Internet izdanje broj 147 od 15. juna 2006.
|
Internet izdanje broj 147 od 15. juna 2006. |
|
|
|
|
Intervju
Dr MIŠA SOKOLOVIĆ, ČLAN
SAVETA MESNE ZAJEDNICE STARČEVO Funkcionišemo u okviru mogućeg
Naš sagovornik ističe da nema partijskih previranja u radu Saveta i da je sav rad zasnovan na mogućnostima kojima se raspolaže
- Tačno je prvi put sam član Saveta, rekao bih da je malo vremena prošlo da bih mogao da iznesem utiske. Još uvek pratim situaciju, način rasprave i donošenja odluka. Mogu da kažem da je zamišljen način funkcionisanja Saveta dobar. Ko ima više iskustva bolje se snalazi, jer je bolje upoznat sa procedurom. Mi, koji smo prvi put tu, tek počinjemo da se ozbiljnije uključujemo u sam rad. Kako prolazi vreme, sve više shvatam način rada, a to će mi omogućiti da budem i više uključen. Ima li nešto u Savetu što vam se ne dopada, što biste okarakterisali negativno? - Nisam, za sada, primetio nešto što bi tako okarakterisao. U principu, svako ima svoje mišljenje koje može slobodno da iznese na sastancima. Otvoreno se raspravlja, ako predlog ima većinu, usvaja se, ako nema, ne prihvati se. Ostvaren je dobar odnos, u kojem ne primećujem ništa negativno. Svakom je dozvoljeno da kaže šta misli o nekom problemu ili o nečijem predlogu, i to se ne uzima za zlo. Da li ste do sada primetili partijska previranja među članovima? - Iskreno da vam kažem, još uvek ne znam da li su pojedini članovi iz nekih političkih stranaka ili su nezavisni kandidati. Na sastancima nisam primetio da neko zagovara ideje neke stranke ili da kaže moja stranka misli ovo ili ono, ili traži ovo ili ono. Atmosfera u Savetu je takva da to uopšte ne dolazi do izražaja, jer nam je cilj zajednički, interes Starčeva, a to ne može puno da se razlikuje. Jeste li uspeli da, za ovo kratko vreme, ostvarite neku ličnu ideju od interesa za Starčevo? - Mi smo usvojili plan rada, na samom početku. To su sve i zajedničke i pojedinačne ideje. Nije bitno čija je ideja bitno je da je dobra za nas i da se ostvari. Što se samog plana rada tiče, on je odličan. S obzirom na novac kojim se raspolaže, planom je predviđen maksimum. Nadam se da će priliv novca omogućiti ostvarenje svih stavki iz plana i naravno želeo bih da nam administracija bude naklonjena, jer ponekad novac nije presudan, već razni papiri koje je jako teško dobiti. Papirologija je nešto što utiče na rokove, a niko ne može po tom pitanju ništa da uradi. Inače, među članstvom ne postoji nikakva opstrukcija. Ukoliko neki rokovi ne budu ispoštovani, razlog će biti ili novac ili spoljni uticaji kao što je čekanje na razne dozvole, saglasnosti i slično. Nalazite li da ste dovoljno angažovani u radu Saveta? - To je relativna stvar. S obzirom da je to volonterski posao, obaveze se usklađuju sa poslom i porodičnim obavezama. Ima ljudi koji su mnogo aktivniji od mene. Imaju mnogo više vremena, u penziji su ili im posao to dozvoljava. Da li je Mesna zajednica dovoljno otvorena prema građanstvu? - Na svakom sastanku Saveta ima predstavnika građana ili organizacija, koji dolaze da obrazlože svoje zahteve i probleme. Koliko znam i preko dana mesna zajednica je otvorena, građani mogu da dođu da prijave svoje probleme ili da dobiju potrebne informacije. Savet se trudi da u skladu sa mogućnostima izađe u susret zahtevima građana. Moramo biti svesni da želja ima puna, a mogućnosti su ograničene. Član ste Upravnog odbora doma kulture u Starčevu, kakva je saradnja između Doma i Mesne zajednice? - Dom kulture takođe funkcioniše u zavisnosti od novca. Koliko ima novca, Dom se maksimalno koristi za kulturni dobrobit Starčeva. U Domu kulture postoji ekipa koja dobro radi svoj posao i daju svoj maksimum u skladu mogućnosti koje imaju. Što se Mesne zajednice tiče, ona pomaže rad Doma kulture i da ima više novca svakako bi još više pomagala. Ono što Mesna zajednica daje je upravo srazmerno mogućnostima. Mislite li da je program Doma kulture, s obzirom na mogućnosti, zadovoljavajući? - O tome bi se moglo raspravljati. Bila je ideja da se ponovo otvori bioskop, pa se postavilo pitanje da li bi dobro funkcionisao, da li bi bilo dovoljno publike za bioskop. Pitanje je u šta treba uložiti, šta bi se isplatilo. Galerija lepo funkcioniše, izložbe su relativno dobro posećene. Folklorna sekcija dobro radi. Festival tamburaša je vrlo popularna manifestacija. Prostorije Doma su na usluzi raznim organizacijama i udruženjima građana, tako da je Dom sasvim podređen selu. Vi ste i u Upravi Izviđačkog odreda “Nadel“, kako odred funkcioniše i da li Mesna zajednica ima razumevanja i za takve organizacije? - U rad odreda sam najviše uključen i mogu reći da lepo funkcionišemo. Ima puno zainteresovane dece za takvu vrstu aktivnosti. Odred je vrlo aktivni, gotovo svakog vikenda desetoro dece sa pet do šest odraslih putuju po različitim mestima u Srbiji. Družimo se, sklapamo prijateljstva sa drugim odredima. Uspostavili smo kontakte sa Republikom Srpskom i Makedonijom, tako da rad kluba dobro napreduje. Trenutno klub broji između 80 i 100 članova bez odraslih. Novac za putovanja i ostalo dobijamo uglavnom putem sponzorstva i od Mesne zajednice. Mesna zajednica je prva na listi organizacija koje nam pomažu. MZ pomaže sve akcije Kluba u Starčevu. Kako glasi vaša poruka Starčevcima? - Svima nama treba da bude obaveza da se borimo za bolji standard, za situaciju gde svako, radno sposoban, ima posao i da mu on obezbeđuje pristojan životni standard. To je početak, da svako sposoban ima posao, da zarađuje i da od te zarade može pristojno da živi. Iz takvog života proizilazi i zadovoljstvo prema državi. Sa jakim pojedincem i država je jaka. Daniela Maksimović
STARČEVAČKI INOVATOR SLOBODAN TRPKOVIĆ Majstorska radionica
Razlog zbog kojeg smo želeli da obavimo sa vama ovaj razgovor je čudna i ekonomična poljoprivredna mašina koju ste sami konstruisali. - U pitanju je špartač za kukuruz i druge kulture koji ima motor od popularnog APN4 Tomos motorcikla, ima i nekih delova od pumpe za vodu. Potrošnja goriva je izuzetno mala, jedan litar benzina na lanac zemlje a učinak u poslu velik. U toku su radovi za obavljanje više funkcija, naprimer sejanje nekih kultura, đubrenje... I sve to uz minimalan fizički rad i malu potrošnju. Ekonomično zar ne? Po potrebi motor vratim na motorcikl i mogu da se vozam do mile volje. Kako je nastala ideja za ovakvu napravu? - To je mašina za obradu veće bašte u kojoj traktor pravi veliku štetu prilikom okretanja pa čak ugazi i komšijski deo letine. Ovakav špartač radi na čisto ljudski pogon ili eventualno ga vuče konj, znači rad sa ovim alatom je vrlo težak. Neki ljudi su pokušavali da naprave sličnu mašinu pre mene, ali im nije polazilo za rukom, čak su i mene demoralisali rečima “nema od toga ništa“. Velika volja i upornost su doprineli mom poduhvatu kao i poznavanje metala, prenosnika... I evo, mašina radi. Naravno da prvi test nije bio sto posto uspešan, bilo je tu sitnih dorada i prepravki da bi mašina bila bila ovakva kakva je sad. Pomenuli ste još neke funkcije koje će moći da obavlja konstruisana mašina? - Za sad može da se montira grabulja koja može da ravna baštu. U toku je izrada valjka kome je namena da utaba zemlju prilikom zasada travnjaka. Probao sam da dogradim sejalicu za grašak, šargarepu, peršun i slično bilje... Problem je bio u lancu, često je spadao, trenutno radim na rešavanju tog problema. Plan je kao što sam rekao da mašina razbacuje đubrivo po bašti. Ekonomično, praktično - to je cilj. U radionici imate vrlo zanimljivih naprava, čemu služi ona sprava sa motorom od brisača za automobil? - To je ražanj. Motor je od brisača automobila. Napravio sam odgovarajući prenosnik, osovinu sam uzeo od volana takođe sa automobila pošto postoje krstaci koji dozvoljavaju da čitava naprava ne mora da stoji fiksirana u ravni sa ražnjom. Znamo da naš narod često voli da ispeče prase u prirodi gde je teren neravan, e to ovaj ražanj dozvoljava i radi na akumulator, ne oduzima puno vremena ljudskom faktoru i ono okretanje praseta u nedogled. Za kućne uslove sam napravio peć za pečenje prasića koja je takođe efikasna, što su potvrdili moji prijatelji uživajući u ukusnoj prasetini. Kako nalazite vremena za ovakve poduhvate s obzirom da ste stalno zaposleni? - Zaposlen sam u DPP-u “Vojvodina“ u Starčevu kao vozač traktora. U sezoni se radi i mnogo više od običnog radnog vremena, naporan je to posao i tad nemam vremena za sklapanje praktičnih spravica. Mada me ovaj rad u kućnim uslovima opušta i to mi dođe kao hobi a znamo da su hobiji čista ljubav prema određenim interesovanjima. Imam dve odrasle ćerke i sa te strane nemam problema, svo slobodno vreme provodim u radionici. Evo trenutno radim kosilicu koju sam uzeo ne ispravnu, uz zamenu nekih delova pokosiće ona još puno travnjaka. Neki ljudi loše održavaju alat sa kojim rade, time skraćuju čak i za pola, predviđenog veka trajanja, nikada se neće opametiti, nije proizvođač džabe naznačio kako rukovati mašinom. Da li planirate da se pojavite na nekom od sajmova inovacije sa svojim patentom? - Nisam siguran da bi se usudio na takav poduhvat. Mašinu za špartanje sam napravio za lične potrebe, meni je potreban takav alat. Patentirati proizvod je vrlo velika investicija, za sada ću se truditi da dogradim priključne alate koje sam pomenuo i olakšati sebi posao. Ali možda jednog dana... Goran Milošević
Nenad Bekić Beli, trener Košarka zauvek!
Malo ko ne bi pogodio da je reč o veoma poznatoj faci starčevačkog društvenog života, naročito onog sportskog dela - Nenadu Bekiću, mnogo poznatijem kao Beli, jednom od trenera košarkaškog kluba “Roling hanter“. Nenad Bekić, rođen 13. januara 1977. godine, od majke Svetlanke i oca Josifa, rastao je uz pet godina starijeg brata Dejana, trenutno je u dužoj intimnoj vezi s jednom Mirelom. Završio je srednju elektrotehničku i Sportsku akademiju za košarkaške trenere i kao što je već rečeno, tim poslom se sada i bavi, a povremeno ga možemo sresti u kafeu “Volejbol“, gde vas može uslužiti nekim osveženjem. Kako je mali Beli počeo da pika loptu? - I najranije detinjstvo mi je ukazivalo na sport, kao opredeljenje. Pod uticajem, može se reći legendarnog, deda Paje, koji je obeležio jedno fudbalsko razdoblje u Starčevu, brat i ja smo neprekidno visili na igralištu “Borca“. Fudbalica nam je bila glavno zanimanje, a lokacija je bila, uglavnom, kod mamine babe i dede u ulici Maršala Tita. Takođe, zahvaljujući nadaleko čuvenoj seriji “Otpisani“, igrali smo se partizana i Nemaca, a ja sam najviše obožavao neprevaziđenog šereta Prleta iliti Dragana Nikolića. Tu su i razni sitni nestašluci, krađe voća, ali sve u svemu, nikada nisam bio problematično dete. Pomalo sam bivao ljubomoran na brata, jer sam smatrao da kao stariji ima neke privilegije, dok sam s roditeljima sam uvek imao fenomenalan odnos, čak šta više - mogu reći da su mu bili idoli! Kreće se i u školu... - Imao sam sreću da se nađem kod učiteljice Stane. Ona nas je majčinskim odnosom i posebnim autoritetom izuzetno ispravno vaspitavala. Kasnije, u višim razredima, vođeni strogom rukom(!) nastavnika Pere Dragojerca, koji nam je ulivao strahopoštovanje, nastavili smo da budemo uzorno odeljenje. Moram da napomenem da su tada batine bile legitimno “pedagoško“ sredstvo, a ja sam najčešće takva “znanja“ primao od Nedeljka Navale, nastavnika ruskog, ali i uprkos tome, uvek sam ga veoma poštovao. Pravili smo razne trikove, kao npr. - pošto je moj kum Steva Petrović - zvani Bakarić, živeo pored Škole, a bio je i dobar prijatelj s našim razrednim i s obzirom da su obojica bili ugledni zemljoposednici, pozivao sam kuma kad god je “gusto“ - kad su kontrolni, propitivanja... E, kad on dođe i nametne Peri neku poljoprivrednu temu, odmah nam lakne, jer to je uvek trajalo po ceo čas! Iz tih dana veoma mi je ostala u sećenju ekskurzija u manastir Studenicu, kojom sam bio fasciniran. Počinje i treniranje... - Najpre sam se još od 1985. godine, “šlepao“ uz brata Nenada, a 1989. godine počinjem i zvanično da treniram. Pamtim i veliki rivalitet između mene i Boška Obućine. Igrao sam na pozicijama pleja i beka-šutera. Šta više važio sam za odličnog šutera. Tu su i prve utakmice, kao ona - kada smo u nekoj kup utakmici pobedili “Dinamo“, ali zbog “švercovanja“ dva, kasnije se ispostavilo, potpuno beskorisna, igrača, na kraju smo i eliminisani. Posle toga, 1990. godine, debitovao sam na klupi prvog tima, a počeo sam i da pobeđujem brata u basketu, što je za mene, u to vreme, bilo ravno olimpijskoj medalji... Dolaze i godine užasa. - Da, 1991. godine upisao sam Srednju elektrotehničku školu i taj period mi nije ostao u nekom prijatnom sećanju. U tim ratnim godinama, otac je bio na ratištu, brat u vojsci, ludilo je vladalo na sve strane... Košarka je bila, maltene, jedini ventil za izbacivanje negativnu energiju. Posle toga nastavio sam sa igranje u “Borcu“, uz jednosezonski izlet u KK “Centar“ iz Pančeva. Bilo je mnogo utakmica za pamćenje, ali meni se značajno urezala jedna, i to 1995. godine protiv “Hemofarma“, kada sam zabeležio rekordnih 28 poena. Tada mi je najbliži saigrač bio Vladimir Gašić, s kojim sam pride bio u veoma prisnim prijateljskim odnosima. NJega je kasnije život odveo čak u Ameriku, ali smo i dan-danas u kontaktu. Karijera nije dugo trajala? - Pa, negde 1999. godine shvatio sam da moje mogućnosti nisu tolike da bih se bavio sportom na vrhunskom nivou. I tako sam, zahvaljujući mom nekadašnjem treneru Tomi Laziću, vanserijskom čoveku i stručnjaku, još '95-e počeo da razmišljam o trenerskom pozivu, te sam pomenute godine bombardovanja i upisao Sportsku akademiju, željan i zvanične edukacije. Uporedo se odvija i period adolescencije, odrastanja, izlazaka... - Moje društvo - Marko Pejčić, Gaga Marjanović, Ćira, Vukša i drugi - bilo je uvek vedrog i pozitivnog raspoloženja. Voleli smo dobar provod, a s obzirom da ga baš i nije bilo u puno u Starčevu, nije nam bilo teško da ga potražimo i u gradu i dalje, pa i po cenu da se vraćamo peške u sitne sate! Vredno je pomena da smo već sa šesnaest godina “zapalili“ na more u Sutomore i fenomenalno se proveli. Tu je i služenje Vojske u Leskovcu, gde sam se uverio u posebne čari tamošnjeg roštilja... Poslednjih godina aktuelna je i trenerska karijera... - Klub “Roling hanter“ osnovan je 2003. godine, a već naredne godine počeli smo i zvanično da se takmičimo. Takmičimo se kao seniori u konkurenciji okružne srpske lige. Radimo i s mlađim kadrovima od prvog do osmog razreda. Podvlačim veliku podršku naše Masne zajednice, koja nas finansira na mesečnom nivou, ali i time što je obnovila teren kod Osnovne škole. Tako je posle punih deset godina, ponovo odigrana jedna zvanična košarkaška utakmica u Starčevu. U Klubu se sve radi s puno entuzijazma i na amaterskom nivou. Cilj nam je da učlanimo što više dece, i kroz zabavu ih stimulišemo da se ozbiljnije uključe u trenažni proces. Vredno je pomena i da od septembra krećemo sa takmičenjima u ligi Srbije u još tri kategorije - kadeti, pioniri i mlađi pioniri! Kada je moj angažman u pitanju, još uvek učim, ali ogromnu podršku imam od strane Nebojše Vidića, koji već prilično dug period pliva u trenerskim vodama. Sa Akademije sam poneo znanja iz psihološko-socioloških oblasti, pa mi želja da prvenstveno od dece učinim zdrave ličnosti i dobre ljude, koji će imati osećaj pripadnosti kolektivu. Kasnije, ako nam se ukaže mogućnost stvaranja nekog dobrog igrača, sigurno je nećemo propustiti. A da bi se postalo vanserijski igrač, zna se šta je neophodno - visina, motorika, psiha i na prvom mestu - mnogo “krvavog“ rada! Skoro je u organizaciji našeg kluba u starčevačkom KKK gostovala trenerska legenda - Vlado Đurović, koji je ukazao na posebnost naših trenerskih stručnjaka, da ne priznaju ni autoritete, ni zvezde, da ih hvataju za gušu i teraju da igraju kao i svi ostali. To treba da posluži kao uzor, mnogim našim mladim zvezdicama, koji prerano uzlete i onda jako tresnu u beton. Kad smo već kod toga, ko su košarkaški i trenerski idoli? - Što se idola iz trenerskog sveta tiče, tu je na prvom mestu Boža Maljković - naš najtrofejniji trener, potkovan velikim znanjem koje je nesebično spreman da pruži, u šta sam se uverio na mnogobrojnim seminarima, koje sam poslednjih godina pohađao. Izdvojio bih u tom smislu i Duška Ivanovića, trenera Barselone, velikog radnika i perfekcionistu kada je postavljanje igre u pitanju. Kada je reč o igračkim uzorima, tu je bez dileme, ubedljivo, nedostižni leteći Majkl DŽordan. Na kraju i poruka sugrađanima: - Trudite se da i u ovim sivim vremenima uživate u životu, ali ne prestajte da ulažete u sebe! portretisao Jordan Filipović
|
E-mail: [email protected] © 2006. Webmaster
|
S obzirom da
vam je ovo prvi mandat u Savetu Mesne zajednice, recite nam kakva su vam
prva iskustva?
Slobodan Trpković je rođen 1960. godine i čitav svoj život provodi u Starčevu. Školu
zaršava u Beogradu, smer mašinbravar. Ubrzo zasniva porodicu i zapošljava se
u starčevačkom DPP-u 
Član je veoma
uvažene starčevačke porodice, pogotovo ako je reč o sportu. Posle kraće
igračke karijere, gde je bio jedan od najtalentovanijih košarkaša svoje
generacije, odlučio je da se posveti trenerskom pozivu i gazi krupnim
koracima, pa lagano vraća ugled ovog popularnog sportu u našem mestu.