ПРВЕ СЕОСКЕ НОВИНЕ, ОСНОВАНЕ 1994.

Broj 181 • 28.02.2009.

  Redakcija Starčevačke novine na kućnu adresu Glavna strana
Aktuelno
Društvo
Komentari
Kultura
Sport
Naslovna strana

 

 

Intervju

 

ĐORĐE PAPULIĆ, ČLAN GRADSKOG VEĆA ZADUŽEN ZA INVESTICIJE I EKONOMSKI RAZVOJ:

Selima se vraćaju pašnjaci i utrine

Po Zakonu o vraćanju pašnjaka i utrina iz 1992. godine selima su vraćene neke parcele. Sela su u obavezi da pripreme program i plan korišćenja utrina i pašnjaka

 

 

            Počnimo s najaktuelnijim: država je nedavno Starčevu vratila četiri parcele na korišćenje. O kakvim se parcelama tačno radi i ko će ih i za šta koristiti?

            - Po Zakonu o vraćanju pašnjaka i utrina iz 1992. godine selima su vraćene neke parcele. Sela su u obavezi da pripreme program i plan korišćenja utrina i pašnjaka, a onda se to pošalje Ministarstvu poljoprivrede, nakon čega se čeka odluka Ministarstva. Savet Mesne zajednice Starčevo je taj program korišćenja napravio i poslao, to je Ministarstvo odobrilo i mi smo tu odluku usvojili na Gradskom veću, nakon čega su Starčevu vraćene četiri parcele. One će biti korišćene onako kako to predvidi Savet MZ tog sela, a to svakako znači da će svi stanovnici Starčeva te parcele moći da koriste za napasanje stoke.

            Vi ste i predsednik Komisije za izdavanje zemljišta u zakup. Kakvo je interesovanje?

            - Za poljoprivredno zemljište vlada izuzetno interesovanje. Komisija, čiji sam predsednik, radi godinu i po dana i do sada smo imali dva ciklusa izdavanja zemljišta. Interesovanje na licitaciju, odnosno prijavljivanje na javno nadmetanje je bilo jako veliko. Zaključili smo ugovore sa preko pedeset korisnika. Međutim, kao i u svemu i to ima negativnu stranu, a to je što imamo korisnike koji nisu platili zakupninu za zemljište. Oni su sada u postupku prinudne naplate i očekujem da se svi dužnici procesuiraju i da se to konačno reši.

Kako napreduje plan izgradnje obilaznice oko Beograda koja bi trebalo da bude provučena između Starčeva i Rafinerije?

            - Ta obilaznica se projektuje, ali za sada, po nekim našim informacijama za to trenutno nema para. Time bi Pančevo i Starčevo dobili mnogo, infrastruktura bi se poboljšala, otvorio bi se koridor prema Rumuniji, bio bi skraćen put ka Nišu... Međutim, u ovom trenutku je putni pravac Subotica-Novi Sad-Beograd-Niš prioritet, tako da država za sada odvaja novac za taj auto put. Svakako to što ste me pitali se projektuje, ali ne mogu da tvrdim kada će ta obilaznica početi da se gradi.

            Imate li u planu da napravite neku ekonomsku zonu kada bude izgrađena ta obilaznica?

            - Svakako. Zna se da se svuda u svetu pored takvih puteva otvaraju industrijske zone, skladišta, benzinske pumpe i sve što je profitabilno na takvim putevima. Ta zemlja pored auto-puta je inače svuda vrlo interesantna, jako se dobro plaća, i mesta kroz koje on prolazi se mnogo brže razvijaju.

            To bi bio jedan veliki plus za Starčevo?

            - Naravno, ali će pored Starčeva na dobitku biti i Omoljica, Banatski Brestovac kao i sam grad. Svakako će profitirati i druga mesta kroz koje će taj auto-put prolaziti.

            Koje su investicije prioritetne s obzirom da u budžetu ima manje novca nego prošle godine?

            - Gradski budžet se puni slabije nego što se očekivalo, tako da je moguće da prvi put idemo u rebalans budžeta, ali u minus, odnosno da ćemo “skidati“ novac za neke stavke. Ono što je prioritetno jeste nastavak izgradnje kanalizacione mreže u naseljenim mestima. U gradu je interesantno da će biti završeno uređenje Trga Slobode, radićemo na kanalizacionoj, vodovodnoj i gasnoj mreži, uredićemo Narodnu baštu i završićemo gradsku sanitarnu deponiju koja se radi od 1992. godine. U svakom slučaju zna se i da je “Azotara“ prestala da radi i da se slabije puni budžet. Kriza je takva ali zbog toga očekujemo sredstva iz Fonda za kapitalna ulaganja za završetak nekih ulica u gradu i selima. Očekujemo i novac da završimo sportsku halu u Bagremaru. Verujem da ćemo dobiti novac i za fabriku za prečišćavanje otpadnih voda u Starčevu.

            Izgleda kao da će biti mnogo manje investicija?

            - Da, to svakako znači manje investicija. Svi su upoznati sa svetskom ekonomskom krizom, ali mi koordiniramo uz rad pokrajinskih i republičkih organa kako bi napravili da Pančevo ne bude na šteti prilikom svih investicija i kako bi mogli da izvučemo što više novca i iz Republike i Pokrajine. Ipak, manje investicija, to je činjenica.

            Na kom je nivou investicioni razvoj sela?

            - Još u mom prethodnom mandatu su počela velika ulaganja u sela. Počev od novca koji je višestruko uvećan u odnosu na ranije godine vidi se da su investicije znatno porasle. Privodimo kraju i neke investicije koje je neko ranije nestručno započeo. Među takvima je svakako sportska hala u Novom Selu koja će biti završena ove godine. Mislim da sela dobijaju veliki novac i da ga dobro koriste.

            Kažete da sela dobijaju dosta novca. Ranije ste izjavili da su u neskladu saveti mesnih zajednica u selima i gradu. Zbog čega?

            - Da, to i sad potvrđujem. To vam je činjenično stanje. Imate gradske mesne zajednice koje ne dobijaju novac ni za tehničke ni za kapitalne transfere. Gradske MZ nemaju budžet, samo im se plaća sekretar i neki kancelarijski materijal i to je sve što dobijaju. Seoske mesne zajednice dobijaju velika sredstva za funkcionisanje. Tako da iznos kojim je prošle godine raspolagalo Starčevo, 33 miliona dinara, ili 27 miliona za Dolovo, ne može da se poredi sa gradskim mesnim zajednicama koje nemaju ništa, ne odlučuju ni o čemu i koji nemaju u budžetu para ni kafu da popiju. Taj nesklad se manifestuje i kada dođu izbori za lokalni parlament i savete MZ. Za seoske MZ se prijavi sto kandidata, a bira se 15 ljudi, a za gradske MZ se isto bira 15, a prijavi se osam kandidata.

            U gradu se “šuškalo“ da vladajuća koalicija, koju čine DS, DSS i Nova Srbija, nije baš stabilna. Možete li da nam kažete kakva je stvarna situacija?

            - Koalicija je stabilna. Kada imate dvoje, troje ljudi koji se sastanu i pričaju ne mogu uvek da se dogovore, ali se na kraju dogovor ipak postigne. Ima nekih nesuglasica ali mi to u hodu prevazilazimo.

            Vi ste po struci advokat, time ste se bavili pre politike. Zbog čega ste prestali, da li je to želja za vlašću?

            - Ne, nikako. To nije želja za vlašću. Kada sam počeo da se bavim politikom to je bilo zato što sam želeo nešto bolje za ovaj grad, da učinim nešto za ove građane. Ovo mi je već drugi mandat u opštinskom, sada već Gradskom veću, i imam iste ambicije da radim na razvoju našeg grada.

            Imate li neku poruku za Starčevce?

            - Starčevcima čestitam na razvoju sela i želim im da nastave tim putem.

Ivana Vojnović

 

 

 

INTERVJU SA ZORANOM MIJATOVIĆEM

Za hapšenje haških optuženika još nema političke volje

 

 

            U četvrtak, 19 februara u Kreativnom kulturnom klubu je gostovao Zoran Mijatović, sada penzionisani pripadnik službe državne bezednosti, inače drugi čovek DB-a u vreme Zorana Đinđića. On je kao iskusni profesionalac radio u službama bezbednosti i pre vladavine Slobodana Miloševića, za vreme, kao i nakon njegove vladavine.

            Kakvo je vaše viđenje postoktobarske Srbije?

            - Nisam bio direktni učesnik oktobarskih promena, ali sam 2001. godine, posle svih tih događanja u vladi Zorana Đinđića bio postavljen za zamenika načelnika resora državne bezbednosti. Ja mogu kao običan građanin, a ne kao političari koji su zauzimali određene političke funkcije da kažem da, kako je vreme posle 5. oktobra prolazilo, tako su ona očekivanja malo po malo jenjavala. Verovatno delim mišljenje većine učesnika 5. oktobra da se ono što smo očekivali nije u potpunosti ostvarilo.

            Šta mislite da li su svi krivci za ubistvo premijera pravedno osuđeni?

            - Sa Goranom Petrovićem sam 2001. godine bio na vrhu Službe državne bezbednosti. Glavni zadaci naše službe su u to doba bili da se rasvetle oni poznati slučajevi ubistava Ćuruvije, Ivana Stambolića i pokušaj ubistva Vuka Draškovića. Tada smo mi uhapsili one ljude koji su izvršili zločin na Ibarskoj magistrali i to je bio početak onog što je služba trebala da završi do kraja. Nažalost, neki događaji nam nisu išli u prilog. Radio sam taj posao samo devet meseci, a nakon toga smo Goran Petrović i ja dali ostavke na funkcije. Iza toga mnogi događaji su uticali na to da Zoran Đinđić postane prva meta upravo tih ljudi koji su ostali u Službi državne bezbednosti. Sklon sam da kažem da ono što je sud presudio ubicama Zorana Đinđića nije pogrešio, da su izvršioci i organizatori oni pravi, ali mislim da se još neko trebao naći iza brave jer je učestvovao kao saučesnik u ubistvu premijera. Organizator i izvršilac se bar po meni nalaze iza rešetaka.

            Da li postoji politička pozadina ubistva Zorana Đinđića?

            - Kada se analiziraju svi događaji koji su predhodili ubistvu, ne samo čin ubistva Zorana Đinđića, može se naslutiti da ima političke pozadine. Neki su po mom utisku u tome učestvovali namerno a po mojoj proceni ima i lošeg rada i nemara u samoj Službi državne bezbednosti i oni su doprineli da do ubistva dođe. Vrlo sam oprezan u analiziranju političke pozadine i to je samo moja lična predpostavka. To su veoma ozbiljne stvari i ne može se bez pravog argumenta pristupiti optužbama. Neki događaji ipak upućuju na to.

            Ko je kriv za nerad u samoj Vladi?

            - Jedan od detalja koji me upućuju na nehat u radu je komisija koju je formirala Vlada nakon poznate pobune Jedinice za specijalne operacije. Goran Petrović je toga dana poslao pismo Vladi i predložio da ona formira komisiju koja treba da ispita prave uzroke pobune i ukoliko ta komisija dođe do podataka da odgovornost za pobunu snosi on, on će podneti ostavku. Dogodilo se ono što niko nije očekivao. Vlada je formirala komisiju i automatski prihvatila ostavku Gorana Petrovića. Komisiju su sačinjavali: Vladan Batić (ministar pravde), Milovanović (ministar za socijalnu politiku) i Dragan Veselinov (ministar poljoprivrede). Ta komisija je bila dužna da ispita sve okolnosti koje su vezane za protest Jedinice za specijalne operacije, ali nažalost ta komisija se do dana današnjeg nije ni jednom sastala i nije načinila ni jedan zapisnik. Da je ta komisija uzela da radi svoj posao ozbiljno verovatno bi premijer bio još uvek živ, a mnogi iz službe bi dobili otkaze ili bi se našli iza brave.

            Kakvo je sada stanje u Službi?

            - Od 2003. godine ja nemam nikakav kontakt sa sadašnjom Bezbedonosno-informativnom agencijom i mogu samo da dam neke opservacije koje su poznate opštoj javnosti. Znam da se BIA podmlađivala i znam da još uvek ima nekih starih kadrova, ali ne bih mogao da dam neku preciznu informaciju o njenim trenutnim dometima. Postoji  neka priča da se ona u poslednje vreme obnavlja po partijskim linijama. Svaka partija koja je bila na vlasti je dovodila svoje kadrove i to svakako nije dobro. Ono što sam ja mogao da pročitam na zvaničnom sajtu BIA govori o tome da se nije mnogo promenila ali ipak ne mogu ništa preciznije da kažem.

            Da li je hapšenje haških optuženika u nadležnosti vaše bivše Službe i da li mislite da BIA zna gde se nalazi Ratko Mladić?

            - Vratio bih se na ono vreme kada sam bio u Službi i kada je uhapšen i isporučen Hagu Slobodan Milošević. Lično sam tog dana tu stvar operativno realizovao. Od zatvora do dovođenja u Institut za bezbednost. Zatim dva helikoptera; jedan je leteo Drinom a drugi je otišao sa Miloševićem do Tuzle i do Haga. Te večeri smo mi mogli da isporučimo i Mladića. Godine 2001.   Služba je imala podatak o svakom haškom optuženiku do detalja. Kada se odvijala akcija isporučivanja Slobodana Miloševića, Ratko Mladić je bio tri kilometara od nas. Što se tiče Službe, to je moglo još tada da se realizuje, ali nije postojala politička volja za tim činom jer je tada Ratko Mladić još uvek zvanično bio general vojske SRJ. To je tada bio posao Vojno bezbednosne službe a ne naš. U vreme njegovog penzionisanja predsednik je bio Vojislav Koštunica, dok je ministar odbrane bio, čini mi se Boris Tadić i njega nije penzionisala Republika Srpska nego SRJ.

            Mislim da se od tada nije mnogo promenilo u Službi državne bezbednosti i da ona i sada treba da zna gde se nalaze svi haški optuženici jer je to upravo njen posao ali moje mišljenje je da još uvek za činom hapšenja svih optuženika nema političke volje.

Predrag  Stanković

 

 

 

MILOŠ DIMITRIJEVIĆ, MOTORISTA

Bajkeri nisu ”loši momci”

 

 

            Miloš Dimitrijević je rođen 1979. godine u Pančevu. Osnovnu školu je završio u Starčevu, nakon čega upisuje Vojnu gimnaziju u Beogradu koju uspešno završava. Nakon završetka Vojne akademije zapošljava se u Pančevu u kasarni specijalne brigade “Rastko Nemanjić“. Trenutno ima čin kapetana.

            Kao dete je zavoleo motore i veliki je fan ekstremnih sportova. Takođe je padobranac, instruktor skijanja i instruktor alpinizma, za šta je završio školu u Norveškoj. Kaže da je veliki ljubitelj moto skupova koje redovno posećuje i od nedavno je predsednik i jedan od osnivača starčevačkog Moto kluba “Neolit“.

            Odakle interesovanje za ekstremne sportove i motore?

            - Za to su “krivi“ stariji starčevački motoristi. Komšija Dragan Slavković je bio policajac na motoru, a kasnije je i sam vozio motore, takozvane “zujalice“. Naravno da sam,   igrajući se ispred kuće, stalno “visio“ oko motora i divio im se. Maštao sam da ću i ja jednoga dana voziti motor i sa drugarima ići na moto skupove. Sećam se da mi je bio super doživljaj kada se okupe Bora Tanev, komšija Dragan, Sloba Čapor i ekipa, pa onako, svi zajedno “zagrme“ i krenu negde da se voze. To su bili  počeci mog interesovanja za motore... Kako sam odrastao, sve više su me interesovali neobični sportovi i povišeni nivo adrenalina.

            Da li je to bio razlog da se odazovete vojnom pozivu?

            - Vojni poziv obezbeđuje sigurnu egzistenciju i mogućnost napredovanja, a rod vojske koji sam odabrao ima veze sa mojom sklonošću ka ekstremnim sportovima. Od svakog vojnika se traži maksimum koji individua moža da pruži, a upornim radom se postiže ono što niste mogli zamisliti da možete. Padobranstvo, alpinizam, skijanje su sportovi koje volim ne samo da gledam nego da aktivno učestvujem u njima. Još kada vam je to posao, e to je prava draž. Motori su posebna priča to je onako, privatno, kada ste član nekog kluba onda to postane način života.

            Kod nekih ljudi vlada sumnja da su bajkeri “loši momci“, kakvo je vaše mišljenje?

            - Mislim da je zbog holivudskih filmova stvoren kult o motoristima negativcima i svemogućim vozačima motora koji izvode nemoguće vratolomije. To nema nikakve veze sa stvarnošću. Stvarnost je da sve više mladih ljudi gine i povređuje se na putevima, samo zato što ne postoji kultura u saobraćaju. Moto klubovi su organizacije koje edukuju svoje članove, organizuju grupne ekskurzije, vožnje, posete skupovima i drugim klubovima. Neki članovi možda izgledaju čudno u smislu oblačenja ili imaju “budžane“ vrlo čudne motore ali to ne znači da su oni loši ljudi. Lično ja se ne sećam da se desio bilo kakav incident na skupovima koje sam posetio.

            Na moto skupovima postoje i razne takmičarske discipline?

            - Postoje, ali u zavisnosti koji klub i koliko je spretan da organizuje moto susret. Postoje takozvane potezne trke u kojoj je cilj da dva vozača određenu stazu pređu u najkraćem roku. Napominjem da su u pitanju unapred određene i osigurane staze, nema “divljanja“ i svi su maksimalno disciplinovani. Postoje trke starih limitiranih godištem i kubikažom motora, postoji disciplina u bacanju spoljašnje gume, skidanju kobasice sa kanapa bez upotrebe ruku od strane suvozača. Razne pozitivne stvari se mogu videti, oni koji nemaju srce za ovakve stvari mogu razgledati motore u kampu, tek tu ima svašta da se vidi.

            Volite da posećujete skupove, kakvi su vaši utisci?

            - Postoji Moto savez Srbije koji okuplja sve moto klubove sa naše teritorije. Postoji plan i program po kojem se organizuju skupovi u raznim gradovima i naseljenim mestima. Naravno da volim da posetim svaki moto skup ali u skladu sa mogućnostima. Čak i ako organizacija nekog skupa omane, lepši deo cele priče jeste grupno putovanje sa prijateljima. Mnogo lepih stvari ima da se vidi i čuje, kada kažem čuje mislim na muzički deo. U zavisnosti od organizatora mogu da se čuju i vide bendovi iz svih republika bivše Jugoslavije. Da ne pričam o moto udruženjima iz okolnih zemalja koji su uvek rado viđeni gosti na našim prostorima i koji posle par dana provoda odlaze kući puni utisaka. Na mene lično je 2008. godine veliki utisak ostavio moto skup u Debeljači, a to nije samo moje mišljenje. Naši veliki gradovi mogu da pozavide organizaciji grupe entuzijasta koji su napravili odličan skroz neprofitabilan moto skup, ko je bio tamo mogao se lično uveriti, čisto sumnja da bilo ko ima neku zamerku. Malo mesto, ko bi rekao, nadam se da i Starčevo može isto to.

            Jedan ste od osnivača  starčevačkog moto kluba “Neolit“?

            - Jedan od sve veće grupe koja nam se pridružuje! Izabran sam za predsednika, ali ne želim da se izdvajam od grupe ljudi koja se zalaže za opšte ciljeve. Ime smo izabrali po starčevačkom istorisjkom nalazištu iz vremena neolita. Ako istorija iz tog vremena živi toliko vekova, onda je red da se time ponosimo i dostojanstveno nosimo naše boje u budućnosti. Cilj je da okupimo sve ljubitelje dvotočkaša. Ne morate biti vlasnik motora da bi postali deo našeg tima. Ideja je da edukujemo mlade motoriste kojih je sve više da ne divljaju po ulicama Starčeva i izazivaju opštu opasnost... Postoje mesta predviđena za to, organizovano ćemo ići na takve staze - pa izvolite pokažite šta znate. Cilj je da se svi članovi uključe u organizaciju moto skupa koji planiramo da jednom godišnje organizujemo u Starčevu da pokažemo gostima da i mi imamo puno razloga da se ponosimo našim mestom i gostoprimstvom. To ne možemo postići sami, ali kao zajednica možemo. Nismo mi loši momci, ove sezone uverićete se sami.

Goran Milošević

 

 

RADOVAN STANOJEVIĆ RACKO, MUZIČAR

I rok i narodnjaci

 

 

            Iako je jedva zakoračio u četvrtu deceniju života, slobodno se može reći da već sada spada u urbane legende ovog mesta. Sa nebrojeno mnogo nastupa raznih muzičkih pravaca, saradnjom s mnogim priznatim zvezdama i dobijenih priznanja na otvorenoj sceni i od najeminentnijih muzičkih poslenika, on taj oreol nedvosmisleno opravdava. Osim toga, slovi (a, i to je višestruko dokazano) za veličanstvenu drugarčinu i izuzetnog boema, pa sve to dovoljno jasno ukazuje da ekskluzivni gost ove rubrike, odnosno ličnost za klavijaturama, može biti samo Radovan Stanojević - Racko!

            Radovan Stanojević je rođen 18. oktobra 1976. godine u Pančevu kod Starčeva, od majke Stoje i oca Pera. Završio je paralelno srednju elektrotehničku i srednju muzičku u Pančevu. Radio je sve i svašta - u “Azotari“, “Luci“, “Staklari“, Semenskom centru, uglavnom, kao “prefinjeni“ aranžer kabaste robe, a poslednje četiri godine skrasio se u Rafineriji kao destilater. To je ono što se u ovoj zemlji izgleda mora, ali njegovo pravo zanimanje je bilo, jeste i biće - isključivo muzika! Od sedme godine se, na ovaj ili onaj način, bavi ovom vrstom umetnosti. Kao roker nastupao je na početku kada je, između ostalog, svirao i sa grupom “Blok aut“. Ipak, profesionalne okolnosti su ga vremenom naganale i u narodnjačke vode, gde je napravio pravu karijeru! Sarađivao je i sa estradnim vedetama, kao što su - Novica Zdravković, Kaja, u poslednje vreme i “OK bend“... Pored toga, najveći hobi mu je druženje u veseloj atmosferi, uz po koji 'ladan tuborg i, njegov omiljeni “harem“ - Anđu, Ljilju i Ivanu!

            Kako je odrastao mali Racko?

            - Srećno! Prvo čega se sećam su crtani filmovi, odnosno najavna špica! Omiljeni lik mi je bio Tasmanijski Đavo. U vezi toga, mislim da je pravi teror učinjen današnjim klincima kada je ukinut crtać u sedam i petnaest. Osnovna stvar je da sam kroz detinjstvo uvek imao podršku roditelja. Do petnaeste godine živeo sam u Lenjinovoj ulici. Oko mene je ordinirala gomila drugara. Činili smo čuda... Najviše od svega smo voleli da se mlatimo! Gađali smo se pikadima, kamenicama i raznim drugim “rekvizitama“. Tu je i hokej, pa opet šibačina! Grub sport, šta ćeš! Obožavali smo i klikere, a ako neko misli da je tu bilo miroljubivo - vara se! Tek, tu kad se do'vatimo... Duštvo za igru (čitaj: tuču!) činili su Marko, koji je živeo u Mostaru i dolazio samo leti, ali smo, bez obzira na to, bili izuzetno bliski, pa, onda,  Stanislav Gočmanac, Marko Pejčić, Jovan Stojanov...  S ovim poslednjim sam imao i najviše fajterskih okršaja, a pošto je bio veći, uvek sam izvlačio deblji kraj! Posle mu je 'dugove' naplaćivala njegova keva... Ni ja ne bih bolje prolazio, jer su i moji imali običaj da primenjuju instituciju tzv. pedagokih batina. To je posebno došlo do izražaja kada sam sestri od strica odvalio šamar, zbog čega mi je kasnije bilo poprilično krivo. Bez obzira na to, od roditelja sam uvek imao razumevanje i podršku. Uopšte, živelo se skromno, ali srećno! Pamtim i kad je ćale kupio fiću... To je bio veliki dan - nije svako imao auto! Prvi nagoveštaj zainteresovanosti za svet muzike bilo je slušanje radija. To je i moj ćale provalio, pa je sa sedam počeo da mi kupuje instrimente.. Prvi je bila jedna harmonika, koja je još uvek pohranjena negde na tavanu...

            Školovanje...

            - Učila me je Svetlana Dragojerac, za koju mogu da kažem sve najbolje, na prvom mestu da je odličan pedagog! Potom, u višim razredima razredni starešina mi je bila Biljana Tošić. I, da nije bilo fizičkog kod Radeta Stamenkovića, koje mi je, onako bucmastom, bilo kost u grlu, bio bih 'vukovac'. Posebno mi je išla matematika. Što se discipline tiče, bio sam prilično miran. Ali, ipak, ostalo je to da se mlatimo po razredu. Tu su mi društvo činili - Gaga Marjanović, Nenad Bekić, Ivan Restak... Moram da napomenem da mi je najveći autoritet bio pokojni nastavnik muzičkog Boško Popadić, koji me je pripremao za upis u muzičku školu. Umeo je da mi najvitalnije stvari objasni na veoma zanimljiv način. Muzičku školu sam upisao u vreme kada sam pohađao treći razred osnovne škole. Smer na koji sam primljen zvao se “teorija muzike“ - gde si morao da znaš sve i svašta. Klavir mi je bio obavezan instrument. Po završetku niže muzičke škole prijemni ispit za upis u srednju školu sam završio toliko dobro, da mi je od strane profesora iz komisije prdloženo da se upišem redovno. Ipak, odabrao sam elektrotehničku, a muzičku sam polagao vanredno. Razlog je bio što je moj novi mentor, posle prerane smrti Boška Popadića, Branko Vlaović, čovek sa Akademijom, živeo bedno, morao da preprodaje automobile i radi druge koje-kakve ponižavajuće poslove, ne bi li preživeo, te sam tada verovao da od ozbiljnog muzičkog obrazovanja nije bilo moguće normalno živeti. Škole sam završavao, manje-više lagano, osim što mi je na muzičkoj, jedino, problem pravilo dirigovanje, gde sam dva puta okinuo. Oprobao sam se i na studijama i to na TMF-u, ali nisam imao adekvatno predznanje, pa sam ubrzo batalio...

            Izlasci, druženje, rokenrol...

            - Posle izvesnog vremena počeo sam da sviram gitaru, pa sam samim tim popravio svoj socijalni status. Potom sam ušao u jedno pančevačko folklorno društvo, tako da sam imao priliku mnogo da putujem - Zlatibor, Bugarska, pa, more i gomila drugih gradova. Uvek je bilo super zezanje, dobra ekipa - Aca Vlahović i, moj pomenuti “rival“ iz detinjstva - Joca Stojanov. Na moj nagovor počeo je da svira kotrabas, od čega i danas solidno živi. Tada sam prvi put došao u kontakt sa narodnjacima - više je bila etno-muzika, narodna kola... Što se izlaženja tiče - visili smo po selu, ali i po Akademiji, Andregraundu, Hadu, a ekipu su mi činili Zvonko Ferek, Veljko, Badanjak, Mali Šic... Nezaboravne su žurke kod Kaćurina, koji je, mahom, imao praznu gajbu. Kao nezaobilazan oblik druženja i zabave, izdvajam mnogobrojne probe. Tada je bilo u opticaju mnogo kvalitetnih muzičara - Maki, Mali Šic, Kilavi... Sviralo se uz mnogo volje, a moj bend činili su još Joca Bardak i Mali Šic. Svirao sam bas, a na probama je bivalo i po po dvadesetak drugara, koji upotpunjavali filing. Izdvajam i rok-koncerte u režiji Organizacije starčevačke omladine, pod nazivom “TRAS“. “Ateist rep“, “Blok aut“, “357“ i mnogi drugi su u to vreme gostovali u Starčevu. Ali, najveći događaj tih vremena ubedljivo, bio je koncert “Zabranjenog pušenja“ u dupke punoj velikoj sali Doma kulture. Ja sam bio u obezbeđenju. Što se mog izbora rok-muzike tiče, izdvajam “Peperse“, “Kalt“, “Ganse“, “Ajsburn“, i naravno, “Dorse“!

            Posao...

            - Posle vojske u Rumi morao sam pošto-poto u nešto da radim. Zaposlio sam se “Azotori“ na džakarenju i ko nije prošao kroz to, ne zna šta je život. Tada sam se družio i sa jednom od legendi starčevačkog roka bubnjarom Zoranom Arsićem Arsom. Bio je osoben lik, ali vrh muzičar. Tada sam uveliko svirao bas, a Arsa je provalio da sam dobar muzičar. Zvao me i ponudio da pravimo narodnjački bend. Pre toga sam u muzičkoj svirao harmoniku, ali sonate i ostalu klasiku. To su bili moji prvi kontakti sa narodnjacima. On, ja i Džo Kovačević smo bili luda ekipa. Svirali po hotelima, restoranima... Potom je Arsa otišao u Budvu, a meni je nedostajala kuća pa sam batalio putovanja. Svirao sam narodnjake po kafićima i dalje na bas-gitari, da bih onda stavio prst na čelo i rešio da pređem na solo-klavijature. I, to je bio pun pogodak!

            Kvalitet...

            - Kroz sve vreme bavljenje muzikom uspeo sam da prepoznam kvalitet, kao što su npr. Luis, Cune, Zvonko, Aco Pejović... Kada treba da skinem neki instant hit kao što je “Aspirin“ sav se naježim. Najlepše se osećam na otvaranju nastupa kada sviram ono što volim - “Haustor“, Đoku... Od mnogobrojnih tezgi izdvajam kuriozitet da sam 2000. god. svirao na splavu u Pančevu, koji je tri puta tonuo. Muzicirao sam svuda po okolini, naravno, i po Beogradu, koji je za mene najveće selo. Veće i od Ivanova. Traže najveće seljane. Najgore mesto mi je bio klub “Top najt“, stecište Crnogoraca...

            Današnje vreme...

            - Danas mogu da biram gde ću da sviram. Ne idem na neproverena mesta. Ipak, nema biranja repertoara, jer mora ispoštovati ono što publika voli. Postoje limiti u dogovoru s gazdama jer tačno znam šta oni traže, a šta publika. Obično preciziram dužinu trajanja, a u svoje vreme sam svirao bez granica. Pamtim svirku od pola devet uveče do pola tri popodne i to su svirke koje najviše volim, ako se potrefi ekipa. Teško mi je da sviram u svom selu, ali ipak sam podlegao pritiscima i najverovatnije ću u martu petkom raditi, baš, u “Volejbolu“. Što se ostalih planova tiče očekuje me saradnja sa “OK bendom“, između ostalog, i odlazak na turneju na more. Imam planove I što se tiče roka. Ono što bih ja intimno voleo je da se ponovo okupim sa starom ekipom - Malim i Jocom.

            Muzička kultura u Starčevu, danas?

            - Mogu da kažem da je situacija bolja nego igde. Tu su “Gašini akordi“, Festival tambure, “Dani druženja“, mnogo dobrih svirki u KKK... Poslednje što mi se dopalo je nastup odličnih muzičara - Pinde i Mladena u KKK ponedeljkom. Iako je manje je ljudi koji vole dobru muziku, pogotovo rok, čujem da ima četri-pet novih mladih bendova. Znači, ima nade...

            Starčevo, danas?

            - Sviđa mi se sve! Nemam nijednu zamerku! Selo se razvija u svim segmentima brže i više nego bilo koje drugo u okolini.

            Na kraju Racko, poručuje svojim sugrađanima:

            - Pamet u glavu, brzina u “ha“!

Jordan Filipović

 Vrh strane

 

 

Glavni i odgovorni urednik Petar Andrejić, izdavač Kreativni kulturni klubE-mail: [email protected]

© 2009. Webmaster

Sajt je optimizovan za IE 7 i rezoluciju 1024 x 768