Internet izdanje broj 123 od 23. jula 2004.
|
Internet izdanje broj 123 od 23. jula 2004. |
|
|
|
|
Komentari
Svi se kandidujte! Eto ih, konačno. Kažem konačno, misleći na sav teret koji prati bavljenje politikom u lokalu, na izvoru biračke volje, među komšijama, prijateljima i poznanicima. Taj oblik bavljenja politikom je najteži. Procene i ocene onih koji prate svog izabranika daleko su složenije nego kada birač zaokruži tamo-neku-listu tamo-neke-partije. Ali, i ono što izabranik biračke volje njegovih komšija čini za zajednicu koja ga je izabrala, svakako je vidljivije iz oka koje te neprestano posmatra, vaga, ceni i merka. Priznajem, to je i izazov, ali je daleko više obaveza i odgovornost. Možeš ti da budeš poslanik u parlamentu Državne zajednice, pa da radiš koliko hoćeš, niko to ni ne prati toliko, ali kad si izabran za savet mesne zajednice, to je već druga pesma... Onda si odgovoran za sve ono što valja i što ne valja. Uglavnom za ovo drugo. Suočeni sa nepoznavanjem nadležnosti, građani su spremni da rešenja svojih problema uglavnom traže u kancelariji mesne zajednice. Tako oni koji su izabrani u ovaj organ lokalne vlasti (koji je, uzgred rečeno, u rangu kućnog saveta neke novobeogradske zgrade) hteli to ili ne, moraju često da brinu o onome što nije u njihovoj nadležnosti. Primera je mnogo: počev od pasa lutalica, podele placeva u selu, pa preko imovinsko-pravnih odnosa do ustavnih pitanja. Prava mala država u državi, što se tiče prohteva meštana, a u stvari - kućni savet, koji da nema napora opštinskih odbornika iz sela da se obezbede sredstva za kakvu-takvu aktivnost mesne zajednice, ne bi mogao ni da obezbedi košenje trave po selu... Ipak, ne treba klonuti duhom. Valjda će vremenom građanska svest dopreti u sada važeće kolektivno doživljavanje mesne zajednice, pa će se stvoriti uslovi da se jednim adekvatnim zajedništvom precizira i odredi zajednički interes kome će se svi prikloniti, pa će i svima biti bolje. To u praksi znači da se otklone svi animoziteti koji vladaju u oličenjima lokalnih političkih aktivista, da se jasno zna koliko je mesna zajednica u mogućnosti da učini za njene građane i da se u skadu sa tim i ponaša. Priliku da aktivno učestvuju u kreiranju dešavanja u selu sada imaju svi - izbori su u septembru. Nije potrebno mnogo - svega tridesetak potpisa meštana koji će podržati kandidaturu i - na putu ste da sve ono što mislite da bi trebalo, a niste znali kako da uradite - i uradite. Ovo je poziv svima, naročito onima koji su poslednjih godina pokazivali ambiciju da se bave lokalnim problemima. Kandidujte se ljudi, sad je prilika, pokažite šta i koliko znate i umete! Petar Andrejić
Družite se ljudi! Pre izvesnog vremena imao sam priliku da kao gost prisustvujem manifestaciji koja se događala u Beogradu - pod nazivom “Esperanca 2004“, a prikazuje kulturu sefardskih Jevreja (koji su živeli na tlu Španije). i dok sam prve večeri u Kolarcu uživao u ritmovima ladino muzike (naziv za sefardsku muziku) izvođača iz raznih zemalja, u koje su se pre nekoliko vekova raselili njihovi preci, drugog dana je za sve goste priređena svečana večera u hotelu Jugoslavija. Bilo je ludo i nezaboravno, skoro svi su se momentalno predali Hava Nagili i drugim predivnim jevrejskim melodijama i pokazali duh zajedništva, koji krasi ovu moćnu i napaćenu naciju diljem cele planete. Međutim, sve to ne bi bilo ništa neobično da iz svega ovoga nisam izvukao neka opažanja. Naime, zaključio sam koliko se čovek dobro oseća (bar, moja malenkost!) kada se nakonzumira “duševne hrane“. Cenim da naš prosečan sugrađanin skoro i da ne pamti kada je poslednji put bio na nekom koncertu, pozorišnoj predstavi, u bioskopu ili, makar, utakmici. Čik, neka me neko razuveri da nije tako! Ne primam kao izgovor čak ni to da se nema para ili vremena, jer i to je lako rešivo ( o “rešenju“ tih problema malo kasnije). Drugi bitan zaključak, možda i presudan za ovu priču, jeste hipertamna malodušnost u koju smo uronili poslednjih godina. Dok su svi ostali gosti opuštenih lica, odmah “prionuli“ na igru i pesmu, “naši“ Jevreji su, sa knedlom u grlu, tek-tek stidljivo zacupkali. Sa sigurnošću tvrdim da nas je zahvatila tolika zaleđenost, da smo (iako, miljama daleko) na par koraka od ledom okovanog Grenlanda. Tu ne pomažu ni stimulansi maliganskog porekla, jer nas, ili više “ne hvata“, ili je mamurluk gori nego ikad! U to sam se uverio i na, omiljenom mi trandebalu - EXIT. Sve je bilo tu - i stejdževi, i gužva, i Igi, pa čak, i prividno ludilo... Ali sve džaba! Sutra umesto sreće, gorčina i garež u ustima! Da ne bude sve tako crno, nade, ipak, ima. Treba samo malo volje i želje. Pa, pogledajte one izgladnele Afrikance - koliko je osmeha i sreće na njihovim licima. Dobro - jesmo mi imali, pa nemali! Jesmo imali ratove i sankcije... Ali to je onaj sastojak koji je oduvek krasio ovu naciju - i u muci - veseljaci. E, zato, nudim rešenje (bar Starčevcima), kako nahraniti duše namučene. Vrlo jednostavno! Ne treba tu, ni puno para, ni vremena! Samo iskoristiti sve ono što se, mahom, potpuno besplatno, odigrava u Starčevu od 27. jula, do 10. avgusta. Naravno, to su svima znani tradicionalni sada već deveti “Dani druženja“. Pa, ko šta voli - koncerti, svirke, izložbe, likovne kolonije, nastupi glumaca, kabarei, tamburaške večeri, konjičke trke, izviđački višeboj, modne revije, takmičenja u fudbalu, odbojci, bilijaru, pikadu, šahu, kuvanju čorbe, ispijanju piva(!)... a usput, može i da se zaradi (ko je dobar u nabrojanim sportovima)! * * * Umalo da zaboravim, u Republici ništa novo, osim što će uskoro zazvoniti novi telefoni, po ataru se traži nafta, kao da smo Teksas, klinci-omladinci Borca se okitili šampionskim lovorom, uskoro će se rekonstruisati kompletna javna rasveta a prskaće se i komarci, vršidba je u toku, poljočuvar počeo žestoko da “krstari“ po njivama, KKK se otvara 29. jula, a svima je jako žao što se sve češće događaju grozne nesreće i, uz želje za ozdravljenje Milošu Slavkoviću i njegovoj devojci Bojani, koji su doživeli udes na motoru, kao i Mileni i Jadranki Radonjić, Nataši Petrović i Tini Krstić, koje udario nesavesni vozač, apelujem na sve koji bi da se “trkaju sa životom“ da shvate su posledice neminovne i da “uspore“ opšte dobro! Eh, da... i izbori će uskoro, pa iskoristite priliku da se kandidujete. Ko zna, možda i pobedite... Jordan Filipović
Pogled kroz školski prozor Prijemni ispit za srednje škole je završen. Svi su položili i upisali nešto; neko šta je hteo - a neko šta je morao. Po rezultatima, ili su nam deca ove godine mnogo spremnija ili je sam ispit mnogo lakši. To će se videti već sledeće godine. Želim da verujem da je ovo prvo i kao i uvek, ja sam uz njih i verujem u njih. Ove godine su me prijatno iznenadile dve stvari; imali smo stvarno jakog i pravog učenika generacije i dosta učenika koji su upisali Gimnaziju. Mada ni Gimnazija nije ono što je nekada bila, ipak je, smatram, pravi put do pravog fakulteta. Ja sam od onih koji smatraju da je bolje ne završiti fakultet nego završiti bilo šta i bilo gde. Možda je to i stvar vaspitača. Karićima, Zečevićima i njima sličnim, da se ja pitam - katanac i lanac. Štancujemo takozvane intelektualce koje ne priznajemo ni mi sami a kamoli svet. Još nešto što me dugo vremena muči, izaziva bes i rađa želju da postanem daltonista, su nove boje pančevačkih fasada (sa tendencijom širenja i na okolna sela). Pitam se da li postoji neko u ovom gradu ko je odgovoran za to. To je pravi zločin. Javio se pojavom firmi koje su počele da prave čitave palete boja. One su lepe ako znaju da se upotrebe. Međutim, kako su krajnosti u našoj prirodi i sa bojama se postupa tako. Bela postane nekakva bledožuta, plavu, roze i zelenu zamenile su, najčešće odvratno ružna i jaka narandžasta, šećerno (vašarsko) roze, zeleno, plavo, žuto, ljubičasto. Čitav grad nam liči na klaker i kabezu. Najstrašnije je videti fasadu zgrade u kojoj je otvoreno nekoliko lokala a vlasnici različiti i svako po svom ukusu (neukusu) ofarba svoj deo. Prosto ne znam šta je strašnije; ona ogromna arhitektonska rugla ili lepe, stare, bojom uništene fasade. Koji ljudi stoje iza toga i da li stavljaju svoje potpise. Ranije sam se čudila šta sve žitelji Novog Sela znaju da izmisle. Počeli su sa sve većim i većim kućama, zatim uvođenjem liftova i ko zna već čega. Kada im je ponestalo inspiracije jedan se dosetio. Tražio je od mog oca da mu uradi projekat i statiku za kuću koja se nalazi na podvodnom tlu i potrebno je, ako se ne varam, kopati bunare. To još niko nije imao u selu. Za cenu nije pitao. Na mojke pitanje “Jesi li mu uradio?“, moj otac je gotovo ljutito odgovorio: “Svašta, pa ja treba da stavim svoj potpis!“. Mislim da u najvažnijim stvarima u životu nije išao protiv sebe i nadam se da sam to nasledila od njega. Još malo, na kraju, da se vratim na školu. I ovog letnjeg raspusta, koliko bude dozvolilo vreme, i pre svega novac, uradiće se najviše što može. Potrebno je mnogo, škola je u stanju kao da se u njoj dugo nije ulagalo ništa ili bar ne dovoljno. Verovatno nije bilo para. Ni sada ih nema baš mnogo, ali, polako i jedno po jedno i rezlutat će, nadam se, biti vidan.
Mirela Abramović-Đorđievski direktor OŠ “Vuk St. Karadžić“
CRTICE IZ PROŠLOSTI Kosidba žita-žetva Evo došlo je i pravo leto. Nakon okopavanja kukuruza jedan od najvažnijih poslova na selu je spremanje prvog uroda u godini, a to je žito. U današnje vreme to je rekli bi jednostavan i brzi posao. Tu su kombajni koji to za tili čas požanju, zrno se prebaci u prikolice traktora ili kamione i odmah u silos i posao je gotov. A kako je to nekada izgledalo. Kosilo se žito ili ručno, kosama ili kasnije samovezačicama, a to je bio naporan i težak posao. Kad se kosilo na ruke trebalo se za to i pripremiti. Prvo kosa je morala biti dobro isklepana, pa srp za rukovetanje, trebalo je pripremiti užad za vezivanje snopova, posla preko glave što bi se reklo. Ako se nisu kupovala užad od rogoza, a bila su skupa i to je bio trošak, užad se radila od samog žita, ali dok su došle hibridne sorte više se od njih nije moglo praviti užad. Tada se već kosilo samovezačicama koje su za vezivanje koristile "manilu" - sisal predivo (naziv potiče od glavnog grada Filipina). E sad na sam posao. Ranom zorom krenulo se u polje pa dok je još rosno otkosilo se i splela se užad, a onda je dalje krenulo. Kosač je kosio tako da se otkos naslanjao na nepokošeni deo, za njim je išla rukovetačica koja je rukovetala - skupljala otkos i rukoveti stavljala na prostrta užad koja su obično prostirala deca. Ako je bilo više kosača onda je moralo biti i toliko rukovetačica tako da se druga rukovet stavljala na prvi i ta druga je odmah vezivala snopove. Sve se to radilo suvih i sunčanih dana, kada je ševa visoko gore pevala a zrak titrao od prevelike vrućine. Kad je sve bilo pokošeno snopovi su se slagali u krstine i granice, njiva se velikim grabuljama pograbuljala kako bi se dobro prikupio sav urod. Tako prikupljeno je moglo čekati da se odveze kući i ćeka vršidbu. Nadam se da je ove godine dobro rodilo i da je kosidba-vršidba već obavljena te da komotno čekate Ognjenu Mariju i Sv. Pantelejmona i da ćete se dobro zabaviti.
Zato zdravi i veseli bili,
“Teško je biti žena, Pol i rod (2) Ženska pitanja Pitanja koja su ključna za poziciju žena u današnjem svetu mogu se grupisati u 5 kategorija: 1. nasilje prema ženama; 2. žensko zdravlje; 3. obrazovanje žena; 4. žene i ekonomija i 5.učešće u odlučivanju. Kada govorimo o nasilju nad ženama, ono se obično deli u dve kategorije: nasilje u porodici i seksualno nasilje. Nasilje nad ženama u porodici ima mnogo oblika, u najgrubljim crtama se može podeliti na psihičko, fizičko, ekonomsko. Seksualno nasilje takođe sadrži mnogo podoblika: silovanje, silovanje u braku, silovanje na sastanku, seksualno uznemiravanje, trgovinu ženama.c Nasilje nad ženama u ratu je problem koji tek u poslednje vreme dobija adekvatnu pažnju. To je pojava masovnih i često planskih silovanja žena "neprijateljske nacije". Nasilje nad ženama je posledica neravnoteže moći između polova, u kojoj muškarci imaju veliku moć. U društvu, koje je patrijahalno, postoji tendencija svođenja ovog problema na porodični problem ("to je njihova lična stvar") ili svaljivanje krivice na ženu ("ona ga je izazvala"), i predstavljanje ovog nasilja kao bezopasnog "lupio joj je dva šamara". Ako se izuzme vojska za vreme rata, porodica predstavlja društvenu instituciju sa najviše nasilja, odnosno mesto gde postoje najveće šanse da neko bude ubijen, fizički napadnut. Pojedina istraživanja pokazala su da je nasilje nad ženama zapravo i najčešći vid nasilja u porodici. U našim uslovima ideal patrijahalne porodice naročito podržava nasilje nad ženama. Još davnih šezdesetih, istaživanje je pokazalo da u Srbiji preovladava uverenje da je tući žene poželjan načinuspostavljanja reda u porodici i potvrda "muškosti" glave kuće. Po istraživanju OEBS-a iz 2002. godine 85% muškaraca u Srbiji i Crnoj Gori je redovno ili povremeno tuklo svoje žene. U tom pogledu Srbija je ubedljivo prednjačila u odnosu na druge republike. Među najznačajnije zakonske promene vezane za ravnopravnost žena spada uvođenje članova o nasilju u porodici i o seksualnom uznemiravanju u Krivični zakon Republike Srbije, uključujući i pooštravanje sankcija vezanih za seksualno zlostavljanje, pornografiju i trgovinu ljudima. Tek 2002. godine je iz člana 103 (glava 12) Krivičnog zakona RS izbačena odredba po kojoj se nasilna obljuba u braku ne tretira kao kažnjivo delo. Sada taj član glasi: "Ko prinudi na obljubu žensko lice upotrebom sile ili pretnjom da će neposredno napasti na život ili telo tog i njemu bliskog lica, kazniće se zatvorom na najmanje jednu godinu." Istraživanje OEBS-a je pokazalo da su muškarci o ovome bolje informisani. To je iznenađujuće s obzirom na činjenicu da je više u interesu žena da budu dobro obaveštene o odsustvu ili uvođenju ovakvih odredbi u krivični zakon. Rekli su o nama... - Ko može upravljati jednom ženom, može upravljati i jednim narodom. Onore de Balzak - Žena bez stida i straha je kao jelo bez soli. Albanska poslovica - Istuci ženu svakog jutra; ako sam ne znaš zbog čega, ona će to sigurno znati. Arapska poslovica Iskustva i saveti Zdenka Jokić, član Izvršnog odbora SO Pančevo, zadužena za obrazovanje: -Ženama u našem patrijahalnom društvu je veoma teško da, bez obzira na kvalitete koje poseduju, ostvare svoje ciljeve i planove ukoliko nemaju podršku većinskog, muškog, roda. Moje lično iskustvo je šaroliko. U situacijama gde je to odgovaralo većini, koju su sačinjavali muškarci, mogla sam da dobijem podršku. Ali ukoliko neki moj stav ili mišljenje nije bilo u skladu sa mišljenjem sredine, uvek su nailazile prepreke. Postoji mnogo žena, koje su veliki kapaciteti, ali ne mogu da probiju i prođu barijere. Kao žena smatram da smo na početku ostvarivanja ravnopravnosti među rodovima. Pre svega, žene moraju biti organizovane i moraju jedna drugu solidarno da podržavaju. Savetujem im da se organizuju, da imaju više poverenja u svoje kvalitete, da imaju više samosvesti o tome koliko vrede i da budu uporne. Iz iskustva mogu reći da mnogo toga zavisi od energije koju poseduju žene i od upornosti. Neophodno je imati podršku porodice, jer je bez toga jako teško dobiti podršku šireg okruženja. Treba da pokušaju da se organizuju, što kroz nevladine organizacije, što kroz udruženja, da se bave pitanjem položaja žena. Znači potrebno je da se aktiviraju i da ne rade ni za čiji interes, već samo za interes svog položaja. Daniela Birak
|
E-mail: [email protected] © 2004. Webmaster
|
