Komentari

Odluke

            Pravu buru izazvale su dve nedavne odluke nezavisnih državnih institucija Agencije za borbu protiv korupcije i Ustavnog suda. Prva se odnosi na razrešavanje sukoba interesa, a druga na poništavanje skaradne odluke o vlasništvu odborničkih mandata.

            Ova prva, u nezgodan položaj stavila je sve one koji su političku karijeru gradili “na kratke staze“ i gomilajući funkcije koje nisu bile u skladu sa izvornim motivom političkog delanja - a to je da građanima i zajednici bude bolje. Uglavnom je bilo bolje onima koji su spajali različite grane vlasti.

            Druga odluka je veoma važna za lokalne zajednice. Do sada su političke partije birale ko će zastupati građane u lokalnim skupštinama. Taj neprirodni odnos često je dovodio do “partokratije“, odnosno do koncentrisane vlasti u odborima političkih partija, a ne retko i u samim lokalnim političkim liderima, vođama ogranaka političkih partija. Odbornici su tu uglavnom kako bi slušali, i glasali kako im se kaže. Primer je pančevačka gradska skupština, u kojoj u ovom mandatu gotovo da nije bio odborničkih inicijativa, a koplja su se lomila uglavnom oko partijskih zađevica. 

            Međutim, iako odlična, ova odluka je došla u nevreme. Pošto su prošli izbori (2008. godine) širom Srbije iznedrili odbornike za koje se, u velikom broju slučajeva može reći da nikako ne bi prošli neke većinske izbore (gde se glasa za ime i prezime, a ne za partijsku listu), takvi predstavnici građana mogu se naći u specifičnoj situaciji da sada vrlo lako mogu promeniti partisjki dres, jer su svesni da slede drugačije okolnosti i da, možda, pevaju “labudovu pesmu“ u politici. U nekim sredinama već se prekrajaju lokalne vlasti, a najave stižu sa svih strana!

            Ovakvu odluku Ustavnog suda treba da prati izmena Zakona o lokalnim izborima, gde bi se odbornici ponovo, kao nekada, birali na ime i prezime, a takvi će sigorno imati veću moralnu odgovornost, jer će građani moći da ih u svako doba podsete da su glasali za njih imajući poverenje, s kojim se ne sme kockati. Samo kada građani tačno budu znali kome daju glas, tada će moći i u većoj meri da učestvuju u razvoju svoje lokalne zajednice. To je dobro za građane, dobro je za odbornike kao njihove predstavnike, a dobro je i za političke partije, jer će se pročistiti od karijerista i onih koji misle da sve probleme mogu rešiti članstvom u nekoj partiji.

Petar Andrejić

Kako god okreneš jedan veoma važan (neki će reći i najsuštasveniji) deo života je ništa drugo nego smrt! Reklo bi se da je to nešto kao zaključak u studenskom seminarskom radu, rezultat na kraju utakmice ili jednostavno - tačka na kraju rečenice! I tu se ništa poreći neda! Čak ni u ovoj zemlji čuda, kontroverzi i nesloge. Međutim, mi ne bi bili mi kada i tu ne bi nešto iskomplikovali. Da i tačka na život tj sudnji čin, može itekako biti predmet diskusije govore sledeći redovi...

U epizodi:  Gospodi sa'rani

Tračoslava (sedeći  na klupi na ulazu u stanovito groblje, jecaj ući  kao kišna godina) - Ajaaooo, kuku, što ode brez traga, šmrc, jec...

Šeširdžija (istraživački): - Juu, komšinka, ta di si mi ti! De, smir se, ta nije ti ni prvi ni zadnji… Naćeš  ti  većma kog drugog, boljeg, mlađeg... A, dok ne nađeš tu sam da te predržim u nevolju...

Tračoslava (zabezeknuto): - Ptuj, ptuj, pomer s mesta, smesta! Si pošandrc'o, onaj moj ti je živ i životari, malo se našmrko u bircuz pa se zavalio se na kauč  u kujni i sve se ori od 'rkanja...

Šeširdžija (razočarano): - E, štet... ovaj, dobro što je živ! Nego, ja ti mal' okasnio na sa'ranu, pa ne znadem jal zamakla povorka il' jošte nisu ni krenuli od kapele?

Grmalj (umivajući se na česmi u blizini): - Ha, da zamakoše, hik! Već i žito izedoše, ja poj'o šes' kaš'ke! A, mnogo ljuta ona prepečen'ca bijaše, pa ja uz'o da se proluvtiram dok ne počne daća! Što prave dobru sarmu!

Šeširdžija (popravi raspoloženje): - E, pa kade je tako, šta se može! A, jal su sarmice sa suvim rebarcima...

Sponzorojka (izaće iz džipa uz škripu kočnica, obučena u oskudnu toaletu, sa ogromnim crnim naočarima, primače se žestoko “lomeći“ kukove):  - Mis'im, jel već počelo?! Zn'či, kasnim samo pola čuke, a prezirem ta staračka jela, valjda će biti neke morske ribe ili škampa, bruka sam gladna!! Jel  su opet pucali oni ludaci iz utuka k'o uvek kad nekog od ortaka ukopavaju?

Grmalj:  - Ma, jes 'vala pucalo - al pu'ko konopac! Ovi majstori što spuštaju sanduk malko mez'li ljute i umalo da im mrt'ac utekne, a oni namesto njega popune raku...

Sponzorojka:  - Zn'či, koji seljaci, jeee! Mis'im, nije ni čudo da je ispao kad je imao sto kila mišića! Trebalo im deset hitaca da ga obore na zemlju!

Grmalj:  - Ma, kak'i sto kila, nije im'o više od tries' s krevetom! Ja vid'o kad se sanduk otvorio, ma čovek imao preko osamdes'...

Šeširdžija:  - Kak'i, osamdes' godina, ka'ki sto kila, ma, to je moja šurnjaja - žena od šezdes' godini!

Tračoslava:  - Di šezdes', komšo?! Ma, to baba od one moje alapače! Matora je, ima, možda, i svi  sto! Nisam ni imala pojma da ste familija.

Grmalj:  - Ha, nemo' te me zebavat! Ma, raspit'o sam se dobro kod koga idem na dać... ovaj, sa'ranu! A, i lepo sam mu vido facu, ne ispada svaki dan čoek iz sanduka! Poslednji je isp'o pre neko ljeto onaj mlađani naučnik po imenu Sava Savanov,  što se zablentavio  u čitanje i nije vido aftobus...

Student (izađe iz stare kapele, sav prašnjav sa knjigom u ruci): - E, kakva galama! Ne može čovek na miru ni da izučava arhitekturu verskih zdanja od dokoličara, koji ne mogu da se dogovore, ni ko je umro, ni ko je kome došao na sahranu, ni šta se kome jede...

Grmalj (kao da je video duha): - Oooo, je..m ti krvavu neđelju i lošu prepečenicu - pa to je pokojni Sava Savanov, hik! Spasavaj se ko može!

Svi ostali (dadoše se nemilice u beg): - Va-va-va-vampir!!!

Student (obrisa se od prašine): - Ha, ha, vampiri i to u sred bela dana! Sujeverje u narodu napaćenom je toliko uzelo maha da više ne važe ni stari-dobri vampirski zakoni, tako da ću danas možda moći  da uživam u omiljenoj salati - pečenoj paprici sa belim lukom, a da nikom ne škodi  tj. da mi  se devojka opet ne “povampri“  od miomirisa...

            I svi su oni tako, slučajno ili namerno, ali, ipak, zajedno, nastavili da se u očaju plaše i  beže od raznih vampira,  utvara i vukodlaka  kojima je jedini cilj da isisaju što više “očajničke“ krvi...

            Ah, da, umalo da zaboravim - u starčevačkoj opštini ništa novo, osim što proleće nikako da se stabilizuje,  sprema se se početak radova na postrojenju za prečišćavanje, stadionski krov dobio konture, fudbalski Borac  u zlatnoj istočnobanatskoj sredini,  a na  šestim Gašinim akordima, održanim u izuzetno pozitivnoj atmosferi,  sve lovorike je pobrao  mladi  hrvatsk i talenat Luka Belani, ne samo fantastičnim muzičkim umećem, nego i svojim ljudskim kvalitetima! I pored svega, neki su,  na žalost, komentarisali njegovu nacionalnu pripadnost koja je, gle čuda, istovetna kao i kod pobednika prethodnog tamburaškog festivala! Za neke “čuvare ponosa“ to je, ipak, bilo previše...

Jordan Filipović

Ne voli Vajo prasetine

Prošli su uskršnji praznici.

Nekima su bili vezani uz putovanja i odlascima u goste, gde se po običaju uvek dobro jede i pije. Kako sam i sam sa familijom išao na putovanje, tj u goste, sve to me je podsetilo na jednu priču iz Starčeva koja na kraju imami jednu poruku, a nalazi se u naslovu.

U Starčevu je živeo Vasa Zlata, svima znani Vaja, harmonikaš, mlad i naočit čovek.

Oženio se Milkom iz Dolova.

Kao mladi bračni par, kako nalaže red i običaj trebalo je ići u goste kod tasta i tašte u Dolovo, a prilika je bila za letnjeg Sv. Nikolu.

Maj mesec, lepo vreme, taman za slavu i goste.

Upregne Vajo konja u taljige, posedne svoju Milku i njih dvoje Dolovačkim drumom kroz polje polako prema Dolovu.

Pored Prvog i Drugog bunara, Parčetićeve i Antonovićeve pustare, preko Komunija došli u Dolovo.

Lepo su ih primili, i po redu i običaju dobro ugostili.

Dok su bili za ručkom, nudi tašta zeta jelima i đakonijama, a Vajo iako bi mog'o pojesti puno, bio je malo srameći, bar prema tastu i tašti, pa se sve nećkao, da se ne osramoti koliko puno može pojesti.

Njegova Milka, kako bi ga opravdala, zbog čega ne jede, odjednom je rekla: “Ne voli Vajo prasetine“ i sve je dobro završilo.

Svi su tu njezinu izjavu prihvatili i Vaju nitko više nije nudio preterano, a Vajo bi k'o onaj opavački pop Đura, mogao pojesti pola ćurke i praseću glavu i na kraju reći: “Ala sam se i pri'vatio“.

Prošla slava, red je i kući ići.

Opet Vajo uprego konja u taljige, izljubili se i pozdravili, sela Milka do svog Vaje, Vajo oši'no konja i uvatili oni puta prema Starčevu.

Kad su izašli iz Dolova, Vajo zamahne ponovo kamdžijom i kobojagi mu kamdžija ispadne iz ruke. Zaustavi konja i taljige te kaže Milke neka siđe i do'vati mu kamdžiju.

Sišla Milka s taljiga i sagla se za kamdžiju, a Vajo, kajasima ošine konja, a Milka ostala.

Viče Milka za Vajom, a on ništa. Ne zaustavlja on taljige, ali odgovara Milki: “Kad Vajo ne voli prasetine, ne voli Milka ni da se voza“.

Tako je Milka skoro iz Dolova polako peške došla natrag kući u Starčevo.

Kratka ali interesantna i poučna priča.

Moj savet Vam je da kad ste na putu ili kad ste u gostima, ne prigovarajte svome bližnjemu neke postupke koje učini, moglo bi vam se dogoditi kao Milki.

Zato uživajte u svakom trenutku, a nečije postupke i komentare ostavite za kasnije i za onda kad ste na sigurnom.

Vinko Rukavina

Ko nas to posmatra?

            Kod nas postoji večita bojazan da svaka novina i bilo koji primer modernizacije koji nam dolazi iz razvijenog sveta, predstavlja veliku opasnost po nas i po pravilu je štetan i katastrofičan po vaskoliki narod srpski. Stoga, skloni smo da večito preispitujemo prednosti i mane tog novog i nepoznatog, bilo da je reč o nekom tehnološkom izumu, vakcinama, ili TV emisijama.

            Da li je taj strah opravdan, ili ne, u većini slučajeva se može bez dileme zaključiti. Međutim, postoji i novina koja izaziva svetsku polemiku, pa čak i veću dozu otpora u svetu, nego kod nas. Reč je o novim ličnim dokumentima. Procedura uvođenja biometrijskih ličnih karata u Srbiji je pokrenuta 2003. godine. Tadašnji ministar unutrašnjih poslova, Dušan Mihajlović, ispred Vlade je naručio od kompanije “Motorola“ opremu za izradu biometrijskih dokumenata vrednu 100 miliona dolara! Kupovina ovako skupe tehnološke opreme bez tendera i javne debate, i to tri godine pre donošenja zakona o ličnoj karti, još uvek je velika zagonetka. Još veći znak pitanja na sve ovo stavlja i činjenica da su sve istrage vezane za ovu nabavku stopirane. Mišljenja na ovu temu postala su samim tim još oprečnija. Srpska pravoslavna crkva i grupa nevladinih organizacija su pokrenuli veoma agresivnu antikampanju i pritiskom na državu naterali Vladu da donese uredbu koja stavlja van snage deo zakona, čime je praktično građanima ostavljeno da odaberu da li će imati čipovanu dokumentaciju, ili ne. Sa druge strane, pobornici biometrizacije dokumenata su nam govorili kako je to jedan od uslova ulaska u EU i stavljanja Srbije na “belu šengen listu“. To je naravno laž, jer pravilnik EU o pridruživanju nikako ne obavezuje zemlje kandidate da imaju biometrijske lične karte, izuzev biometrijskih pasoša, koji su obavezni. U Evropi se ovakva dokumentacija izdaje samo u par zemalja, i to na dobrovoljnoj bazi, tako da je argument da su dokumenti sa čipom opšteprihvaćeni u svetu, bez sumnje neutemeljen. Najveće manjkavosti biometrijskog sistema su tehnološke prirode. Baza podataka o svim licima će biti na jednom mestu, i to u vlasništvu MUP-a. Proboj i najbezbednijih svetskih baza podataka nije nikakva retkost, pa se postavlja pitanje koliko će naši podaci biti bezbedni. Veliko je pitanje da li su prednosti na kojima toliko insistira država i čelnici policije toliko velike da zaista vredi skrajnuti sve potencijalne opasnosti koje se mogu javiti usled zloupotreba koje su danas toliko učestale.

            Da zapad ne prednjači u kontroli građana i metodama praćenja, skoro je pokazala Kina. Naime, u toj zemlji su vlasti pooštrile kontrolu upotrebe interneta, na taj način što su uvedeni propisi da svako ko bude želeo da postavi svoju internet stranicu, moraće lično da potvrdi svoj identitet. Cilj ove kampanje kineske vlasti pravdaju pooštravanjem borbe protiv pornografije na internetu, a svakako je reč o ekstremnom koraku jačanja cenzure.

            Iluzorno je pomisliti da vlast može apsolutno sve da kontroliše, ali je vrlo verovatno da će strukture moći na svaki način gledati da iskoriste pogodnosti modernih komunikacija za ostvarenje svojih ciljeva. Postavlja se pitanje koliko je “mali čovek“" sposoban da se suprotstavi svemu što je očito štetno po njega i njegovu bezbednost. Što se Srbije tiče, narod zanima da li će akteri sporne nabavke skupih aparata za izradu biometrijskih dokumenata odgovarati za to, ili će opet biti “tresla se gora, rodio se miš“. Zašto se u policijskoj upravi noćima čeka na dobijanje dokumenata? Zašto postoje tapkaroši brojeva, prekoredaši i muvatori? Toliko pitanja koja nas podsećaju na neko prošlo vreme, a vlast nam neprestano trubi o tome kako smo jednom nogom na pragu ulaska u EU. Pitanje je koliko će ta noga izdržati i da li ćemo svi zajedno pasti dole pre nego što nam se otvore ta vrata...

Dalibor Mergel

 Vrh strane