Internet izdanje broj 128 od 30. novembra 2004.

Komentari

“Vojsko moja, ne zovi me sada...“

Pošto smo naivno poverovali da je utihnulo vreme dizelaša, turbo-agresije, premlaćivanja za par patika i, naravno, spektakularnih ubistava na “užarenom“ asfaltu, realnost navodi na sasvim drugačije razmišljanje. To će reći, da je situacija skoro pandemična - svega nabrojanog ponovo ima u izobilju, beznađe je nikad veće, a ima i potpuno novih grozota.

Pod potpuno novim podrazumevam, svi ćete se složiti, tragičnu pogibiju dvojice mladića, na straži, u sred prestonice. Rekoše, u prvi mah, iz vajne nam vojne komisije, da je nesretni događaj ništa više nego katastrofičan rasplet obične prepirke. Međutim, ubrzo su eksperti i “eksperti“ sa raznih strana počeli da iščačkavaju nove i nove okolnosti i vrate slučaj na ponovno preispitivanje. Otvoriše se silne verzije, naročito je aktuelna ona da su u tim objektima skrivane  “haške zverke“ i da su klinci videli nešto što ne bi smeli, pa im je “treće lice“ presudilo! I koja god da je istina prava, jedno je sigurno - Vojska SCG je na najnižim granama.

I ranije se bivalo nesreća - samoubistava, obračuna, pogibija vojnika na straži, stradanja graničara u rizičnim područjima, ali u samom srcu Beograda - to nikada! I, mada nema razlike među žrtvama, ovo je ipak suviše. Pogotovo, ako se ustanovi da se radi o onom šuškanju o haškim beguncima. Malo je što nas ceo svet satire zbog njih nekolicine, sad će još i deca da nam gube glave. E, ne može!

Postavlja se pitanje kome i zašto treba takva vojska i takvo služenje vojnog roka. Kroz ratne devedesete se pokazalo da su regruti samo topovsko meso, a da ionako ratuju (i to je mnogo bezveze, ali...) samo profesionalci, specijalci i policija, a da protiv supersila i nema odbrane, te je jasno je ovakva armija izgubila smisao.

Naši ljudi s druge strane i dalje imaju svest o služenju otadžbini, prave se grandiozni ispraćaji (po meni bolje je u ovoj situaciji praviti dopraćaj!), peku se tone mesa, ispijaju se hektolitri raznog alkohola, na kraju se mladići (kad im krv udari u glavu) obično i sporečkaju. Ceo taj trandebal i veselje, da bi onda šest, osam meseci ili godinu dana strepeli za svog omladinca, od nekog “trećeg lica“ i to u krugu dvojke našeg glavnog grada.

Stoga, valja učiniti pravu stvar, a to je neminovna reforma vojske. Ko baš bude želeo da mu “rado Srbin ide u vojnike“ ima vojnu školu ili, bar, civilni vojni rok, koji bi, možda, valjalo zadržati. Ako ni zbog čega drugog, ono bar zbog navike proslavljanja svega i svačega. I što kaže “komšinica-kontraobaveštajac“ - ...“naši ljudi voledu da slavidu i kad idedu na robiju“!

* * *

Umalo da zaboravim, u Republici ništa novo, osim što je izabrano novih sedam članova Izvršnog odbora Saveta MZ Starčevo, Kreativni kulturni klub i SUP Pančevo planiraju da jednom mesečno organizuju predavanja na temu bezbednosti, droge, nasilja... a direktor Doma kulture Vidomir Jelesijević posle briljantno organizovanog IV tamburaškog međunarodnog festivala i velikih napora, zaglavio težak oblik upale pluća, ali uspešno se oporavlja i već planira V jubilarni.

Jordan Filipović

Crtice iz prošlosti

Pošta i poštari

         O nekim institucijama u selu sam već pisao.

         U važne institucije svakako spada i pošta. Kad neko mesto ima poštu to znači da ima direktnu vezu sa čitavim svetom.

         U Starčevu je pošta postojala oduvek.

         Ona stara bila je u maloj kućici gde je sada udruženje invalida rada.

         Iako mala i neugledna bila je od velike važnosti.

         U tu malu kućicu svakodnevno su dolazila pisma, paketi,novine, a isto tako su u ceo svet odlazila.

         U toj maloj kući bila je i telefonska centrala i to ona indukcijska, na kako bi rekli kurblu.

         Kad je trebalo uspostaviti vezu onda se ručica morala zavrtiti, a linije su se spajale ručno.

         Dugogodišnji poštar - upravnik bio je Drago Ankić,vrlo važna osoba u životu sela. Bio je pravi državni službenik., rekli bi gospodin. Sedeo je iza prozorčića (šaltera), uvek ozbiljan, ali ljubazan i svakom na usluzi. Nosio je crne službeničke rukave kako ne bi isprljao rukave košulje, a olovke kojima je pisao bile su tako lepo zašiljene da me je to kad god sam došao u poštu zadivilo, a da se olovka što duže koristi imao je i držače u koje se stavljala olovka koja je pri kraju.

         Da bi svako pismo ili bilo kakva pošiljka stigla do primaoca bio je u ono vreme zadužen dostavljač, a mi smo i njega isto zvali poštar, a mislim da je taj naziv ostao uvrežen i do dana današnjeg i da se neće promeniti.

         Eto jedan od osoba bio je i čika Šani (Šandor),prezimena se ne sećam, osoba koja je u jednom danu obišla čitavo selo od kraja do kraja, prošla skoro kroz sve ulice i znala skoro sve ljude u selu od najmlađeg do najstarijeg.

         Kad se Starčevo počelo širiti poštar je postao i Paja Deninger i dobio je ime Poštar.

         Paja Poštar nastavio je tradiciju, a čika Šani se zajedno sa familijom odselio u Švedsku, kao i većina Mađara iz Ivanova.

         Možda se neko pita kao su sve te pošiljke stizale u Starčevo.

         U ono doba Pošta je imala svoj autobus, žuti starinski. Pored toga što je prevozio poštu, prevozio je i putnike, a vozio je na liniji od Zrenjanina do Banatskog Brestovca i nazad. Zbog druma koji je onda još bio kaldrma od tucanika išao je sporo ali je uvek stigao na vreme.

         Za ilustraciju, kad sam se kao dete vozio u Opovo, do Opova mu je trebalo skoro tri sata vožnje.

         Modernizacijom sve se to nekako promenilo.

         U poštu idemo plaćati račune, a vrlo retko poslati nekome pismo.

         Na poštare se ljutimo jer nam samo donose čekove, a nekad smo ih rado čekali jer su nosili radosne vesti i pisma dragih nam osoba.

         Kad ovo pročitate napišite nekome bar razglednicu, poštar će biti srećan što će nekoga obradovati.

Zdravi i veseli bili

Vaš Vinko Rukavina

Reagovanje

         Juče sam, dolazeći na posao, u razgovoru sa jednom gospođom, shvatila da ona, a verovatno i mnogi Starčevci, misli da škola dobija mnogo od Mesne zajednice, što bi se reklo - i šakom, i kapom. Nije baš tako. Dobili smo novogodišnje paketiće, po jedan za svako odeljenje i po jedan džak slatkiša za Vrtić i Zabavište. Obaveštena sam da je Savet Mesne zajednice doneo odluku da nam kupi klimu kada bude završen kabinet za informatiku, mada sam objasnila da je i klima obuhvaćena projektom, što se da i videti - postavljena je.

         Što se tiče učionice za informatiku, stvari stoje malo drugačije od onoga što je napisano. Sama škola je za premer radova, projekat i sve dozvole, koje je sama odradila, izdojila dosta veliku sumu novca. ADF je ušao u projekat sa 1.458.000 dinara a OPŠTINA sa 576.892 dinara. Znači - netačno je da se pridružila lokalna samouprava sa 500.000 dinara. U ovom slučaju opština nije jednako lokalna samouprava. Prilažem i specifikaciju dela ugovora.

         Kada je u pitanju ekološko zagađenje i gde su učenici naše škole, mogu da kažem sledeće: dogovor na aktivu direktora je bio da seoska deca ne dolaze. Kako je sve ovoga puta dosta loše osmišljeno, sačekaćemo neki drugi put kada sve bude bilo pokrenuto, osmišljeno i omasovljeno kako treba. To je i suviše ozbiljan problem i nije samo mala šetnja gde bismo bili viđeni, umirili svoju savest i stvorili sebi i drugima lažni osećaj da smo nešto korisno učinili.

         U “Starčevačkim novinama“ broj 122 od 14. jula 2004. godine na trećoj stranici nalazi se SLIKA. Ispod slike piše “Dečija radost - tobogan je stigao u vrtić i zabavište“. Jedino ne piše čijim novcem je stigao. Tobogan i jednu kućicu, koja još nije montirana, kupila je Škola od para koje je dala Opština. Zahvaljujem Mesnoj zajednici i JKP-u “Starčevac“ na montaži tobogana.

Mirela Abramović-Đorđievski

direktor OŠ “Vuk St. Karadžić“

ODGOVOR

         Istine radi, treba pomenuti veoma bitne činjenice koje je direktor Škole previdela u svom reagovanju. Najpre, u vezi kabineta za informatiku: ovaj projekat je odobren na Godišnjem sastanku Grupe za razvoj koju je donator - ADF, formirao zajedno sa Mesnom zajednicom. Podatak je veoma bitan, jer da nije bilo dobre volje u MZ Starčevo, koja je mogla da se opredeli za neki drugi infrastrukturni projekat (asfaltiranje, izgradnja parkinga i drugo), ne bi ni došlo do realizacije ovog projekta. MZ Starčevo, koliko znam, je opredeljena da pomogne svim institucijama i ustanovama u selu, pa tako i Školi, iako po važećim zakonima i propisima NIJE NI U KAKVOJ OBAVEZI da to čini. Ruka saradnje koja je pružena, grubo je odbačena kasnijim postupcima direktora Škole (poslednji primer je nepozivanje predstavnika MZ na obeležavanje Dana škole, pri čemu ne mislim na zakusku na koji je pozvan predsednik Saveta, koji je ujedno i član Školskog odbora, već na priredbu kojoj su godinama unazad predstavnici sela prisustvovali i uživali u dečijim izvedbama programa). Što se tiče učešća LOKALNE SAMOUPRAVE (lokalna samouprava je UVEK lokalna samouprava, čudi elementarno nepoznavanje stvari) - niko nije rekao da je mesna uprava (mesna zajednica) učestvovala materijalnim sredstvima (ali bi, to potvrđuje i odluka da se kupi klima uređaj za kabinet, zbog osetljivosti opreme). Međutim, uticaj mesne samouprave u odluci da Opština odobri blizu pola miliona dinara za ovaj projekat je značajan, a ogleda se u činjenici da sam ja, kao član jedinice mesne uprave, ali i lokalne samouprave (kao odbornik) zajedno sa svojim kolegama i predstavnicima ADF-a IZDEJSTVOVAO da se u budžetu Opštine za 2004. godinu nađu sredstva za realizaciju projekata ove donatorske organizacije. Lično sam nekoliko puta o tome razgovarao sa Slobodanom Adžićem, tadašnjim predsednikom Izvršnog odbora SO Pančevo. Na kraju, to je bio i jedan od uslova tadašnjeg “seoskog lobija“ u Skupštini da odbornici iz naseljenih mesta podrže budžet.

         Što se tiče ekološkog protesta, žalosno je što direktor Škole u tome vidi nečiju promociju. Radi se o akciji koja je podigla na noge više hiljada građana ove opštine i svako ko kaže da je razlog neučestvovanja “loše osmišljena akcija“ jedino pokazuje svoju nezainteresovanost i inerciju. Naročito ne stoji izgovor da je nekakav aktiv doneo odluku o “neučestvovanju seoske dece“, jer, mislim da deca iz Glogonja ili Dolova nemaju problem kakav imaju starčevačka deca. Ona su morala učestvovati. Na kraju, direktorka je sa velikim podozrenjem jedva dozvolila kačenje obaveštenja o protestu na vratima Škole, što je nerazumljivo.

         SLIKA je rubrika u kojoj se objavljuju zanimljive fotografije koje nešto ilustruju i zaista nema nikakve potrebe da se naročito napominje ko je i koliko platio nešto što se nalazi na fotografiji. U prvom planu su bila nasmejana dečja lica, a ne cenovnik iz koga se vidi koliko tobogan košta i ko ga je platio. U ovom broju smo objavili foto svinjokolja, i zar je trebalo navesti koliko košta kilogram “žive vage“?? Uostalom, i sama direktorka je primetila da su Mesna zajednica i JKP “Starčevac“ utrošili neka sredstva za postavljanje tobogana, a gle. ni to nigde ne piše... Zašto kućica koja je trebalo da se postavi uz tobogan još nije postavljena, ne znam.

         Nadam se da će novi Školski odbor imati više sluha i obezbediti saradnju između Škole i mesne uprave, u interesu sela.

         Petar Andrejić

gl. i odg. urednik SN

i odbornik u MZ Starčevo i SO Pančevo

Pol i rod (5)

Žene i ekonomija

Za razumevanje ženske ekonomske pozicije važno je da znamo nekoliko podataka. Po pogledu imovine, podatak Ujedinjenih nacija govori da žene poseduju samo 1% svetskog zemljišta. Žene su siromašne, zarađuju jednu desetinu svetskog dohotka. Pri svemu tome žene ulažu ukupno dve trećine svetskih radnih sati. Uzroci ovakvog stanja potiču iz suštinske diskriminacije nad ženama, koje se mogu razvrstati u nekoliko kategorija:

1.       po običajnom pravu, a u mnogim zemljama i zakonski, žene imaju manje prava na nasleđivanje ili su običajnim pravom prisiljene da svoju imovinu ustupe braći, odnosno muškim naslednicima.

2.       ženski rad u kući i porodici je neplaćeni rad, za koji nemaju ni zdravstveno, ni socijalno osiguranje.

3.       ukoliko rade van kuće (broj žena u različitim profesijama se povećava, tako da žene čine gotovo 40% radne snage), one u većini zemalja primaju manje plate za iste poslove. Po statistikama zemalja (gde statistike uopšte postoje) razlika u zaradama mauškaraca i žena je 30-40%.

4.       žene su uglavnom zaposelene na poslovima manje profitabilnim i nose manje zarade. Podela na muške i ženske poslove još uvek je izuzetno jaka, čak i u visoko razvijenim zemljama.. Ono što se uobičajeno karakteriše kao "ženska zanimanja" su manje plaćena nego “muška zanimanja“.

Pitanja zapošljavanja i manjih zarada su vezani i za druga ženska pitanja, kao što su obrazovanje, reproduktivna prava, ženska uloga u porodici. U mnogim zemljama muževi još uvek imaju zakonsko pravo da zabrane svojoj ženi da se zaposli. Ukoliko nema zakonsko pravo, običajno pravo i porodica su na njgovoj strani kada svojoj ženi zabranjuje zapošljavanje.

Pitanje ekonomske pozicije žena nije važno samo kao pitanje siromaštva, već kao instrument društva za držanje žena u poziciji manje moći od muškarca. Muškarac koji je ekonomski nadmoćniji od žene ima nadmoćniju poziciju koja se prenosi na druge odnose kao što su brak, partnerstvo, status u društvu.

Zanimljivo

- U Jugoslaviji je 1996. godine bilo 846.675 domaćica. NJih izdržavaju lica koja statistički pripadaju najsiromašnijem sloju

- Žene čine 56% nezaposlenog stanovništva

- Među nezaposlenim ženama čak 44% su sa srednjim, višim i visokim obrazovanjem

- Najčešća starosna grupa među nezaposlenim ženama je od 25 do 40 godina.

- Od svih koji zaposlenje čekaju duže od 8 godina, žene čine 66%

- 48% žena su poljoprivrednice

- Nema podataka o uključenosti žena u sivu ekonomiju (iako ona čini 40% ukupne ekonomije)

-        2/3 zaposlenih u u sektoru usluga su žene

-        Od svih stručnjaka žene čine 53%

-        Tek svaki peti vlasnik privatnog preduzeća je žena

-        Žene imaju samo 19,3% rukovodećih pozicija.

Rekli su o nama...

- Žena bez muža je kao ograda bez plota - slovačka poslovica

- Žena nebijena i kosa neoštrena - ne valja - srpska poslovica

- Ko može upravljati jednom ženom, može upravljati i jednim narodom - Balzak

Daniela Birak

 Vrh strane

E-mail: [email protected]

© 2004. Webmaster