Internet izdanje broj 134 od 31. maja 2005.
|
Internet izdanje broj 134 od 31. maja 2005. |
|
|
|
|
Intervju
INTERVJU: MILOŠ VASIĆ, AUTOR KNJIGE “ATENTAT NA ZORANA“ Sećanja sa nostalgijom Miloš Vasić, novinar nedeljnika “Vreme“, pred mnogobrojnim Starčevcima govorio o svojoj knjizi “Atentat na Zorana“
Dešavanje koje u poslednje vreme okupira ogromnu pažnju naše javnosti je izlazak iz štampe knjige pod nazivom “Atentat na Zorana“, koja predstavlja svojevrstan dosije jednog od najtragičnijih događaja novije srpske istorije. Knjigu je napisao doajen našeg novinarstva - Miloš Vasić, novinar beogradskog nedeljnika “Vreme“, poznat i kao neko veoma upućen u pomenutu i njoj slične teme. Miloš Vasić je rođen 1947. godine u Beogradu. Kao novinar radi od 1969. godine, dugo bio u “NIN“-u, da bi se sada skrasio u “Vremenu“, čiji je i akcionar. * * * Kakav je Vaš uvid u reakcije običnih ljudi u “malim sredinama“, kada je u pitanju značaj teme kojom se bavite u knjizi? - Starčevo je prva seoska sredina u kojoj sam se obreo. To mi je neobično drago, jer je moja baba Julijana, vodila poreklo iz vašeg mesta. S druge strane obilazeći razna mesta od Beograda i Novog Sada, preko Zrenjanina, Čačka, pa sve do, recimo, Lazarevca, itekako sam imao prilike da razmenjujem mišljenja s “običnim smrtnicima“, do čega mi je naročito stalo, s obzirom da i sebe smatram delom tog istog običnog naroda. Čak, moram da priznam, da mi je “silazak u bazu“ posebna uživacija, naročito ako je ambijent nalik na ovom u Kreativnom kulturnom klubu, gde se može ćaskati bez foliranja. Opšte je mišljenje većine sagovornika da ostaje žal zbog velike apstinencije demokratski nastrojenih birača posle pada DOS-ove, odnosno Živkovićeve vlade, jer je dolaskom usporenog Koštunice automatski došlo do diskontinuiteta sa Zoranovom politikom. Drugo što upada u oči je velika seta za samim Đinđićem, koja se se ogleda u razmišljanju tipa- “trebalo je da umre, da shvatimo koliko nam vredeo“. Činjenica da je bio neviđeno vredan i ambiciozan, a i posao sprovođenja teskobne tranzicije, dovodila je do toga da je, kao takav, bio podesan za mnoge kritike. Doduše katkad je to bivalo i opravdano, čak sam mu i ja često zamerao, najviše zbog popustljivosti prema raznoraznim subjektima - crkvi, crvenim beretkama... Sve u svrhu njegovog osnovnog cilja - ekonomskog preporoda Srbije. To ga je na kraju i skupo koštalo. Možda bi, da me je poslušao i energičnije reagovavao u određenim situacijama, verovatno i danas bio živ. Uprkos svemu, Zoran je bio jedini političar, dovoljno smeo da povlači hrabre, a nepopularne poteze, koji su i interesu države. Neko je, između ostalog, morao da pošalje Slobu u Hag, a to su znali i Koštunica i njegovi legalisti, ali su “junački“ zabijali glavu u pesak. Dotle je Zoran stoički izašao pred narod i prihvatio svu odgovornost, a samim tim navukao i gnev raznoraznih destruktivaca. Đinđića, na žalost, nema više, ali kakva je perspektiva države, imajući u vidu konstelaciju političkih snaga? - Mada sam davno prestao da se bavim apstraktnim predviđanjima, mišljenja sam da stvari nisu baš ružičaste. Vlada Voje Koštunice je skup sitnih političkih interesdžija bez namere da preduzme išta dugoročno. Pa, šta možete misliti o vladi čiji je sekretar jedan tako tragikomičan lik, poput Dejana Mihajlova? Što se tiče vajnog nam predsednika Borisa Tadića i njegove main-stream Demokratske stranke, njima je najbitnije da ljube popovima ruke, budu sa svima dobri i po mogućstvu ne rade previše. O radikalima i socijalistima ne vredi trošiti ni slova. Jedino što je bilo po mom ukusu je ekipa Zorana Živkovića, koji je po mentalitetu bio konsezualno prirodni nastavljač lika i dela pokojnog premijera. LJudi možda nisu dovoljno informisani, ali Živković je uspeo da donese niz progresivnih mera - kao npr. davanje državljanstva izbeglicama iz Hrvetske, koje je npr. Sloba, po tom pitanju, “zavlačio“ godinama. Premijer je nastradao tragično i to niko ne spori, ali mnogi dovode u pitanje rezultate akcije “Sablja“. - “Sablja“ je dovela do toga da se kriminalna scena Srbije, kompjuterskim žargonom rečeno, “resetuje“, odnosno, dovede na nulu. Međutim, nekim sumnjivim političkim krugovima neobično je stalo da se od toga napravi “fašistička diktatura dugonoge Nataše Mićić“. Kao, tu su privođeni nevini pošteni građani. To je, naravno, smešna priča, jer svako u svojoj sredini zna ko su ta “nevinašca“ i koliko putera imaju na glavi. Tu prednjači DSS, koji pošto-poto želi da proturi tezu o “Sablji“ kao o nekoj vrsti Golog otoka, kako bi amnestirala neke svoje zaslužne saradnike. Kao jedan od najinformisanijih novinara, kako podnosite breme nekog ko barata sa toliko “zapaljivih“ podataka? -To stvarno i jeste neko breme, u smislu da imam obavezu da sve uredno i sistematično ispratim do kraja, pa stoga sve duže i duže sedim u Specijalnom sudu, a sve se manje oslanjam na agencijske izveštaje. Postoji strah u dnu stomaka da me neko nije izradio, da negde nisam pogrešio. Ali kako se suđenje odvija, kako se smenjuju svedoci, sve se više uveravam da su stvari onakve, kakvim sam ih prikazao u knjizi. Jer jedno je kada neko nešto ispriča meni ili Brankici Stanković u “Insajderu“, a drugo kada to uradi u sudu, pod zakletvom. Kada je u pitanju moja fizička sigurnost, nemam nekih većih problema, jer sam prihvatio rizik koji nosi moja profesija. Ipak, prilično sam oprezan, pa sam tako neko veče ispred ulaza u stan opazio dvojicu u autu, kako “uživaju“ u dimu cigareta. Za svaki slučaj pribeležio sam registarski broj, ušao na sporedni ulaz i sutra utvrdio u policiji da, na sreću, nije bilo razloga za bojazan. Najbolji lek za sigurnost je - a to savetujem i sve mlade novinare - čim saznaš neku opasnu informaciju, uđi u prvu kafanu i ispričaj je na sav glas. Pa, ne mogu ceo šank da pobiju! To je neka vrsta taktičke predostrožnosti, što sam naučio od jednog italijanskog novinara, koji se tako “branio“ od mafije. Kada bolje razmislim više sam strahovao npr. početkom devedesteih, kada sam na Radio Pančevu vodio noćni program petkom pod nazivom “Ispovedaonica“, u kome sam, među prvima, predskazivao tragične posledice vladanja ondašnjeg režima. Tada nije bilo kontrole slušalaca, digitalnih centrala, pa su se u emisiju neometano javljali raznorazni likovi. Mnogi su me zdušno podržavali, ali bivalo je i onih koji su mi pretili glavom. Dešavalo da u toku jedne noći izgubim i do dve i po kile od siline lučenja adrenalina. Kratak osvrt na profesionalnu karijeru. - Pošto sam sredinom šesdesetih malo “preterivao“ sa studiranjem filozofije, shvatio sam da je poželjno da zaradim po koju kintu. Najpre sam radio u nekoj turističkoj agenciji kao vodič, a potom i kao vozač rent-a-kara. To je trajalo do neke 67-e, kada je gradska policija raspisala konkurs za nova radna mesta. Posle intezivnog bubanja upravnog prava i raznih uredbi postao sam milicajac sabraćajne nadležnosti. Uglavnom sam radio na ulici i to, mahom, noću jer sam sebe uvek smatrao noćnom pticom. U ta srećna i mirna vremena noćna smena nije predstavljala nikakav problem. Tek po koja svađa i preglasna muzika. Ubzo sam i to izgustirao, razdužio se i jedino mi je ostao jedan nezaduženi znak STOP, koji i sada čuvam kao uspomenu. Prvi kontakt sa novinarstvom zbio se 69-e, zahvaljujući poznanstvu sa sjajnim Angelom Miladinovim, koji je radio na TV Zagreb, veoma kvalitetan dokumentarni program, a sve zbog taoga što sam bio oženjen Zagrepčankom. Kolege su mi bile, sve sama fina gospoda - Saša Zalepugin, Ivan Hetrih... Potom sam zbog urođenog talenta za jezike (deda govorio šest jezika, računajući i romski!), radio za United press interatiional, gde se sećam putavanja u jugoistočnu Aziju 1971. godine. Kada mi je i to postalo dosadno, vraćam se u Beograd, tačnije u “Atelje 212“, gde radim kao sekretar. Možete samo zamisliti kakva je to ekipa bila - Mira Trailović, Jovan Ćirilov i, posebno, Mihiz - jedan divan, genijalan čovek od svih poroka, s kojim sam bio na najbližim talasnim dužinama. Naročito je bio fasciniran brojem moje dece, kojih je tada bilo već četvoro. Zatim sam radio kao dopisnik slovenačke “Tribune“, lista koji, kao i sama Slovenija, bez dlake na jeziku, krajnje liberalno, pisao o svim gorućim temama. Tu sam mogao i sam pisati svakojake “gadosti“, jer to u deželi nikom nije smetalo. I, najzad, 74-e uz dogovor u kafani “Madera“, s jednim velikim i fantastično sposobnim čovekom Draganom Markovićem, tada zamenikom glavnog urednika “NIN“-a, prelazim u taj časopis. Za godinu dana on postaje i glavni urednik. To je bio signal da okupi ekipu nas, klinaca “terijara“, i za godinu dana podigne tiraž sa 52.000, na neverovatnih 102.000 primeraka. On je bukvalno znao sve o svima i mogao da čini što mu je volja. Jednom me je poslao da napravim reportažu o izložbi Miće Popovića, koji je slovio za velikog disidenta. Odmah je nastala silna halabuka u komitetu. Okupe nas partijske drmadžije na ribanju, a Dragan se izvadi na to da sam mlad i zelen, pa još i nisam član partije, od čega sam se nekako uvek izvlačio. On me, kao, susependuje na dve nedelje, a za uzvrat bivam poslat na “otkrivanje novih trendova u svetskom novinarstvu“ u Francusku, Nemačku, Holandiju, Italiju, sa sve dnevnicama i plaćenim smeštajem i hranom. I još su mi bile ostale neke silne paruštine, iako sam se provodio kao car, ali u isto vreme i obavljao posao. Čovek jednostavno nikom nije ostajao dužan. To su bila neka dobra vremena u kojima je postojao neki sistem vrednosti, bez obzira na komunističko uređenje? - Sve je to teklo, više-manje lepo, sve do onih sumornih devedesetih, jer u “NIN“-u je prestalo biti moguće raditi kvlitetno, pa je došlo vreme za “Vreme“. Ja sam jedan od osnivača i suvlasnika. Imam 1.7 % akcija i, mada, nikad nisam dobio ni jednu dividendu, ne žalim se previše. Od ostalog, rado se sećam, već pomunute “Ispovedaonice“ na pančevačkom radiju. Kad je reč o Pančevu, Vaš stav o trenutnoj situaciji, pogotovo po pitanju ekologije? - Pančevo je suočeno sa onim, sa čime je suočen bilo koji evropski industrijski grad, a to je - kako da ubedite industrijalca da se odrekne dela profita u korist čistog vazduha! Pola novije američke istorije je protkano takvim borbama. Tu je i Starčevo... - Pošto sam imao dedu u Bavaništu, tamo sam provodio po celo leto. Bio sam pravo paorsko dete, odrastao uz konje. Pamtim tako pedesetih, deda upregne taljige, baba spakuje slanine, luka i drugih špecija i pravac na slavu u Starčevo letnjim putem kroz prašinu... I dan-danas se osećam kao dete ravnice, što moja sadašnja žena, Ličanka, teško može da razume. Vaše mišljenje o novinama u malim sredinama? - Mislim da su to “užasno“ interesantne novine, u šta sam imao prilike da se uverim čitajući mnoge - od “Pančevca“ do “Kikindskih“. Ove vaše, iako nisam imao priliku ni da ih listam, na prvi pogled deluju izvanredno i podsećaju me na nešto što sam video u Americi. Bio sam negde na Srednjem zapadu, u seocetu koje liči baš na Starčevo, gde postoji mnogo zanimljiv list za čitanje. On se deli besplatno, jer su svi u tu namenu odrekli dela poreza, a toga se plaća i neki honorarčić novinarima - gimnazijalcima. Amerikanci imaju neobičnu naviku da se sve plaća Šta mislite organizacijama poput Kretivnog kulturnog kluba? - Verujem da imate šansu, jer za tako nešto dovoljno je samo 10% pametnih u jednoj sredini i rezultati mogu biti fascinantni. Ne dajte se, ritajte se i odupirite sivilu koje vas okružuje. Pasivnost i kuknjava je ono što je sveprisutno i što ja najviše zameram beogradskoj sceni nevladinih organizacija. Vazda su za sve drugi krivi. Tobože, ne mogu oni protiv više sile. Naravno da mogu. Pogledajte ono malo Nataše Kandić, šta je sve u stanju da učini. Na kraju, Vaša poruka Starčevcima? - Kao što je Zoran Đinđić govorio - nemojte da se samo izležavate i mislite na neke tamo kosovske kletve, musave Ravne gore ili zaveštanja jednog klerofašiste i antisemite Nikolaja Velimirovića, već uzmite nešto radite i grabite napred u normalan, savremeni svet! Jordan Filipović
* * *
KAD SE VOLI VODA, KAD SE VOLE BRODOVI... Panonski mornar Starčevac Nenad Miletić, vlasnik jedne od prvih stolarskih radionica u Starčevu, strastveni je i zaljubljenik u vodena prostranstva, a uskoro će ih i pohoditi sopstvenom jahtom
KAPETAN NA SVOM BRODU: Nenad Miletić Nenad Miletić, rođen je 1970. godine. Osnovnu školu završava u Starčevu, a stručno znanje stiče u Drvno-prerađivačkoj školi u Beogradu. LJubav prema obradi drveta, ribolovu i brodovima, stvorila je jasan cilj u njegovoj glavi koji je na samo jedan korak od ostvarenja. Put je bio, kako kaže, trnovit i čini mu se da traje čitavu večnost, ali već sledeće godine u ovo vreme staviće tačku i napraviti rezime uloženih mnogo sati truda. Pred tobom stoji samo još jedan cilj koji će ne sumnjamo uskoro biti realizovan.... - Još u osnovnoj školi pokazivao sam interesovanje za stolarski posao, ribolov i i sklonosti prema brodovima... Kao klinac sam se bavio izradom lustera od drveta i raznih proizvoda od šperploče, uglavnom su to bili predmeti za ukras... Teškom mukom sam došao do dana kada sam 1992. godine otvorio stolarsku radionicu i mogu da kažem da je to jedina radionica takve vrste u našem okruženju koja je zvanično registrovana. Što se tiče proizvoda, oni se prave po najnovijoj tehnologiji koji su u standardu ISO 9000 a tiču se građevinske stolarije, prozori, vrata... Naravno, za kvalitetan proizvod moraju da postoje i kvalitetne mašine koje redovno moraju da se obnavljaju kako bi išao u korak sa tehnikom a kvalitetnim radom ja to uspevam. Bavim se i opremanjem enterijera ekskluzivnih lokala, najpoznatiji koji sam radio je “Sport kafe“ u Beogradu. Mogu samo da dodam da iza stolarske radionice “Tiffanu“ stoji kvalitet, poslovnost, tačnost - što je rešenje za uspeh. Što se ribolova tiče, pretpostavljam da si prevazišao izlaske na vodu po starčevačkom ataru, reci nam nešto o toj vrsti sporta kojim se baviš? - Ribolov volim od malih nogu. Kako sam rastao tako sam se i ozbiljnije njime bavio, a iz ribolova je na videlo isplivala ljubav prema brodovima. Prvo prema čamcima, a kasnije sam maštao o pravom brodiću. Neko vreme sam lovio samo štuku, kasnije sam počeo da ulažem u opremu i sada sam opremljen za pravi šaranski ribolov. Iz ribolova se rodilo jedno pravo prijateljstvo što je rezultiralo kumovanje aktuelnom prvaku srbije u lovu šarana. Obilazim skoro sva šaranska mesta u Srbiji a najdalji put koji sam prevalio zbog šarana jeste jezero Tresetište kod Subotice. Kao i u svakom sportu tako i ribolov prate novi trendovi i zahteva neprestano ulaganje u opremu tako se i ja iznova i iznova obnavljam, trenutno posedujem parabolic štapove, dainja mašine, rot-pot-ove sa indikatorima trzaja... Pre dve godine desilo mi se da sam u Boko-Kotorskom zalivu “dobio“ ribu zvanu zubatac od 16 kilograma. Do tadašnji rekord iznosio je 12 kilograma koji pamte meštani a prošle godine sam upecao gofa od 12 kilograma i pagara od 10 kilograma, na istom mestu. Sportski ribolov zaista volim ali on je skup. Ipak, zadovoljstvo koje uzvraća upecana kapitalna riba je jedinstveno i to je razlog zašto puno vremena posvećujem tom vidu sporta. Pred nama se nalazi fascinantan objekat, nešto što još nije viđeno u Starčevu, ima veze sa ostvarenjem tvog životnog sna, neko to naziva stvar prestiža i glamura ali čovek koji o tome mašta čitav život mogao bi to drugačije nazvati? - Da, pred nama je pravi pravcati brod, jahta... Kupio sam ga prošle godine u maju od majstor-Šoleta iz Titela. Pravljen je po holandskom projektu LINSEN, dužine je 12,5 metara i širine 3,40 metara. Najveći problem je priprema enterijera koji privodim kraju i koji treba savršeno uklopiti u konstrukciju broda. Za tako poseban objekat mora i drvo biti kvalitetno, u pitanju je divlja trešnja, ptičji javor i tikovina. Planovi namene plovila su za sport i rekreaciju a u toku su pregovori sa turističkim agencijama za iznajmljivanje obilaska beogradskih znamenitosti i potrebe poslovnih ručkova. Kapacitet ljudstva na brodu je 10. osoba, na plovnom objektu postoji sspavaća soba, toalet sa tuš kabinom, dnevni boravak sa kuhinjom i terasa za sunčanje. Od opreme poseduje motor od 100 ks, sonar, radar, hidraulične komande, vinč za podizanje sidara. Trenutno sledi ugradnja motora i osovinskog voda zatim brod ću porinuti radi probne vožnje potom ponovo izlazi iz vode kada će uslediti ugradnja enterijera i završni radovi. Od dodatne opreme ugrađujem tankove za vodu, fekalne i kaljužne tankove što je po svetskim standardima i nezamislivo je da uplovim u bilo koju državu bez takve opreme. Sledeće sezone planiram da posao privedem kraju, a vi iz “Starčevačkih novina“ bićete moji gosti na porinuću i prvoj plovidbi. Naravno, ceo projekat puno košta tako da sam našao i neophodne sponzore. “Zorka“ iz Šapca finansira boju za brod, a zauzvrat postojaće njihova reklama na istom. U susret su mi izašle još neke firme koje se bave nautikom. Bitno je to da će se brod zvati “ANĐELKA“, po mojoj najstarijoj ćerki. Šta reći na kraju? - Svi mi imamo snove ali samo nadljudskom upornošću može svaki san postati java. Zato iskreno želim da u njima svi istrajete. Jedan podatak govori da kada se pustite rekom Tamiš, možete oploviti celu Evropu i pristati u Parizu. Da li je to jošjedan san? Nije. Po nautičkim kartama to je sasvim realno. Goran Milošević
* * *
PRAVO LICE JEDNOG DVADESETOGODIŠNJAKA! LJudi su skloni tome da o drugima sude na osnovu ili fizičkog izgleda ili nekih postupaka koje ne odražavaju njegov stvarni karakter. Mislim da je vredno truda da se to ispravi. U ovom broju vam predstavljam jednu osobu čiji je život vrlo zanimljiv, ispunjen mnogim događajima koje su mnogo uticale na formiranje njegove ličnosti - Marko Košanović, poznatiji kao Koške.
Kraljevački Starčevac: Koške Gde si rođen, i reci nam nešto o tvom dolasku u Starčevo? - Rođen sam u Pančevu, na Strelištu 15. juna 1985. godine, i tu sam živeo 3 godine. Zatim sam se preselio u Kraljevo, gde živi uglavnom cela moja rodbina. U Kraljevu sam išao u školu i živeo sam tamo deset godina. Godine 1998. vratio sam se u Pančevo i upisao “Mikinu“ školu. Tada sam dobio nadimak Koške. U Starčevo sam došao 2000. godine kada sam dobio kuću u kojoj i sada zivim. U početku sam godinu dana svako veče išao na Strelište. Prvi prijatelj u Starčevu mi je bio Ivan Arsenijević. Kakve su tvoje uspomene iz detinjstva? - Još kao klinac imao sam mnogo lepih devojčica i mi smo i sada dobri prijatelji. Uvek sam želeo da budem drugačiji od drugih, pa i po načinu odevanja. Nikada nisam voleo nepravdu. Čime se baviš? - Završio sam mašinsku školu... Radio sam godinu dana u Pančevu, a zatim sam prešao u Beograd, gde i sada radim. Kada radim, bilo sam ili sa nekim, uvek pevam! To me smiruje, naročito kada sam nervozan. Kako ispunjavaš svoje slobodno vreme? - Retko imam slobodnog vremena, ali kad ga imam, trudim se da ga ispunim na najbolji mogući način. Volim da igram basket, da odem na piće sa drugarima, da vozim bicikl, da pecam... Takođe, volim da pogledam dobar film, uglavnom ljubavne komedije i akcione filmove. Volim izazove - da se penjem na planine, da isprobavam nove stvari, volim da savladavam neke teške prepreke. Izlazim samo na proverenim mestima, tamo gde se osećam prijatno. Petak i subotu uveče provodim u Pančevu, a nedelju u “Pečurci“ na karaokama. Mnogo volim da pevam, a najslobodniji sam u svom kupatilu. Muzika je za mene smisao života. Volim da slušam stari rokenrol, kao i pop i zabavnu muziku. Obožavam knjige Agate Kristi i Oskara Vajlda. Čitajući knjige počeo sam bolje da shvatam neke stvari i dosta sam se promenio. Uz knjige se opuštam. Najčešće čitam u svojoj sobi, to je mesto gde se najprijatnije i najbolje osećam. Tu takođe pišem pesme i crtam. Šta bi uradio da promeniš svoje okruženje? - Kada bih nešto mogao da promenim, pustio bih da mladi vode ovu zemlju i vratio bih moje drugare Arsu i Ivicu. Poruka Starčevcima? - Pozvao bih vas da dolazite nedeljom u “Pečurku“, da slušate sve žanrove muzike i da se lepo zabavite. Smiljana Jeftić
|
E-mail: [email protected] © 2005. Webmaster
|
