreza na dodatu vrednost, dakle bez PDV-a. Znači i ona cifra u projektu i konačna cifra su bez PDV-a. Neophodno je platiti još i porez na dodatu vrednost, to naglašavam kako ne bi došlo do zabune zbog razlike u ciframa. Ističem da je izgradnja naše kapele, u odnosu na kapele u drugim naseljenim mestima, koštala mnogo jeftinije. Rekao bih i to da je kapela u Starčevu jedna od najlepših građevina u okolini. Svako može da pronađe neku primedbu, ali ovo rešenje JKP-a i Mesne zajednice je najidealnije. Verujem da će u okolini nići mnogo objekata, upravo po ugledu na starčevačku kapelu. Kada očekujete da će se započeti sa korišćenjem kapele, pomenuli ste upotrebnu dozvolu, ko izdaje takvu dozvolu? - Sam objekat je završen. Sada je potrebno da se uključi struja, zahtev je podnet ”Elektrovojvodini”. Nakon toga podnosi se zahtev za tehnički prijem, i konačno se dobija upotrebna dozvola. Pojasnite nam, šta je tehnički prijem? - Tehnički prijem podrazumeva jednu pravnu situaciju u kojoj izlazi komisija i procenjuje da li je izvođač radova zadovoljio sve stavke po projektu, da li je radio po pravilima izgradnje. Što se upotrebne dozvole tiče, ona se traži od Opštine Pančevo, tačnije od stambeno-komunalne komisije. Da li je obezbeđen inventar za kapelu? - Što se toga tiče, nema tu mnogo iventara. Najveća stavka, a i najveći problem predstavljaće nabavka rashladne vitrine. Zašto problem? Takvi uređaji traže da rade preko 300 dana godišnje. Znači, u pitanju su uređaji koji zahtevaju permanentan rad, a u Starčevu se u toku godine, u proseku obavi oko 90 sahrana, a od njih samo nekoliko bi zahtevalo korišćenje rashladnog uređaja. Razmišljalo se o nabavci mobilnog rashladnog uređaja, ali oni ne postižu potrebnu temperaturu. Problem nije tokom zime, ranim proletnjim, i kasnim jesenjim danima, problem predstavlja nekoliko letnjih meseci. Uoliko se pokaže potreba, postor za rashladnu vitrinu postoji u kapeli. U kapeli je predviđena čajna kuhinja, ostava, prostor za prodaju sveća, koju će verovatno da obavlja Crkva. Iz navedenog vidite da za opremanje kapele nije potreban veliki iventar. Očekujete li da će kapela da opravda svoje postojanje? - Kapela treba da zameni kuću prilikom smrtnog slučaja. Znači, pokojnik će ubuduće umesto u kući, biti u kapeli. I sve radnje koje se preduzimaju tom prilikom, umesto u kući odvijaće se u kapeli. Priznaćete da je to mnogo, civilizovanije, humanije, u krajnjem slučaju higijenskije. Da li će se usluga korišćenja ove kapele naplaćivati? - Naplaćivaće se u toj meri da se naplate troškovi struje, vode i slično. Znači, neće biti zarađivanja kroz uslugu korišćenja kapele. Još ne bih znao da vam kažem koji će to iznos biti, ali verujem da neće biti više od 1.000 dinara. JKP ”Starčevac” je prošle godine obnovio vozni park, o kakvim vozilima se radi? - Dobili smo od Mesne zajednice Starčevo sredstva za nabavku kamiona. Imali smo na raspolaganju 1,5 miliona dinara. S obzirom da tim novcem nismo mogli da kupimo novo vozilo, našli smo polovan kamion u odličnom stanju za 800.000 dinara. Od ostalog novca smo hteli da kupimo radnu mašinu. Na ostatak novca dodali smo još 500.000 dinara, Preduzeće je diglo kredit, i kupili smo radnu mašinu. U pitanju je utovarivač, koji obavlja veliki deo posla na deponiji. Za šta se koristi kamion koji je Preduzeće kupilo? - JKP ima jedan kamion smećar i jedan traktor. Kamion smećar je kupljen polovan, koristimo ga već punih sedam godine. To je vozilo koje nije u svakom trenutku odgovori potrebama, iz tog razloga smo kupili kamion-kiper. Prvenstveno je kupljen da bi potpomogao u odnošenju smeća, ali on može da obavlja i druge stvari, kao što su utovar, istovar, naročito pošto u Starčevu ne postoji takvo vozilo. Kakvi su planovi Preduzeća za ovu godinu? - Naš prevashodni plan jeste da održimo dobar kvalitet usluga koje obavljamo i da pokušamo da ga poboljšamo. Za ovu godinu nije predviđena nabavka mehanizacije, niti su predviđene neke investicije, kao što je bila kapela prošle godine. Radiće se na održavanju postojećeg voznog parka i eventualno će se kupiti neka kosilica ili trimer. Mesna zajednica za ovu godinu ima velike planove, očekujem da će Preduzeće sa svojim skromnim voznim parkom moći da potpomogne realizaciji. Hoće li se pojačati intenzitet odnošenja smeća u pojedinim delovima Starčeva? - Iz Saveta mesne zajednice potekla je inicijativa da se provere mogućnosti da se smeće iznosi jednom medeljno iz svih delova naselja. To je moja želja još odavno. Za to su potrebni određeni uslovi. Takav intenzitet iznošenja smeća zahteva mehanizaciju koju mi nemamo. Naš kamion-smećar ne može da odgovori tim zahtevima. Ako pričamo o isplativoasti, Javno-komunalno preduzeće ovu uslugu trenutno vrši ispod realne cene. U slučaju povećanja intenziteta ove usluge troškovi bi se povećali. Da podsetim da cena usluge iznošenja smeća u Pančevu za kuću tipa kuća u Šumicama, iznosi oko 400 dinara za mesec dana, u Starčevu je maksimalan mesečni iznos 130 dinara. Na iznošenju smeća su angažovani gotovo svi radnici Preduzeća, tako da kada bi se smeće iznosilo svakodnevno ne bi imao ko da obavlja ostale poslove. Kada se ne iznosi smeće oni rade na groblju, kose travu, rade na deponiji ili su angažovani na nekom drugom poslu. Naplativost ove usluge u Starčevu ne prelazi 60%. Pokušali smo naplatu na dva načina, uplatom na šalteru i naplatom od strane inkasanata i naplativost se nije povećala. Ove godine ćemo probati na treći način, a to je putem suda. Svih ovih godina smo izbegavali tužbe zbog sudskih troškova, ali sada smo rešeni da idemo i tim putem, ne samo zbog Preduzeća, već zbog onih građana koji svoje obaveze redovno izmiruju. Kakav imate odnos sa osnivačem i Opštinom Pančevo? - Sa Mesnom zajednicom kao osnivačem smo oduvek imali korektan odnos, koji ne podrazumeva odnos prema pojedincima, već odnos prema instituciji. Naš odnos nije ”ulagivački”, već profesionalni. Mogu reći da Preduzeće zadovoljava sve one potrebe za koje ga je Mesna zajednica i osnovala. Ukoliko se realno pogleda, na naš rad se ne mogu uputiti ozbiljne zamerke. Otišao bih i toliko daleko i rekao da JKP ”Starčevac” po svojoj poslovnosti i odnosu prema radu može da posluži i kao primer drugim preduzećima. Što se Opštine tiče, ona se uglavnom vezuje za Mesnu zajednicu. Pokušavao sam da izdejstvujem da javno-komunalna preduzeća iz naseljnih mesta jednim delom uđu u budžet. To se odnosi na one troškove koje mi imamo u obavljanju zadataka po rešenjima stambeno-komunalne inspekcije, kao što su seča grana, uklanjanje divljih deponija i slično. Nama niko nenadoknađuje te toškove, a evo u najavi imamo već nekoliko takvih zadataka. U gradu ovakve poslove, kao vanredne, Opština plaća svojim preduzećima. Naša preduzeća nisu ušla u budžet tako da ćemo i dalje te poslove obavljati bez naknade. Daniela Maksimović
Blagoje Bošković Bane, fudbaler Borčeva legenda
Ukratko, reč je o čoveku, izuzetnom špic-igraču koji se podjednako služio levom, desnom, ali i glavom. Svako, ko, iole, poznaje starčevačke fudbalske prilike shvatiće da je reč o Blagoju Boškoviću - Banetu! Blagoje Bošković, rođen 5. aprila 2007. godine, od majke Stamenke i oca Milivoja, skoro tri decenije je u braku s Zorom, iz kojeg ima Ivanu (27) i Igora (25). Radi u “Vojvodinaputu“, posle godina provedenih u “Staklari“, pošto je zaokružio sedamnaestogodišnju fudbalsku karijeru u FK “Borac“, bio je i član uprave, trener mlađih kategorija... Kako je rastao mali Bane? - Stasavao sam uz najvažniju sporednu stvar na svetu! Fudbal je deo mog sveta od kada znam za sebe. Igrao sam gao i leti, i zimi, i po travi, i po kiši, a, bogami, i po snegu! Pošto sam prvo živeo u Donjem kraju, standardna “ekipa“ mi je bila - Zoran Filipović, Jocko Velinov, Jovica Beli... Kasnije, kada sam odselio u Radničko naselje, pa su mi društvo činili Dragan Janković, Dragan Tomić Koska, kao i Vladan Stanojević Kele, veliki prijatelj i kum, a naročito, pamtim Žiku Stanojevića, Keletovog starijeg brata, i Dunčeta Vukosavljevića, koji mi je bio uzor u svakom smislu reči - i kada je fudbal u pitanju, ali i sve ostalo... Iako je fudbal na male goliće imao prioritet, upražnjavali smo i druge dečje igre karakteristične za ono vreme - žmurke, klis, pecanje na raznim kanalima, hvatanje ribe rukama, kupanje na Dunavu, Valjari, Ponjavici... Roditelji su mi bili strogi, ali dobrodušni, pošteni... Radili su u PIK-u i nije im bilo lako, a ja sam, kao i većina mališana tog uzrasta bio pomalo nestašan. Često su te moje “avanture“ bile “nagrađivane“ prutem, opasačem, bilo je i modrica, suza... Ali, uglavnom sve po “zasluzi“. Dobro pamtim batine koje sam “zaradio“ posle jedne “ozbiljne“ akcije krađe grožđa... Polazak u školu ... - Niže razrede pohađao sam u tzv. Donjoj školi, a učiteljica mi je bila Jagoda Velinov! Dobra učiteljica, puno se trudila oko nas, pomagala nam... U to vreme sam postizao vrlo dobar uspeh, ali i tada sam bio najviše okrenut fudbalu, i svoje prve “evro-golove“ postigao na jednom meču Donjeg protiv Gornjeg kraja. Prelaskom u peti razred počeo sam da igram za tim Škole, a “snimio“ me je popularni nastavnik fizičkog - Miruljub Babić - Uča! Naredne godine počeo sam da treniram za pionire Fudbalskog kluba “Borac“, a već sa 15 godina debitovao sam za prvi tim! O tom-potom, prvo - još koja o odrastanju... - Izlazilo se po centru. Veoma aktuelne su bile svirke u diskoteci Doma kulture - “JY grupa“, “Siluete“ i mnogi drugi poznati bendovi ondašnje rok-scene! Bivala je odlična atmosfera, dobro druženje, ponekad i neka tuča “sportskog“ karaktera, uglavnom zbog devojaka. Obilazili smo i druga mesta - Omoljicu, Banatski Brestovac, Bavanište... Atraktivan je bio i bioskop, pre svega “kaubojci“ ili sedeljke u parku. Društvo su mi pored nabrojanih “starih“ drugara činili i Kemi, Marko Džogaz, Jova Đokić, Željko, Cvele... Tih godina, negde '75-e, upoznao sam i svoju buduću suprugu Zoru, s kojom sam se oženio već sa dvadeset godina, tačnije 1978. godine. Pre toga odužio sam i “dug“ prema domovini u Cerklju, u “bratskoj“ Sloveniji. Bio sam vozač ATS guseničara, a starešine su brzo zapazile moj dar prema fudbalskoj lopti. Posebno sam bio omiljen kod prvopretpostavljenog starog vodnika, kod kojeg sam imao i takve privilegije kao što su - tolerancija pri mojim kašnjenjima sa odsustva ili zajednički odlasci u Ljubljanu na utakmice, posebno kad je igrao “Partizan“, čiji sam od vajkada vatreni navijač. Obrni-okreni, opet, na fudbal... - Prvi moji uspesi vezuju sa za jedan turnir mlađih kategorija u Novom Sadu, početkom sedamdesetih. Tada sam nastupao za reprezentaciju južnog Banata, gde smo u finalu igrali protiv odabrane selekcije “uže“ Srbije i tada sam se veoma istakao, iako je mesto u startnoj postavi, po mišljenju svih, neopravdano, zauzeo jedan “tatin“ sin. Međutim, pošto smo gubili sa 2:0 i uz pritisak saigrača, kasnije veoma poznatih Jovčića i Mulića, trener me je, ipak, ubacio u drugom delu i uz postignuti gol i asistenciju presudno sam uticao na “povratak iz mrtvih“ i trijumf od 3:2! Za prvi tim “Borca“, kada su “zvezde“ bili Boško Kojić, Đoka Dimitrić i drugi, debitovao sam u Banatskom Karlovcu sa 15 i po godina, uz specijalni lekarski pregled. Na početku sam ulazio sa klupe u poslednjih 15 minuta, a prvi prvenstveni pogodak postigao sam u Mramorku. Posle povratka iz Armije, slede i najblistaviji trenuci karijere... - Bilo je to vreme, početkom osamdesetih, kada je trenersku “palicu“ preuzeo Branko Đokić, po meni, najveća legenda starčevačkog fudbala. Bio je ogroman autoritet i, za kratko vreme, sakupio je ekipu od 24 igrača visokog kvaliteta. Okosnicu ekipe činili su Dušan Jovanović, Živko Lalović, Steva Vučić, Vladan Stanojević, Jova Đokić... Pa kasnije i Zoran Pejić Mujke, Sesa Janićijević... Dogurali smo, čak, do Vojvođanske lige, a mnogi Starčevci pamte veliki odlučujući meč protiv pančevačkog “PSK“-a, koji se dogodio 1985. godine! Bilo je, zaista, uzbudljivo igrati pred 3000 navijača (od toga, dve trećine iz Starčeva). Bio nam je neophodan, bar, remi! Rano smo poveli, ali je protivnik preokrenuo rezultat i tada u igru ulazi Mujke! Nekoliko minuta pre kraja usledila je kombinacija Bošković-Vučić-Pejić! Mujke trese mrežu i Starčevo je u delirijumu! Bilo je nezapamćeno slavlje, navijači su nas nosili na rukama! Potom sledi takmičenje u višem rangu i nekoliko utakmica za pamćenje. Pobeda protiv “Novog Bečeja“ ili ubedljiv trijumf od 3:0 u susretu sa odličnom ekipom iz Nakova, predvođenom sa budućim mega-zvezdama Borovnicom i Šestićem, samo su neki od “bisera“ iz tog vremena! Tu su, naravno, i veličanstvene revijalne utakmice na dan Socijalističke slave, protiv prvoligaša OFK “Beograda“, protiv koga sam nekoliko puta postigao pogodak, od kojih jedan iz voleja u trku u same rašlje, možda mi je i najdraži u celokupnoj karijeri! Posebne poslastice bile su gostovanja mog omiljenog kluba, a jednu pamtim više nego sve druge, kada su “crno-beli“ gostovali u punom sastavu - s Klinčarskim, Trifunovićem, Rojevićem, Živkovićem... Završilo se 8:0 za njih, uz napomenu da je u prvom poluvremenu bilo samo 1:0, dok smo imali snage... Na golu “Partizana“ je stajao pouzdani čuvar mreže Rade Zalad, a mnogi se sećaju sa koliko je muke odbranio dva moja slobodnjaka! Tih godina Bane je imao mnogo poziva sa raznih strana, ali, kako to često biva u malim sredinama, nisu se stvorili “uslovi“... - Trebalo je puno novca da bi se bavilo vrhunskim sportom, a ja ga nisam imao i otuda ceo svoj fudbalski vek provedoh u Starčevu. Ali, ne žalim, mnogo sam divnih stvari doživeo igrajući za “Borac“. To su bile zlatne godine, postizali smo zapažene uspehe, imali mogućnosti da se kvalitetno pripremamo. “Prokrstarili“ celo primorje stare Juge - Kupari, Poreč, Novigrad... Prelepa mesta, a o druženju da i ne govorim! Sve to, bez fudbala, ne bih mogao sebi da priuštim. Tako govori jedan od “Borčevih“ slavodobitnika sa nedavno održane osamdesetogodišnjice, a u tom duhu je i poruka sugrađanima, posebno onim mlađim: - Svaki mladi čovek mora da se bavi sportom, iz više razloga - iz fizičkih, psihičkih, a i duhovnih. Jer, sport može čoveku mnogo lepog da podari u životu, a sdruge strane ga “čuva“ od poroka. Velika je stvar pružiti mladima uslove za bavljenje sportom i zato je lepo što se uskoro počinje sa gradnjom tribina! Još kada bi “legla“ i hala... Jordan Filipović
DRENKA STOJKOVIĆ, PEVAČICA NARODNIH PESAMA Pevanje je moj život
Kako su izgledali vaši počeci u svetu estrade? - Još kao vrlo mlada sam volela da pevam, sa samo 16 godina, postala sam član makedonskog sastava “Makedo“. Za početak smo uvežbali deset pesama da bi se repertoar vremenom povećavao. Zanimljivo je da smo odmah svirali po restoranima i hotelima, toliko smo bili dobri da smo preskočili onu fazu sa manjim nastupima. Ljudi iz tog orkestra su ustvari i najzaslužniji za moje dalje napredovanje. Puno stvari iz sveta muzike sam naučila pevajući u “Makedu“ i puno putovanja i lepih stvari me vezuje za taj period. Šta se desilo kada ste prestali da budete član tog sastava? - Smatrala sam da mogu postići nešto više u svetu muzike i prelazim u sastav “Kosovski božuri“. Taj sastav je već bio poznat na teritoriji stare Jugoslavije. Sa njima sam snimila jednu svoju pesmu i tako stekla veliku popularnost na Kosovu i Metohiji. Kasnije sam radila sa raznim orkestrima u Bosni, Hrvatskoj, Crnoj Gori... Imali ste nastupe i u Americi? - Iz Amerike nosim puno lepih uspomena i dosta zarađenog novca. Te 1979. godine sam preko skopske “Estrade“ dobila angažman u gradu Patersonu nadomak Njujorka. Tamošnji gosti, jugoslovenskog porekla, imali su običaj da usitne hiljadu dolara na po jedan dolar, te da me zasipaju dok pevam! Kako naši ljudi vole da se pokazuju, bilo je onih koji su sitnili dve i više hiljada dolara, pa me onako zasipaju kao konfetama. Imam jednu fotografiju na kojoj jedva da se vidim od novca koji me zasipa. Bila su to tri nezaboravna meseca u Americi. Kojim muzičkim pravcem ste se bavili? - Samo izvornom narodnom muzikom i sevdalinkama. I dan-danas ja imam nastupe ali su to uglavnom humanitarni koncerti. Ne mogu a da ne spomenem kako izgleda današnja estrada, sve se svelo na glamur, muzičke vrednosti se više ne cene. Žalosno je što neke moje kolege rade za 50 do sto evra i to u nemogućim uslovima. Skroz je izgubljena vrednost muzike. Kako izgledaju vaši nastupi danas? - Nisu to tako česti nastupi kao nekada. Uglavnom pevam na humanitarnim koncertima i za uži krug prijatelja. Nekoliko puta sam nastupila u “Sava centru“ na humanitarnim koncertima za hendikepirane osobe. Na tim koncertima sam upoznala dosta svojih starijih kolega, a na poslednjem nastupu sam onako javno od organizatora dobila zahvalnicu u znak poštovanja za svoje humanitarno zalaganje. Odmah posle tog koncerta bila sam pozvana kao gost u radio emisiju Prvog programa Radio Beograda. Takođe često zapevam u kućnoj atmosferi pred užim krugom prijatelja, jednom rečju volim da pevam. Ima li nekih muzičkih planova za budućnost? - Volela bi da imam još puno nastupa, bez obzira što sam u penziji. Dobijala sam neke ponude od menadžera, ali jedino što ja tražim jeste da imam nastupe samo petkom i subotom. Nemam više snage da čitav mesec svakodnevno putujem i ređam nastup za nastupom. Malo sam se umorila od tog života. Više volim da onako neobavezno nastupim na nekoj proslavi i lepo se zabavim sa svojim prijateljima. Imala sam tešku operaciju i dugo sam hodala na štakama, vreme je da se povučem i uživam u životu. Zadovoljna kako sam ga proživela, to isto želim svim ljudima a naročito svojoj deci koja su sad odrasli i uverila sam se, dobri ljudi. Goran Milošević
SNEŽANA ANTONIJEVIĆ, DIREKTOR OŠ ”VUK ST. KARADžIĆ” Povratak na staze uspeha
Recite nam za početak, kakav je osećaj biti direktor u školi u kojoj ste sami završili osnovnoj školovanje? - Tačno, u ovoj školi sam završila osam razreda, a nakon Akademije sam se i zaposlila u njoj kao učiteljica. Posle nekog vremena, evo me na mestu direktora. Mogu reći da je bilo zadovoljstvo raditi u školi i biti kolega nastavnicima koji su i meni predavali. A uspeh je i zadovoljstvo naći se na ovom mestu. Međutim, velika je odgovornost biti direktor u Starčevu, pošto me svi znaju, oči su uprte u mene i očekivanja su velika. Gde postoje velika očekivanja ima i velike odgovornosti. Kakvi su utisci po povratku u starčevačku školu? - Četiri godine sam radila kao direktor u osnovnoj školi u Omoljici. Povratak u Starčevu, sem zadovoljstva, doneo je i razna iznenađenja. Posle 4 godine mnogo toga se promenilo. Mnoge kolege, posebno nastavnici u višim razredima, više ne rade, neki su se penzionisali, neki otišli na druga radna mesta, u druge škole. Na njihova mesta došli su mladi ljudi, sa kojima tek treba da se upoznam. A situacija koju ste zatekli? - Što se opremljenosti tiče, ne bih želela da pravim paralelu između starčevačke i škole u kojoj sam do skoro radila. Međutim, moram da istaknem, da kako bismo omogućili što kvalitetniju nastavu modernom metodikom, treba dosta toga da se uradi po pitanju opremljenosti škole. Pored osnovnih nastavnih sredstava, školi nedostaje i adekvatan i nameštaj u učionicama. Pre nego što se usredsredimo na modernizaciju i poboljšanje kvaliteta nastave, pred nama je adaptacija mokrih čvorova, menjanje podova, sređivanje stolarije i niz radova na samom školskom objektu. Treba puno toga da se uradi i nadam se da ću u ulozi menadžera škole uspeti da uz pomoć lokalne samouprave obezbedim dovoljno sredstava, kako bi se nastava pohađala u optimalnim uslovima, što će za posledicu imati i mnogo bolje rezultate naših đaka. Kako su vas kolege i roditelji prihvatili u novoj ulozi? - Ne bih to komentarisala. Svi mi u kolektivu, članovi Školskog odbora i Saveta roditelja imamo isti cilj, a to je poboljšanje uslova i modernizacija nastave. Ima mnogo ideja i velike želje da mnogo toga uradimo u što kraćem periodu. Pred nama je puno posla, nema vremena za emocije. U sklopu škole rade i vrtić i zabavište, kakva je tamo situacija? - Što se zabavišta tiče normalno se radi, od ove školske godine započeto je sa novim predškolskim programom i mislim da to dobro ide. Naravno da su i u tom prostoru neophodni pojedini radovi, ali više od toga potrebna su nastavna sredstva. Što se vrtića tiče, pokazalo se da vrlo dobro posluje i da su roditelji u velikom broju zainteresovani. Ozbiljno se počinje sa razmišljanjima o proširenju postojećeg kapaciteta. Za to su potrebna velika sredstva, tako da vam trenutno ne mogu više o tome reći, ali ćete biti obavešteni ukoliko počne da se dešava nešto po tom pitanju. Da li nam možete reći nešto o odnosu škole sa drugim institucijama? - Odnos škole prema institucijama u mnogome zavisi od politike same škole. Ne mogu da pričam ništa o dosadašnjem odnosu škole. Iznad svega želimo da otvorimo školu prema svim institucijama, kako u mestu, tako i šire. Od njih očekujemo dobru uzajamnu saradnju, podršku, ali i pomoć. Posla ima mnogo. Timskim radom možemo mnogo toga da uradimo. Koristim priliku da pozovem sve roditelje i ostale meštane da se priključe planiranim akcijama i daju svoj doprinos modernizaciji škole. Vaša poruka đacima i roditeljima? - Kao što već rekoh, pozivam roditelje i sve ostale da se uključe i pomognu nam da poboljšamo uslove u školi. A što se đaka tiče, neka uče, budu pažljivi na nastavi i da ubuduće pokažu dobre rezultate na takmičenjima i još bitnije na prijemnim ispitima za srednje škole. Daniela Maksimović
|
E-mail: [email protected] © 2007. Webmaster
|
Kako je Preduzeće poslovalo u protekloj 2006. godini?
Jedan je od najlegendarnijih fudbalera našeg mesta! Ostali su upamćeni
njegovi “ubitačni“ voleji, cepanja mreže, “pajanje rašlji“ gola OFK
“Beograda“ ili “grejanje dlanova“ Radeta Zalada (poznatog golmana
“Partizana“)!
Drenka Stojković je rođena 1950. godine u Uroševcu na Kosovu i Metohiji.
Završila je srednju ekonomsku školu i sem pevanja nikada drugi posao u svome
životu nije radila. Kao estradni umetnik je puno putovala, sarađivala je sa
mnogim zvezdama iz stare Jugoslavije a provela je tri meseca pevajući u
Americi. Drenka je i majka sada već troje odrasle dece, estradni penzioner i
od 2000. godine - Starčevka. Za Starčevo kaže da joj je priraslo za srce i
da ima osećaj kao da je u njemu odrasla. Stekla je puno prijatelja sa kojima
se svakodnevno viđa.
Pre
petnaestak dana starčevačka Osnovna škola “Vuk Stefanović Karadžić“ je
dobila novog direktora. Sa iste te pozicije, samo sa mesta direktora škole
iz susedne Omoljice, u naredne četiri godine, mesnu školu u Starčevu vodiće
Snežana Antonijević, naša sugrađanka.