Internet izdanje broj 157 od 30. aprila 2007.

Komentari

Lićimuri i vo

Pouka iz priče o “cvrčku i mravu“ može da se, uz manje izmene, primeni i na Starčevo. Evo kako: u originalu, cvrčak se zeza celo leto, dok mrav vredno radi spremajući se za zimu. Dalje znate - cvrčak, kad zagudi zima, “nema leba da jede“, a mrav se šuška oko toplog kamina... U našem primeru, seoska vlast je tokom zime vredno radila pripremajući projekte za prve radne dane s početkom građevinske sezone. A onda, “udarnički“ se krenulo u poslove, dok drugi još spavaju.

Poslovi su u punom jeku. Gradilišta su otvorena na više lokacija. Najpre je počela treća, poslednja faza rekonstrukcije spoljnog izgleda katoličke crkve. Za one koji ne znaju, Mesna zajednica “se otvorila“, pa je kao što je sredila fasadu pravoslavne, rešila da “ponovi“ i crkvu u centru sela. Ne kaže se džabe da, kad uđeš u neko selo prvo pogledaš centar, školu i crkvu, pa ako je izgled “domaćinski“, takvo je i selo.

Takvo domaćinsko poslovanje donelo je selu još jednu veliku investiciju. “Palo“ je prvih 100 metara kanalizacione mreže. Neko bi rekao da se sporo  radi, ali nije tako.  Vredni radnici “Milenijum-tima“, koji muku muče sa podzemnim vodama, ovih dana cevi postavljaju na najdublje - na pet metara dubine. Opako težak posao. Zastanite, kad prolazite pored gradilišta, pa pogledajte šta se krije ispod plodne starčevačke zemlje...

Ta naša seoska zemlja do skoro je bila prekrivena i kaldrmom. Sve je manje ovog “prinudnog“ rešenja popločavanja puteva u selu. Skor od 22 rekonstruisane, rehabilitovane ili, ako hoćete asfaltirane ulice, ovog meseca se popravio za četiri. Sa 26 asfaltiranih ulica, od 46, seoska vlast ozbiljno konkuriše Ministarstvu za kapitalne investicije. Sa jednom razlikom: seoska vlast sama obezbeđuje sredstva.

 No, da li će još jedna kapitalna investicija da “pogodi“ naše selo, videćemo ovih dana. Sva je prilika da će se vrlo brzo krenuti u gasifikaciju, a onda sa pravom možemo da kažemo da je naš “mrav“ vredno odradio svoj deo zimskih poslova, pripremajući se dok su drugi spavali.

Ni u Školi se ne spava. Vredna direktorka je već prionula u prolećno sređivanje škole, pozvavši i roditelje učenika da joj u tome pomognu. Dobar primer. Ako bi sav potencijal uključio u razvoj sela, gde bi nam bio kraj. Uz pomoć roditelja škola je okrečena i ofarbana i spremna da se mališani u njoj ugodno osećaju. Škola je dala materijal, roditelji rad i eto dobitne kombinacije.

Moram da priznam da je jako teško napraviti dobitnu kombinaciju. Treba dosta umeća i umešnosti, dobrih saradnika i malo sreće. No, i kada to uspete da ostvarite, uvek se nađe neko ko zakera, te nije dovoljno crn asfalt, te sporo se kopa kanalizacija, visoka trava, te ovo, te ono...  A prvi su “apili“ vola. Lićimuri.

Petar Andrejić

SEOSKE SLIKE I (NE)PRILIKE

Smeće kao odraz (ne)kulture

Prava poruka: tabla postavljena na uglu Proleterske i Ulice Maksima Gorkog

Jeste belo: Beli breg se beli od smeća

            Iako se može reći da je Starčevo napredovalo u mnogim segmentima komunalnog i društvenog života, ipak postoji oblast kojoj se ne pridaje dovoljno značaja. To je ekologija. Ekološka svest meštana Starčeva još uvek ne poznaje granicu, a mesna vlast nije mnogo učinila kako bi je postavila. Na nešto se ne može uticati, kao na primer na aerozagađenje koje je problem države Srbije, ali na nešto i može. Pitanje koje postavljaju mnogi Starčevci je: - zašto se smeće baca na sve strane? Pitanje na koje se zna odgovor postavlja se pasivno, sa ne baš izraženom željom da se taj problem i reši. Da je tako potvrđuje i činjenica da oni koji to pitaju, uglavnom i znaju koje to njihove komšije krišom ali i javno, u “sred bela dana“, istresaju džakove smeća po obodu sela.

            Mesna deponija je problem “broj jedan“ koji još uvek nije u potpunosti rešen. Iako se u Mesnoj zajednici vajkaju da ne postoji lokacija u seoskom ataru za potpuno  izmeštanje smetlišta, ipak je utisak da se malo radi na rešavanju ovog problema. Iako je uvedena i neka vrsta “čuvarske službe“,  deponija nije uređena na valjan način i često se vidi dim koji para nebo nad južnim delom sela. Gori  plastika, papir i druge sekundarne sirovine koje nisu razdvojene od ostalog otpada, a smeće nezadrživo “ide“ ka obližnjoj šumi. Neko bi licemerno rekao, bolje i  tamo nego u reku.

            Dakle, nema opravdanja za neurednu deponiju, kao što nema opravdanja ni za one koji koriste nedostatak inspekcijskih službi pa seju smeće po “Belom bregu“, pored hipodroma, u kanale, pokraj njiva... Zaista, zar je ekološka svest na tako niskom nivou?

            Postoji organizovana služba za iznošenje smeća koju sprovodi JKP “Starčevac“ i koja nije skupa. Čak, postoji i mogućnost da se ovo preduzeće pozove i odnese kabasti otpad, po cenama koje neće biti više od one koju će neko potrošiti za benzin da odnese i baci smeće, na primer, na “Beli breg“. Ipak, to  se dešava, i pravo je pitanje da li je to odraz kulture jednog (nesavesnog) dela  stanovnika Starčeva.

            Regionalna deponija na dolovačkom putu koju gradi Opština Pančevo odnosno JKP “Higijena“ se gradi već godinama. Naravno, kao i mnoge druge investicije i ona će sačekati još par godina jer Opština Pančevo sporo dela po tom pitanju, kao i po pitanju ekologije uopšte. Do tada, Starčevu ostaje privremeno smetlište i stalni problem sa smećem. Uostalom, da li će, čak i kada se privremena deponija smeća na izlazu u selo ugasi, nešto promeniti..? Deponije neće biti, ali će ostati kanali i “Beli breg“...

            Dakle, ako selo već prednjači u drugim poslovima, zaista je red da i ekološko stanje bude na visokom nivou. Ako selo već “truju“ fabrike južne zone, hajde da se ne dodaje “so na ranu“ i da ponašanje Starčevaca bude  ponašanje odgovornih ljudi. Poštujte sredinu u kojoj živite, ako već želite da se pohvalite kako je selo napredno. Samo tada, ta kvalifikacija će imati smisla.

Vidoje Olić

Bomba kuca na vratima

S vedoci smo raznih oblika nasilja u celom svetu. Ljudi stradaju nemilice, a javno mnjenje kao da sve više oguglava na te silne i uglavnom nevine žrtve. Svakoga dana pristižu “mračni“ izveštaji iz svih delova sveta. Naravno u ovom trenutku prednjači Irak. Tamo se u procesu instaliranja “najsavršenijeg“ (američkog) modela demokratije imena poginulih više i ne pominju! Ni informisaniji analitičari teško mogu da procene broj žrtava čak ni u hiljadu. Ali, šta je to - hiljada 'amo, hiljada tamo! Koga je briga, bitno je da se ratuje negde svetu, još ako ima i nafte... Tu su pare! Onda i ne čudi zašto je Ujka Džordž zamolio Kongres za još “tričavih“ 72 milijarde(!) zelembaća za “sitne“ potrebe US Armije na “edukativnoj ekskurziji u drevnoj Mesopotamiji“.

I dok krv pršti na sve strane, dotle milijardu ljudi gladuje! I, opet, koga briga?! Najsavršenija demokratija ne može baš nikako od pomenutih 72 milijarde da izdvoji ni jednu-jedinu za nebrojene sablasno prazne dečije stomačiće. Postavlja se pitanje - zašto? Odgovor se može naći u tezi mnogih političkih znalaca da je današnji svetski poredak koncipiran isključivo na poslovnim (materijalističkim) interesima. Ako se složimo sa tim doći ćemo do zaključka da ne postoji interes za investiranje u taj “sektor“. Dakle, ne postoji računica svetskih moćnika da se “nahrane“ sa malim “parčetom sreće“ nevine i tužne dečije okice! Šta reći, sem, one stare latinske - Domine, quo vadis? (Gospode, šta činiš?).

I opet će se postaviti ono buntovničko, jeretičko pitanje - pa, ima li (bo)ga uopšte, posle svega toga? Ja, još uvek verujem da ga ima. Bar, u nekom obliku. Ili, ako ništa, ono treba verovati da postoji sila koja negde odozgo štiti pravdu i pravednike. U protivnom već završili u “paklu“.

Na žalost, dok mi filozofiramo nasilje i dalje buja. Uporedo, u galopu raste i siromaštvo. Sve je više izgladnele čeljadi, koja stradaju i na mnoge druge načine, pa su tako i česte žrtve i terorističkih dejstava. I to ne samo onih ubogih i obespravljenih! Stradaju i ona s druge strane medalje! Ona čiji su roditelji u stanju da obezbede mnoge pogodnosti luksuznog života. Između ostalog i mogućnost elitnog školovanja! Ali, mač ima dve oštrice i u sveopštem metežu niko nije bezbedan! Treba sve učiniti da slučaj korejskog studenta-psihopate koji je u svom ludilu (da li samo ludilu?) doživeo toliki prezir prema svetu bogatih, da je ishod od trideset masakriranih američkih studenta poslednja opomena svetskih kreatora da se uzmu u pamet! Krajnje je vreme da se stane na put bilo kakvom obliku nasilja kao mehanizmu ostvarenja ciljeva, dok ne dođe do neminovnog  samouništenja ljudske civilizacije.

Kada se ta nadasve globalna spirala moguće apokalipse prenese na naše prostore, zagađene silnim recidivima dugogodišnjeg ratovanja, postaje jasno na kolikoj tek mi tempriranoj bombi sedimo! Jedna od takvih, što je onomad eksplodirala ispod prozora novinara Vremena Dejana Atanasijevića, ko-zna-koji je alarm da se uzmemo u pamet, da nam kriminalci “kroje kapu“. I ko god se drzne da ih, makar, nazove pravim imenom biva diskvalifikovan na ovaj ili onaj način. Kriminal je već duboko prodreo u sve pore da mu čak i obrazovne institucije nisu svetinja! Ne prođe dan, a da se nešto ne desi u nekom školskom dvorištu! Još samo fali da se pojavi neki "korejac"... Dogorelo je do nokata i vako od nas treba da pruži maksimum da se i najmanja indicija tako nečeg predupredi!  Ili je, možda, bolje da, ipak, zabijemo glave u pesak i gledamo "svoja posla"? Dok NEŠTO ne zakuca na vrata, a onda... E, onda, nek nam je Onaj gore u pomoći!

Umalo da zaboravim, u Republici ništa novo, osim što letnje vreme nikako ne jenjava, što OK Borac igra baraž za ulazak u prvu ligu sa beogradskim Partizanom, što lokalni rok-bend “Kreativni nered“ po okolnim mestima svira, prži, a bogami i “pegla“ odličan rokenrol, što se asvalt zacrneo u još četiri sokaka, ali se zato demokratskom odlukom građana nijedna tabla sa nazivom ulica neće menjati! Tako ćemo i dalje odavati poštu, recimo, jednom Slovencu, izvesnom drugu Kidriču, koga je verovatno i njegova rodbina dobrano zaboravila. Slava mu!

Jordan Filipović

Seoski svinjar

Starčevo, kao pravo selo, bilo je poznato i po uzgoju svinja. Od  tada poznatih pasmina najviše su se uzgajale mangulice i crne, koje su zvali “moravci“.

Ljudi su držali svinje kako bi imali meso za vlastitu potrošnju, a bio je to i dodatni izvor zarade jer je pred zimu često umelo da se neko svinjče i proda za klanje. Ili se, kad je bilo kome trebalo, prodalo koje prase, ili pak preko leta kad su veliki poljoprivredni radovi, onda se jednostavno svinjče zaklalo pa je bilo mesa, a višak se po komšiluku prodavao.

Kad se krmača rano u proleće oprasila, pa kad su se prasići odbili od krmače, odabralo se šta će se hraniti za zimsko klanje. Kako se ne bi hranile sve svinje u oborima, one su se terale na ispašu.

U početku smo mi deca sami čuvali svinje i to svako svoje. Najčešće smo to radili u ritu ispod brega. Rit je bio tada veliki pašnjak sve do Ponjavice, ali je bio podeljen brazdom, pa od brega do brazde je bilo slobodna ispaša, a preko brazde sve do Ponjavice se za ispašu bilo koje stoke plaćala pašarina.

Tako dok smo sami čuvali svinje morali smo da pazimo i da ne idu preko brazde, jer bi onda, ako vidi poljočuvar morali da platimo kaznu.

Kad više nismo mogli sami da čuvamo svinje ili oni koji nisu imali ko da im čuva, u selu je postojao svinjar, to jest familija koja se bavila čuvanjem svinja.

Svako jutro svinjar bi prvo prošao ulicom od početka do kraja i na svakom ćošku stao i nekoliko puta zapucao sa svinjarskim bičem, kao znak da ljudi mogu isterati svinje.

Kad je u povratku sve svinje prikupio, polako ih je oterao u rit na ispašu. U čoporu je bilo svinja različite dobi: od krmača i nerasta, do skoro prasica. Svinje su tamo ceo dan uživale što u dobroj travi, a što u kaljužanju i valjanju u mnogobrojnim barama u ritu.

Pred veče svinjar bi polako svinje obrnutim redom otpuštao iz čopora i svako bi svinjče došlo samo do svoje kapije ili vrata.

Svinje su morale da se čekaju, jer ako ih nije niko čekao, često su znale da razvale vrata i same uđu u dvorište, a onda je začas bilo nereda.

Kako se za ispašu plaćala godišnja pašarina, tako se i svinjar plaćao godišnje ili polugodišnje. Pored plaćanja u novcu, bilo je plaćanja i u naturi, pa se tako davalo svinjaru nešto slanine, kobasica, rakije ili vina, a kad je bio nekakvi praznik onda i nešto kolača.

I tako od ranog proleća do kasne jeseni, svinjar je čuvao svinje bez obzira na vremenske prilike i neprilike. U kasnu jesen kad se prestalo s teranjem svinja na ispašu, te su se svinje vrlo brzo utovile, a onda je bilo i mesa i masti i šunki i kobasica.

Izgradnjom zadružne svinjogosjke farme i dolaskom novih vrsta svinja, koje su zahtevale drugačiji način uzgoja, polako je prestala i služba svinjara. Po Ponjavici je prokopan kanal, a zadruga je preorala i smanjila pašnjak, a selo se sve više modernizovalo.

Sada su na redu neki “drugi klinci“ koji Lalama pričaju o slanini.

Vinko Rukavina

Vrh strane

E-mail: [email protected]

© 2007. Webmaster