Internet izdanje broj 158 od 31. maja 2007.

Komentari

Lična dokumenta i “ličnosti”

Bez obzira na to što smatram da je izbor građana koji su se izjašnjavali o promenama naziva ulica u selu više zavisio od nerazjašnjenog (?) pitanja da li će morati da menjaju lična dokumenta, nego od toga da li još uvek vole Lenjina, Tita, Ivu Lolu i ekipu, poštujem odluku koju su doneli - da ne žele da se menjaju nazivi njihovih ulica.

Međutim, ima onih koji ne žele da pristanu na to da neki hoće promenu naziva ulice u kojoj žive! Tako radikali već danima seire sa kartonima na kojima piše Bulevar Ratka Mladića, reprezentujući tako goli inat, najskuplji srpski proizvod u njenoj istoriji. Spoj primitivizma, inata i gluposti nije nikakvo novo lice koje se može videti u Srbiji, ali kada se ono pokazuje prema spolja, još više dobija na značaju kaljaljući i ono malo lepe kolektivne slike o nama. Veličanje potencijalnog ratnog zločinca može biti krupna i važna stvar samo onima koji ne žele dobro svojoj zemlji i zarad ličnih političkih pozicija i opstanka na političkoj sceni, kao jahači srpske apokalipse jašu na već opisanim karakteristikama: inatu, gluposti i primitivizmu.

Nema veće gluposti u okolini od one koja se nedavno dogodila u Opovu na fudbalskoj utakmici između domaćeg tima i starčevačkog Borca. Ni krivi, ni dužni, usput kamenovani, igrači Borca ostali su bez bodova, a proglašeni su krivima za incident koji je isprovocirala opovačka publika. Starčevci su završili u policijskoj stanici, gde su kao na “divljem zapadu“ praktično dobili “nalog“ od šerifa da se pokupe iz grada! “Bed bojsi“ su u neverici gotovo batalili fudbal, pa je čitav starčevački fudbalski voz izbačen iz koloseka, igrači više uopšte nisu želeli da igraju fudbal, u šest narednih utakmica, Borac je osvojio samo jedan bod. a tim je drastično pao na tabeli. Eto, tako boli nepravda međ’ iskrenim dušama.

 - Nepravda! - uzviknu Kalimero, “svetac i zaštitnik“ onih koji su svemu vide nepravdu i zlu nameru. Iako smatram da je nepravedno to što je Koštunica ostao premijer, jer njegova stranka nije osvojila dovoljan broj glasova za takav luksuz, iako smatram da je zlonamerno to što je premijerova stranka otvoreno koketirala sa radikalima birajući Nikolića za predsednika skupštine, ipak neću biti poput lika sa početka ovog pasusa i neću loše okarakteristai izbor nove srpske vlade. Kada pogledate šta je sve moglo da se dogodi i sa kakvim ljudima imamo posla, onda je izbor ovakve vlade ipak najbezbolnije rešenje za umornu Srbiju koju tek očekuju velika iskušenja.

Kad smo već kod iskušenja ja, na primer, nisam zapao u isto. Zato se neću baviti humorističkim likom Surovog Cvećka, intrigantne pojave, nove nade starčevačke alternative i ulepšivača naše stvarnosti, gotivnog lika koji će sve zajedno sa svojom bratijom, tek da nas zabavi i zasmejava svojom inventivnošću i kreacijom. Ne znate ko je to? Eee, u kojoj republici vi živite...

Petar Andrejić

Republikanci, petokolonaši i ostali...

Da je Srbija zemlja deoba znaju, verovatno, i građani Nove Kaledonije. Sindrom podeljenosti prožima sve pore našeg življenja i zahvata i najzabitije kutkove. Na žalost, to ne mimoilazi ni našu sredinu.

Ovih dana na delu je jedan takav primer. Dakle, grupa Starčevaca poželela je da sebe izrazi kroz jednu javnu formu. Udružili su se, sakupili deset(ak) potpisa i podneli zahtev adekvatnom državnom organu, koji ih nakon ispunjenja uslova upisao u registar. Potom su dobili pečat i tekući račun. Znači, stekli su osnov za nesmetano funkcionisanje u delokrugu predviđenih aktivnosti pod nazivom - Udruženje građana “Republikanac“.

I tu bi trebalo da se priča zaustavi. Međutim, nije sve tako “belo“ kao što se iz prethodnog da zaključiti. Niko ne spori što su izabrali da se bave kulturom, niti da izdaju još jedne novine u mestu od 7500 duša, niti čak što su svi mahom aktivisti jedne političke partije (DSS)... Sve je to njihovo pravo, a ovo je (valjda!) neka pravna država.

Osnovno pitanje je samo - koliko je to sve suvislo! Bez lažne skromnosti, ali nadaleko je poznato da u Starčevu već godinama postoji jedna takva (nevladina) organizacija od renomea, koja je bila spremna da apsorbuje kroz sekcije sve kreativno nastrojene bez obzira na političku provinijenciju, da u okviru nje postoje i najstarije srpske seoske (i najuspešnije!) novine! U ovom slučaju rezultati su više nego evidentni. Pa onda ne možemo, a da se ne zapitamo kakva je perspektiva još jedne istovetne priče u ovako malom mestu.

Slažem sa da niko ne sme imati monopol ni na šta, i da je zdrava (ako je, zaista, zdrava?) konkurencija uvek poželjna. Ili, da neko ne može sebe da ispolji u već ponuđenim opcijama, pa mu je neophodan neki drugi okvir za delanje. Ali, sve to gubi smisao ako pređe granicu tolerancije. Da li to znači da ćemo uskoro imati deset, jedanaest ili, možda, petnaest sličnih nevladinih organizacija sa istom namenom ili će svaka politička formacija u selu imati svoju produženu ruku u ovakvom obliku? Pa to ne bi progutao ni Beograd, a možda ni NJujork!

A obaška, kada je reč o njihovim (dobrim?) namerama - malo su od starta krenuli đonom na “rivale“. Posve je degutantno i neetički nazivati nekoga “petokolonašem“ i to, još, u nepotpisanom tekstu. Ili, možda, pet ljudi iz redakcije (ili nekakvog “saveta“) drži istu olovku i smišlja iste reči (uvrede!) u istom trenu?! Malo naučno-fantastično čak i za stanovnike Kriptona! A da ne govorimo o iznađalim floskulama o podelama na patriote i izdajnike, četnike i partizane, crno i crveno bele... Pa, “braćo“ Srbi (ili Starčevci) daj, smislite neku novu foru! A i kada je smislite - potpišite je!

Pa, ako opet uvredite, presaviće se tabak i pravac SUD! Ovoga puta neka vam prođe na “nismo znali, tek smo počeli“...

Umalo da zaboravim, u Republici ništa novo, osim što počinju tropske vrućine, glavni vod fekalne kanalizacije uporno sebi krči put kroz Pančevački put, potpisan je ugovor o gasifikaciji (i kablovskoj TV i internetu!), odbojkaški “Borac“ posle prvoligaških 2:0 ostao je na B-ligaških 2:3, fudbalski “Borac“ dobro grabi, u gore pominjanom KKK gostovale sve same legende - Paspalj, Žikić, Vasić, Anastasijević, “Dža ili Bu“, a počela je velika akcija čišćenja divljih deponija - na Belom bregu i drugim lokacijama. Pošto se radi o nepreglednim brdima smeća biće potreban veliki napor da bi  sve to uklonilo. A, posle toga, apelujemo na na sve one neodgovorne građane da se uzmu u pamet, jer - “ko baca smeće, neimao sreće“!

Jordan Filipović

Matursko veče

Na pisanje o maturi i poslednjim danima gimnazijskog školovanja potaknulo me je ono što su pančevački srednjoškolci zajedno sa srednjoškolcima iz regije postigli ovih dana. Ušli su i Ginisovu knjigu rekorda plešući Štrausov ”Kvadril”. Praznik za oči i uši, a mladost tako složna.

Sve ovo me je  podsetilo ne dane pre trideset pet godina, kada sam i sam sa svojom generacijom koja je bila na prekretnici života slavio na sličan način.

Davne 1972. godine, stvarno smo bili na prekretnici, sistem polaganja maturskog ispita bio je po nekakvom novom programu, upisi na fakultete su takođe bili po nekom čudnom sistemu, sve je bilo nešto novo.

Bez obzira na sve to, mladi kao mladi, ipak smo bili zaokupljeni samo danima koji su bili pred nama, a to je bilo:  kako što bolje i svečanije proslaviti matursko veče.

Mislim da smo bili jedna od prvih generacija koja je za tu proslavu odabrala hotel ”Jugolavija”, tada najpoznatiji hotel, a i ponuđeni program je bio dosta ekskluzivan. Sećam se da nas je zabavljao tada popularni Predrag Cune Gojković, koji je imao dosta opsežan izvođački repertoar.

Za samu proslavu, a s obzirom na izbor mesta održavanja trebalo se i lepo i pristojno obući, ikao je za matursko veče uvek bio običaj da devojke maturantkinje dobijaju nove haljine i novi nakit, a mladići dobijaju nova odela, ovo je ipak bilo posebno.

Odabir je bio vezan i uz, da tako kažem, odabir pratilje ili pratioca za to veče, kako bi se uklapali.

Neću zaboraviti šta sam to veče imao na sebi.

Bela košulja, crna leptir mašna, crne pantalone od najfinijeg štofa koji se nije gužvao, crne lakirane cipele, a sako je bio od pliša boje trule višnje sa šal kragnom, kopčan s jednim dugmetom.

Moja pratilja, koleginica iz razreda, imala je dugu tamnocrvenu večernju haljinu.

Svi smo izgledali kao da smo taj čas sišli s modnih pista, a frizure su bile kao da smo izašli od napoznatijih svetskih frizera.

Odlazak do Novog Beograda bio je organiziran autobusima. Retko je ko sedeo da se eventualno ne izgužva.

Do atobusa su nas pratili roditelji, kao što je bio red i običaj, uz savete da se pazimo i sve ostalo što uz to ide.

Na žalost mene niko nije mogao pratiti. Mama je baš u to vreme morala biti u bolnici, jer je imala teški žučni napad, tako da je sva bila žuta. Za razliku od ostalih koji su se okupljali ispred Gimnazije, Ja sam, onako lepo doteran dva puta morao kroz čitav grad, do bolnice i natrag, kako bi me mama videla. Bila je žalosna, ali i ponosna na svog sina maturanta.

I tako proveli smo ugodnu i zabavnu noć, veseleći se.

Povratkom u Pančevo, u ranim jutarnjim satima, mislim da smo napravili nešto što do tada niti jedna generacija nije napravila.

Prošetali smo gradom u parovima kroz glavnu ulicu, te na taj način započeli nešto što se tek sada stvarno događa s početka ove moje priče.

Vinko Rukavina

Seljani glasali za Tita

Momčilo Mrčković, čovek koji se već godinama bori da jedna ulica u Pančevu ponese ime naučnika Milutina Milankovića, kaže da slavni naučnik ne samo da ne može da dobije ulicu u Pančevu, nego je, plebiscitarno, odbijeno da se njegovim imenom okiti makar i jedan sokak u selu Starčevu. Ojađeni Mrčković veli da su na referendumu stanovnici starčevačke Ulice Petra Drapšina mogli da biraju između starog imena sokaka i nove table sa imenom ulice - Milutin Milanković ili Ruđer Bošković. Od 132 stanovnika ulice koja nosi ime Titovog generala, 131 se izjasnio da se Drapšinovo ime ne menja, jedan glas dobio je Milanković, a za to da ponese ime Ruđera Boškovića niko nije glasao.

U akciji za promene imena ulica u Starčevu loše su prošle i mnoge druge gromade naše kulture, nauke i političkog života. Jordan Filipović, šef mesne kancelarije u Starčevu, kaže da je savet mesne zajednice odlučio da bi valjalo promeniti imena 11 ulica u selu. Na spisku su se našle ulice: Lenjinova, Borisa Kidriča, JNA, Maršala Tita, Žarka Zrenjanina, Moše Pijade, Petra Drapšina, Veljka Vlahovića, Ive Lole Ribara, 7. jula i Partizanska.

Svaki punoletni Starčevac je mogao da glasa za ime svoje ulice. Ponuđeno je staro ime i dve nove varijante. Baš kao za prave izbore, meštani su pozvani da glasaju i uručeni su im glasački listići. Na petnaestak punktova za izjašnjavanje je ostavljen rok od nedelju dana.

Znalo se u selu da se vodi čitav mali, što tajni što javni, rat oko toga treba li ime ulica menjati. Znalo se i da grupa vremešnijih stanovnika Partizanske ulice, kod komšija, po sistemu “od vrata do vrata“, agituje da glasaju za postojeće ime, ali je ono što se ispostavilo kao krajnji rezultat referenduma, ipak, bilo iznenađenje.

- Više od 95 odsto izašlih na referendum izjasnilo se za to da se table sa imenima starčevačkih ulica za sada ne diraju. Starčevci su odbili da se ulicama koje su imena dobile posle Drugog svetskog rata dodele imena kralja Petra Prvog, Nušića, Desanke Maksimović, Zmaja, Uroša Predića, Crnjanskog, Šantiša, a nisu prošla ni neutralnija imena kao što su Beli breg, ili Ivanjska. U direktnom duelu za ime ulice u Starčevu, Tita i kralja Petra Prvog, Tito je dobio 11 puta više glasova. Od novih predloga najbolje je prošao onaj da se ime Ulice JNA zameni nazivom Veliki sokak. Dobio je tridesetak odsto glasova, ali samo zato što je to i inače nezvanični naziv za ovu ulicu - veli šef mesne kancelarije.

Predlagači novih naziva ulica skloni su uverenju da su presudile navike i strah meštana da će po promeni naziva ulica morati da menjaju lična dokumenta. Ima, pak, i onih koji tvrde da je to možda jedan od razloga, ali da svakako nije jedini. Svi su saglasni u jednom - sve je urađeno baš demokratski.

M. Šašić
“Politika“ 26. 5. 2007.

            Mislila sam da kažem ovom prilikom koju reč o jednom fenomenu, ili je to ipak blaga reč, možda bi pre trebalo reći da je to “svetsko čudo“! Da, da to je ipak mnogo prikladnije. E, pa to o čemu sad pišem je “beovoz“! Hm... ko njime putuje, sve mu je jasno i verovatno se pita šta će zanimljivo čuti ovde o tome? E, pa ništa - ali oni koji ne putuju “beovozom“, posle ovog teksta, sumnjam da će poželeti da proputuju njime. Posle ovako smornog uvoda sledi još smornija razrada, a do zaključka ćete verovatno uveliko biti na nekoj drugoj strani...

Pravilo broj jedan je da - ukoliko želite negde da stignete na vreme ovim prevoznim sredstvom, morate krenuti bar dva sata ranije! Sledeće pravilo je da, koliko god vi budete kasnili, voz će uvek kasniti više od vas. Dobra vest je da uvek stižete na vreme. I još jedno pravilo je da, ukoliko vaš voz kasni 20 minuta, treba da se radujete jer sledeći kasni minimum 30 minuta ili - izostaje. Pravi ste srećnik u tom slučaju, ne baš kao onaj lik u filmu “Apokalipto“, ali vrlo blizu.

Bilo bi poželjno da imate pored sebe i mnogo stripova, knjiga ili novina jer to su osnovne stvari koje će vam pomoći da preživite vožnju “beovozom“ i ne primetite koliko puta ste stali da bi kondukter ili mašinovođa na tačno određenoj trafici usput kupio cigare, “orbit“ žvake ili nešto slično, što je naravno od velike važnosti da bi voz mogao sigurno i bezbedno da dođe na odredište. Još ako je tog jutra ustao na levu nogu , e onda će stajanja biti o-ho-ho mnogo... Vama se, naravno, ne preporučuje da ovo pokušavate sami da uradite kod kuće... Da, da, mislim na to ustajanje na levu nogu.

E sad da ne bude da pljujem po tom “beovozu“ ko sumanuta ionako je sav prljav, ispljuvan, ispovraćan, da ne nabrajam dalje. Ali, ima on i svojih prednosti. Ne znam kako bih inače pročitala ovoliko knjiga i naravno - putovanje obogaćuje vaš društveni život, ali samo ukoliko tokom njega sretnete neku vama dragu osobu koju ne viđate često. Ukoliko naiđete na nekog smora koga inače ne volite baš, šta da kažem, molite se da voz što manje staje. Moliću se i ja za vas.

Nego, tako jednom dok smo mi, jedna mala grupica ekonomista čekali onaj voz što kasni 30 mnuta, bili smo toliko kreativni da smo smislili jedan marketinški slogan za tu brzu mašinu, a on glasi: “Beovoz - samo za jake“. JAKE u fizičkom smislu jer ćete se nastajati ko nenormalni, i navavno JAKE psihički, jer ćete morati da se naviknete na čekanje samo po sebi i naravno na uvek istu muziku koja se pušta na “Vukovom spomeniku“. Ostale stanice ne razmatram jer tu i nema šta da se razmatara. Tako da, ako se nekom od nadležnih u Železnici svidi ovaj slogan, neka nam se jave, spremni smo da za malu sumu novca prenesemo na njih sva naša autorska prava.

I tako, to bi bilo to... O samom putovanju, ljudima koji hrču i onima koji vam stoje iznd glave i češkaju se po svojoj, kao i o bakicama koje ceo dan špartaju buvljakom, a onda vam dahću opet iznad glave ne bi li vi naseli na tu foru i ustali im, neću ni da govorim... Ovaj, pišem...

Srećno u “beovozu“ :)

E-mail: [email protected]

© 2007. Webmaster