Internet izdanje broj 128 od 30. novembra 2004.

Intervju

NAŠ GOST: SINIŠA KOJIĆ, ČLAN OPŠTINSKOG VEĆA SO PANČEVO

Bolji dani za pančevačka sela?

Naš gost je dugo u politici. Već u četiri navrata biran je za odbornika u Savetu MZ Banatsko Novo Selo, dva puta za odbornika u SO Pančevo, a jesenas i za poslanika u Skupštinu AP Vojvodine. Sve vreme aktivno se zalagao za interese kako njegovog Banatskog Novog Sela, tako i ostalih sela u pančevačkoj opštini. To ga je kvalifikovalo i da bude izabran u Opštinsko veće sa zaduženjem - da brine o selima.

Naseljena mesta su konačno dobila svog čoveka za resornog člana Opštinskog veća?

- Ja sam se već zahvalio predsedniku Opštine i odborničkoj većini, jer su uvažili opravdane zahteve naseljenih mesta opštine Pančevo da se u Opštinskom veću nađe čovek koji će braniti interes sela i da taj čovek bude iz naseljenog mesta. To treba da bude osoba koja poznaje problematiku naseljenih mesta.To je bio jedan od mnogih zahteva upućenih bivšoj opštinskoj vladi, a sada i ovoj. Zahtevu je nova vlast izišla u susret i, sticajem okolnosti, ja sam se našao na tom mestu. Pretpostavljam da ovu odluku pozdravljaju svi odbornici iz naseljenih mesta.

S obzirom na Vaše iskustvo, recite nam da li se i koliko promenio pogled lokalne vlasti na naseljena mesta?

- Što se tiče mog iskustva stečenog u dva odbornička mandata, mogu reći da smo mi još 1998. godine započeli borbu za izjednačavanje statusa naseljenih mesta i Pančeva. Ranije je vođena takva politika, da je prevaga uglavnom bila na Pančevu, bez obzira na opravdane zahteve sa sela. U prošlosti se problematika naseljenih mesta nikada nije adekvatno obrađivala. Dolaskom koalicije “Zajedno“ na vlast 1998. godine, ta situacija je počela da se menja. Tada smo uspeli da izdejstvujemo plaćanje javne rasvete na nivou cele opštine Pančevo. Do tada su javnu rasvetu u selima plaćala sama sela. To su sami počeci seoskog lobiranja. Nosioci svega toga smo bili Petar Andrejić iz Starčeva, Sreten Mihajlović iz Banatskog Brestovca i ja. Kada je došao DOS na vlast, samo smo nastavili rad za interes sela. Tada je seosko lobiranje ušlo u zreliju fazu, iskustvo iz predhodnog saziva nam je pomoglo da još bolje ukažemo na problematiku naseljenih mesta. Za četiri godine DOS-ove vlasti mnogo više sredstava iz budžeta je otišlo put naseljenih mesta, nedovoljno ali više novca je otišlo ka našim javno-komunalnim preduzećima. To je jedan veliki korak, koji je pokazao da možemo da ostvarimo mnogo više. Evo, treći mandat pojedinih odbornika i moje mesto u Opštinskom veću pokazuje da smo otišli još korak dalje. Tako da smatram da ćemo narednih godina mnogo više doprineti poboljšanju kvaliteta života u našim naseljenim mestima.

Kako ste zadovoljni sastavom Opštinskog veća?

- Ne bih zalazio u pitanje sastava Veća. Smatram da su to sve kvalitetni ljudi da je dobar sastav Veća. Funkcija Opštinskog veća nije ista kao što je bila funkcija Izvršnog odbora u prošlom sazivu. U Izvršnom odboru svaki član je imao slobodu i neku vrstu autonomije u donošenju odluka. U Veću nije takav slučaj, stvarna vlast je u rukama predsednika Opštine, a Opštinsko veće je neka vrsta savetodavnog tela, neka vrsta pomoći predsedniku prilikom donošenja važnih odluka za funkcionisanje cele opštine.

Na prošloj sednici SO Pančevo Petar Andrejić je obavestio da je formirana neformalna grupa odbornika sa sela, tzv. seoski lobi, kako se na to gleda u Veću?

- Što se tiče neformalne odborničke grupe odbornika iz naseljenih mesta, to nije ništa novo. Mi smo najavljivali u kampanji da ćemo delovati i dalje u tom pravcu. Tako da članove Opštinskog veća nije mnogo iznenadila situacija sa lobi grupom. Kolege iz Veća u toj grupi vide samo podršku mom resoru. Ta grupa za sada okuplja 12 odbornika, nadam se da će kasnije brojati i više članova. Očekujem da će ta grupa prvenstveno pomoći meni da razložno sagledam sve probleme koji opterećuju funkcionisanje naseljenih mesta. Potrebno je da odbornici sa sela, predsednici saveta mesnih zajednica i ja napravimo realnu sliku stanja u pančevačkim selima.

Da li ste već počeli sa konkretnim radom?

- Čim je formirano Opštinsko veće ovaj resor je, zajedno sa predsednikom opštine, uradio prvu stvar, a to je upoznavanje sa svim članovima saveta mesnih zajednica i koordinatorima. Iskoristili smo priliku da se upoznamo i da dogovorimao da ćemo svi zajedno braniti interese naseljenih mesta. Drago mi je što je predsednik opštine pokazo da ima sluha za ovu problematiku. Uskoro ćemo imati ponovne sastanke vezane za rebalans budžeta, a kasnije i vezane za budžet za narednu godinu. Što se budžeta za narednu godinu tiče, to će biti pravi izazov za lobi grupu, mene i ostale predstavnike sa sela. Tu ćemo pokazati moć ili nemoć, odnosno ozbiljnost ili neozbiljnost.

Hoće li se u ovom sazivu konačno prestati sa diskriminacijom seoskih sredina?

- Ja se iskreno nadam da će naseljena mesta konačno dobiti adekvatnan status. Mislim da će lokalna vlast sada realnije gledati na našu problematiku, tome u korist govori činjenica da je prihvaćeno da u Opštinskom veću imamo svog čoveka. Kako će se situacija dalje realizovati, to zavisi od nas iz naseljenih mesta. Moramo biti jedinstveni, a ne da se delimo po partijskim linijama. Osnovna stvar jeste da mi sami shvatimo šta želimo. Bilo je problema u funkcionisanju saveta mesnih zajednica, mnogi su ustuknuli pred prvim problemima. Ponekad je neophodno doneti neku odluku koja nije po volji stanovnika. Smatram da ljudi koji su se kandidovali i žele da rade za opšte dobro, treba da budu ozbiljni i da odgovorno shvate svoje obaveze. Ukoliko svi budu ozbiljni u namerama, tada ćemo zajedno mići da postignemo nešto. Znam da predsednici i članovi saveta mesnih zajednica nisu plaćeni, već da je to volonterski posao, ali oni su to znali kada su se kandidovali za ta mesta.

Koje probleme naseljenih mesta smatrate prioritetom za rešavanje?

- Ono što je glavni problem trenutno, jeste pitanje javne rasvete. Kao što znate, Direkcija za izgradnju i uređenje Pančeva je dobila obavezu da za ovu godinu plaća utošak električne energije, odnosno rekonstrukciju mreže po naseljenim mestima. Direkcija je to radila prvih šest meseci ove godine. Nestalo je para koje su budžetom bile za to namenjene. Tako da trenutno imamo jako lošu situaciju u naseljenim mestima. Pojedine mesne zajednice su se same snalazile. Banatsko Novo Selo je iz sredstava samodoprinosa uspelo da sredi situaciju u toku berbe. Ali situacija je jako loša, jer se ne možemo zadovoljiti privremenim rešenjima. Novac iz rebalansa budžeta bi možda mogao biti dovoljan kako bi se prebrodio ovaj zimski period, tako što bi Direkcija dobila obavezu da nastavi sa održavanjem javne rasvete u selima. Sledeća stavka, koja predstoji jeste gasifikacija južnih sela. Vezano za ta sela jeste i nastavak izgradnje puta Pančevo - Banatski Brestovac. Polako se krenulo ka rešavanju problema izgradnje vodovodne mreže za severna sela. Od Direkcije sam tražio pismeni izveštaj o tome šta se uradilo po tom pitanju. Na žalost, tek od oktobra ove godine se krenulo sa radom na tom projektu, iako smo proteklih godinu dana faktički bili zavlačeni da se na tom projektu izgradnje vodovodne mreže za severna sela uveliko radi. Na žalost ništa nije urađeno, tek u oktobru mesecu je urađeno neko načelno idejno rešenje sa nekim predlozima za moguća izvorišta.

Koliko je realno očekivati da se gasifikacijom Pančeva gasifikuju i južna sela?

- Gasifikacija južnih sela bi trebalo da uđe u projekat gasifikacije Pančeva. To je bio jedan od poslova koji je trebalo da odradi stari izvršni odbor, znači stara garnitura na vlasti. Doneta je odluka o formiranju nezavisnog preduzeća, koje bi trebalo te poslove da odradi. To se nije dogodilo, zbog političkih razloga, rekao bih. Tako da je prolongirano za jesen, a u jesen se ušlo u predizbornu kampanju za lokalne izbore, tako da je gasifikacija ostavljena za novu garnituru vlasti. Kako će se situacija dalje odvijati ne mogu u napred da vam kažem. Kao resorni za sela, svakako ću se truditi da to uđe kao prioritet razvoja Opštine Pančevo za narednu godinu.

Šta ćemo sa fekalnom kanalizacijom, gorućim problemom u svim naseljenim mestima?

- Fekalna kanalizacija je ogroman problem, koji trenutno zaokuplja bar tri saveta mesnih zajednica. Starčevo je krenulo u realizaciju projekta izgradnje kanalizacije, Kačarevo i Banatsko Novo Selo. Radi se o ogromnim projektima, odnosno o projektima koji traže velika sredstva. Trenutno ne mogu reći koliko Opština Pančevo može da pomogne te projekte. Verujem da Opštinska uprava može pomoći u domenu nabavke papirologije. Postoji tu i mogućnost za pomoć od Republike, zapravo od Pokrajine. U pokrajini postoji dobra volja. Pre nekoliko dana je u mestu Begeč pušteno u rad postrojenje za preradu otpadnih voda, koji je finansirano kako lokalnim sredstvima, tako i sredstvima koje je obezbedio Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo. To pokazuje dobru volju pokrajine, koja će svakako i u narednom periodu pomagati takve projekte.

Kada ste spomenuli Pokrajinu, koliko možete kao poslanik u pokrajinskom parlamentu učiniti za naseljena mesta?

- Za sada je održana samo jedna sednica skupštine Vojvodine, određeni su pojedini sekretarijati. Prvi put sam poslanik i ne bih mogao unapred da govorim o tome šta bih ja kao poslanik mogao da uradim za naseljena mesta sa moje izborne jedinice. Činjenica da je Pokrajina pomogla realizaciju projekta u Begeču i iskustvo mojih kolega koji su bili poslanici u prošlom sazivu, daje nadu da možemo pomoći našim naseljenim mestima. Ukoliko se uradi dobar projekat koji nije samo lokalnog karaktera, moguće je da će Pokrajina pomoći u skladu sa svojim mogućnostima. Očekujem da ćemo u decembru mesecu izglasati budžet Autonomne pokrajine Vojvodine za narednu godinu. Poslanika iz Opštine Pančevo ima dovoljno, i nadam se da ćemo uspeti da što više izdejstvujemo.

“Starčevačke novine“ čitate redovno?

- Naravno da čitam “Starčevačke novine“. Drago mi je što moj prijatelj i kolega Petar Andrejić tako dobro radi i što je okupio odličnu i interesantnu ekipu. Novine su iz godine u godinu, sve bolje i bolje. Drago mi je da jedna seoska sredina staje u rang sa mnogo većim sredinama, kako u Vojvodini tako i u Srbiji. Pored novoseljanskih “Naših novina“ u torbi uvek nosim i jedan primerak “Starčevačkih novina“ kako bih mogao da se pohvalim da u Opštini Pančevo jedna seoska sredina, poput Starčeva, ima novine koje izgledaju svetski.

Koja bi bila vaša poruka Starčevcima i predstavnicima vlasti u Starčevu?

- Što se Starčevaca tiče, meni je drago što u Starčevu evo već dugi niz godina mandat dobijaju ljudi koji su se pokazali, koji umeju i žele da rade za interes Starčeva. Drago mi je što su Starčevci razlučili šta je interes lokalne sredine, a šta interes države ili pokrajine. Smatram da su Starčevci izbrali ljude koji su mnogo uradili za svoje naseljeno mesto. To pokazuje da su, pored svih političkih ostrašćenosti, Starčevci napravili razliku između visoke politike i lokalne. Poručio bih im da u narednom periodu zajedno sa ljudima koje su izabrali doprinose kvalitetu života u Starčevu. Da kvalitet života podignu na viši nivo zajedno sa Opštinom Pančevo, predsednikom, Opštinskim većem i sa mnom kao resornim članom.

Daniela Birak

DRUŽENJE kod Andre: Milosava Stanković, “doktor za kosti“

Čudotvorna baba Mića

U okviru serijala razgovora Jordana Filipovića i interesantnih Starčevaca, Andra će imati domaćinsku palicu i ugostiti mnoge naše sugrađane upečatljivih biografija, veoma zanimiljivih za čitaoce ovih novina.

* * *

         Ako vam se ikada dogodio kakav lom, iščašenje, istegnuće ili šta slično, logična reakcija je bila - otići u prvu ambulantu ili hitnu pomoć, a potom proći neizbežnu proceduru: stavljanje teskobnog gipsa, pa onda, mirovanje od nekoliko nedelja i na kraju, ako, daj bože, nema težih posledica, skoro sigurno vas čeka neki deformitet.

         To, upravo, beše i moj slučaj. Pre mnogo leta, padoh sa motora (otada ih baš ne ljubim) u “dalekoj“ Greciji i zadobih na licu mesta totalno isčašenje lakta. Tamošnji kvazi doktori mi sve smandrljaše i moj lakat od onda posta “krkckav“.

         Ovih dana saznah da postoji neko ko može rešiti moju krckavost! Svi su mi ukazivali na samo jedno ime! Sigurno pogađate o kome je reč!

         Ekskluzivni gost ovog broja “Starčevačkih novina“ je, bez preterivanja, čudotvorka za sve vrste poremećaja koštanog tkiva (u to sam se i sam uverio) - baba Mića Stanković.

         Milosava  - Mića Stanković, rođena je 30. avgusta 1932. godine. Udova je pokojnog Živojina, majka Zorici i Radetu, a broji pride i petoro zdrave i prave unučadi. Kaže da je završila četiri razreda “Titine škole“, i da je, iako rodom sa Kosova, poreklom “čarapanka“.

         Kako je mala Mića počela da čini čuda?

         - Rođena sam u selu Lužane, opština Podujevo, kao jedna od devetoro dece. Kada sam krštena, pop je video da na dlanu desne ruke imam mladež, što je po njemu bio znak da imam lekarske ruke. Čak je preporučio mojim roditeljima da me daju u školu za doktore. Pošto je bila nemaština, rat, stalni zbegovi, glad...

         Ko je mogao da plaća moje školovanje...

         Prvi susret sa “medicinom“ se zgodio mnogo kasnije.

         - Da, i to 1953. godine. Udala sam se za Živojina i preselila u Laplje selo, kod Gračanice. Kćer Zoricu rodila sam iduće godine, a negde kada je ona navršila godinu, desilo se da je iščašila ruku. Pošto je u selu bila jedna baba koja namešta ruke, pohitah njoj. Na žalost, ona beše jako bolesna i zakucana za krevet. Meni se mnogo žurilo i, što zbog deteta, što zbog toga šta će mi reći svekrva, koja je trenutno bila odsutna i od koje sam se silno plašila, odlučila sam da sama namestim detetu ruku.

         Baba mi je objasnila šta treba da radim i za tren ruka moje Zorice je bila na svom mestu. Kasnije mi je dala, na poklon, knjigu o ljudskom skeletu i ja sam malo, po malo počela s tim poslom.

         Mnogo ruku i nogu je “namešteno“, šta sa kičmom?

         - Kad sam počela ozbiljnije da se bavim “medicinom“ već smo se doselili u Starčevo, beše to 1956. godina... I pošto su žene tada većinom išle na kopanje u polju, muž mi reče da je bolje i to “nameštanje“, nego da nadničim u zadruzi, ali sam bila jako stidna, pa nisam htela da lečim kičmu, jer su muški morali da se skinu do pojasa.

         Za patrijahalnu baba Miću (tada još uvek mladu) to je bio problem, ali kasnije je preovladala želja da se priskoči čoveku u nevolji.

         - To i ništa više! Mnogo sam volela da pomognem ljudima! Uglavnom su oni sami želeli da se oduže, ovako ili onako. Ponekad je samo lepa reč zahvalnosti bila dovoljna. Sećam se da su neki ljudi iz Kovina hteli da prekinu terapiju kada im je, posle mnogo bolova, konačno krenulo na bolje. Beše mi jasno da nemaju novca...

         ... I normalno da je baba Mića, bez razmišljanja, nastavila sa terapijom. Ali, da li se upotrebljavalo i teoretsko znanje iz “prave“ medicine?

         - Bilo bi dobro, makar da znam da objasnim pacijentima šta im je. Ali ja nikad nisam koristila ništa, osim svoje dve ruke. Pogotovo, desnu kojom tačno osetim gde je bolno mesto. Dotle, moj sin Rade, koji je nasledio talenat, čita i mnogo literature i sem što ume da uradi, lako i objasni ljudima šta ih je snašlo.

         Znači, čist osećaj, a kako je sin to poprimio?

         - Valjda je i on imao to u sebi, a otkrio je slično kao i ja. Morao je da pomogne bližnjem svom, ovog puta meni samoj! Dugo sam vukla iščašen kuk, dok mi nije dozlogrdilo. “Zar da, pored sveg znanja, ostanem ćopava!“ Slušao me je pažljivo i uspeo i otada zajedno radimo.

         To je već bio ozbiljan “tim“ i pročulo se, maltene, na “čitavu planetu“!

         - Ma, koliko je prošlo advokata, biznismena, profesora, siromaha, bogataša..., broja im nema. čak i samih doktora, ali po najviše sportista. Sa raznih strana - odavde, pa sve do Švajcaske, Švedske i same Kanade(!). Za vreme Arkana, ceo tim Obilića je dolazio na preventivnu masažu, koju isto radimo. Dolaze, uglavnom, i zbog lošeg tretmana posle povrede, jer im odmah stave led, što ohladi isčašenje ili istegnuće i meni jako oteža radnju. Bila mi jednom jedna reprezentativka u vaterpolu. Najbolja igračica, a za dva dana veliko takmičenje. Doveli su je uveče oko ponoći! I sutra! Odigrala je prvenstvo, kao preporođena i posle nekoliko nedelja je dovela svoje prijatelje da se upoznamo. Ma, i mnogi drugi sportisti raznih fela - fudbaleri, teniseri, košarkaši, čak i jedan bejzbol igrač, kome sam nameštala rame i koji je hteo sina i mene da vodi u Ameriku za velike pare. Ali...

         ... Ovde je “najlepše“. Opet, mora od nečega i da se živi!

         - Ima i ovde dovoljno, iako mi je bitnije da ljudi poštuju to što radim. Malo, malo, pa dođe neki bivši pacijent sa nekim poklončićem, čestitkom, s mnogima smo i kućni prijatelji. Pomažu i oni nama kad zaškripi.

         Ostalo mi je sećanje na jednu ženu, koja je šest meseci bila nepokretna u bolnici. Muž ju je “ukrao“ za jedan vikend, doveo mi je i sve je krenulo na bolje. Ili, kada je jedan dovukao svoga prijatelja, advokata iz Kovina, obolelog od teške spondiloze kičme. Kada me je video, nije mi verovao ni mrvicu, čak mi reče: “Baba, ako ti trebaju pare, platiću, samo me ne diraj!“. Samo mu rekoh da se ne plaši i da će ga boleti još jače posle prve masaže, ali da obavezno dođe i sutra. Došao je i sutra i to je sam dovezao auto. I preksutra! I postadosmo prijatelji zanavek!

         Nije, na žalost, uvek sve srećno i veselo!

         - To mi je i najžalije! Ja nisam neka svemoćna “vidovita Zorka“! Čovek je smrtan i jednom u životu može samo bog da mu pomogne. Najgore je kad mi dođe neko sa rakom kostiju. Obično ga odmah otkrijem, ali pacijentu kažem da je to diskopatija, koju takođe ne mogu da lečim.

         Bili, tako neki ljudi, čiji jadan otac beše oboleo od te opake boljke i molili me da mu pomognem. Ja se opirala, bile mi suze krenule. Ali oni bejaše uporni i hoću-neću pristanem. Odem tamo, a on pun života u očima. Knedla mi u grlu, ali ja ga tobož malo izmasiram. Čula sam posle da je ceo sutrašnji dan proveo u šetnji. Siromah, to je bila samo sugestija, uskoro je, ipak, preminuo!

         Eh, da! Ali možda i nije samo sugestija, već i neka energija!

         - Rekoše mi za tu bioenergiju. Samo ja puno ne hajem za te stvari! Lepo mi je kad mogu da pomognem, kad mi je puna kuća prijatelja i dobrih duša, a od slave i novca niko “vajde“ nije imao...

* * *

         Zaista čudotvorne reči, ali i čudotvorna desna baba Mićina ruka. I, moja desetogodišnja trauma “krckavog lakta“ s početka priče netragom je nestala, posle nekoliko seansi.

         I tako... Da mi je neko ovo pričao ne bi mu verovao, ili da sam negde o ovome čitao... Rek'o bih: “Ti novinari...“ Rek'o bih, i debelo pogrešio.    Nek' poživi baba Mića!

         družio se

Jordan Filipović

RIBOLOV KAO HOBI

Lovio sam šarane... 

Janko Kvočik priča o svom dugom pecaroškom stažu, zgodana u ribolovu i ulovima koji nisu samo prazna priča. Dokaz: štuka od 4 kilograma, koja je “pala“ na kanalu...

PAO VELIKI KOMAD: Janko sa štukom od 4 kilograma!

         Janko Kvočik - Babuška je naš sugrađanin kome je već dve ipo decenije ribolovom veliki hobi. U ribolovačkoj karijeri je, kako kaže, “upecao brdo ribe“, a bilo je tu i pozamašnih “komada“, vrednih pomena.

         Sada je Janko tridesetpetogodišnjak koji se, kao i mnogi drugi bori sa svakodnevicom, a sa osmehom na licu priseća se samih početaka, kao da to juče beše:

         - Te 1978. godine sam prvi put sa braćom otišao na pecanje. Desilo se to na sada već mrtvoj vodi Nadelu, kod omoljičkog mosta. Upravo na tom mestu, upecao sam prvu ribu i to babušku. Od toga dana nosim nadimak po prvoj upecanoj ribi Janko - Babuška.

         Tih godina, priseća se sagovornik, pecalo se na  jasenove i bambusove pecaljke, a Nadel je bio pun ribe.

         - Pogledaj sad - ni žabe više ne mogu tu da žive... Godine su prolazile, a ja sam mnogo zavoleo pecanje. Obilazio sam sve kanale u starčevačkom ataru i uglavnom imao uspeha. Nekada se stvarno riba mogla pecati na svim kanalima u ataru i bila je zdrava za jelo. Zanimljivo je da sam od prve upecane babuške u ribolovačkoj karijeri, samo nju i lovio. Jednom sam upecao smuđa na Milju - imao je tri kilograma, a na kamenjaru pored Milja jednom prilikom, na noćnom pecanju, upecao sam trideset kilograma bele ribe!

         Janko “guta knedlu“ i napominje da je najveću babušku upecao sam kod “crvene pumpe“ i bila je teška dva kilograma.

         - Bilo je to odlično “zamaranje“ jer je krupna babuška odličan borac. To mogu da potvrde svi pecaroši. Samo je šaran veći borac... Moram da kažem i da me “bije“ glas da i u bunaru mogu da upecam ribu - kroz smeh nastavlja  Janko svoju priču - Tajna je u tome da znam da odaberem mesto! Prvo se muvam u kvartu od stotinak metara i posmatram vodu, zatim instiktivno odaberem mesto i rezultat je tu! Stvarno, ne mogu da posle sat vremena svu opremu pakujem i tražim novi potez tako da je verovatno to razlog zašto pažljivo odabiram mesto gde ću zabaciti. Poslednjih godina lovim štuku od rane jeseni pa do decembra i moram priznati da mi je i ta vrsta ribe prirasla za srce zbog samog načina lova. Na “T“ kanalu sam jednom prilikom upecao jednu od sedam kilograma, bila je to što bi ribolovci rekli “bandera“. Taj potez nekada bio za odličan za pecanje, ali tu su se danonoćno vukle mreže, pa je taj potez od kanala desno od “žute pumpe“, preko “T“ kanala i “crvene pumpe“, takoreći izribljen i prava je retkost da neko u sezoni upeca krupniji primerak.

         Postoji nešto što Janko nikako ne voli:

         - Moram priznati da nikako ne volim da vidim zmiju dok sam na pecanju. Jednom prilikom sam ostavio pecaljke i čuvarku, te sa distance čekao da zmija ode, koja kao da je znala da je se bojim pa se muvala oko čuvarke čitav sat vremena.

         Ove sezone je pala i jedna ogromna štuka, na kanalima oko Starčeva.

         - Ove godine sam od juna meseca do pre neki dan takoreći svakodnevno išao na pecanje pošto sam doživeo nesreću na radnom mestu i bio sam na bolovanju. Krupniju babušku sam lovio kod “oraja“ i na četvrtom kanalu gde sam imao primerke i do pola kilograma. Naravno da su češći bili komadi kao “šaka“ mada nisam siguran ni da li je ta riba ispravna za jelo... Ali, za mene veću težinu ima sam čin pecanja nego sama konzumacija. Babuška sa kanala se oseti na mulj, dok štuka ne. Ona je riba koja ne živi na dnu pa samim tim ni nema neprijatan ukus. Štuka je dobro radila i “kod čobe“...

         Janko bi nešto i poručio svojim kolegama - pecarošima.

         - Molim početnike da je ne love kačeći je trokrakom udicom! Tako nanose neprocenjivu štetu, jer kače i najsitnije komade koji donose mnogo veću radost kada budu upecane kao ova koji sam ja upecao -  od četiri kilograma! E, pa verovali ili ne, “neman“ je pala upravo “kod čobe“ i to na kedera. U neku ruku mi je žao jer znam da se tolika štuka na tom kanalu dugo vremena neće upecati, ali ako budemo čuvali okolinu i ne izribljavamo je nekontrolisano, mislim na bacanje mreža i kačenje štuke koje je sve učestalije “kod čobe“, za vrlo kratko vreme moj rekord može biti oboren a ja bi to zaista voleo!

Goran Milošević

ČUVAJTE SVOJE PRIJATELJE!

DRUGARSTVO - sigurno se zapitate nekad da li zaista vredi pružiti nekoj osobi potpuno poverenje, preživljavati sa njom i lepe i ružne trenutke, provoditi vreme zajedno... Evo jednog primera pravog prijateljstva: dugogodišnji prijatelji, Aleksandar Bojović i Borivoje Ćosić - Ćole.

* * *

Aca	Ćole

Koliko ti znači vaše drugarstvo?

Ćole: - To je sastavni deo mog života i bez toga ne bih mogao da živim i funkcionišem ovako dobro. Znači mi mnogo, jer uvek imam na koga da se oslonim, da podelim sreću, tugu... Znam da uvek mogu da računam na iskren savet, bez zlobe i zavisti, a takođe je lepo da znam da mogu svojim razmišljanjem da pomognem Aci, ako je potrebno.

Koliko se družite sa ostalim prijateljima?

Aca: - Naravno da su nam bitni i ostali ljudi sa kojima se družimo i trudimo se da ih ne zapostavimo, mada sve zavisi od slobodnog vremena, jer smo uglavnom svi zaposleni.

Koja su vaša omiljena mesta iz detinjstva i da li im se vraćate ponekad?

Ćole: - Počeli smo da se družimo u osnovnoj školi i naše omiljeno mesto bilo je park u kome smo provodili sate. Taj period nam je ostao u najlepšem sećanju. Ne vraćamo se rado tamo, ne znam zašto. Ponekad leti odemo i tada se setimo tih trenutaka.

Šta radite ako vam se svidi ista devojka?

Aca: - To nam se ne dešava, imamo različite ukuse, ali pretpostavljam da i kada bi se to desilo, došlo bi do dogovora. Nikad ne bi dozvolili da se zbog toga posvađamo.

Da li se dešava da se posvađate?

Ćole: - Mnogo više smo se svađali kad smo bili klinci. Sada toga nema, jer uvek nađemo rešenje za svaki problem. Ne volim kad smo u svađi, to loše utiče na moje raspoloženje.

Šta bi značilo za tebe da izgubiš svog najboljeg prijatelja?

Aca: - Moj život bi se totalno promenio. Ništa više ne bi bilo isto, i verovatno nikad ne bih našao takvog prijatelja. Ipak je to mnogo godina druženja, mnogo iskustava. Najbitnije je dobro proceniti ljude.

“Bez sumnje nije tako teško umreti za prijatelja, kao što je teško naići na prijatelja koji bi zasluživao da čovek za njega umre.“

Smiljana Jeftić

Vrh strane

E-mail: [email protected]

© 2004. Webmaster