Internet izdanje broj 150 od 30. septembra 2006.

Redakcija

Komentari

Brojke …

Brojevima se često nešto može iskazati mnogo jasnije nego rečima. Brojenje i odbrojavanje su deo ritma svakodnevice. Broje se dani do plate, broje se kilometri na putu, broji se golovi u fudbalskoj utakmici, broje i sabiraju ocene u školi...

U Starčevu se broje i asfaltirane ulice. Stiglo se do broja 20. Od ukupno 46 koliko ih u selu ima. Optimisti broje još sedam ulica koje su bez asfaltne podloge. Skeptici nisu ni brojali, bilo kako bilo, ovo je veliki uspeh za Starčevo, priznat i od drugih sredina, što posebno raduje.

 Raduju se i vernici obe konfesije u Starčevu. Pravoslavci su već dobili sređen hram Svetog Pantelejmona, a i katolici su obradovani radovima na crkvi Svetog Maurica. Kad se završe spoljašnji, preći će se na unutrašnje radove, tako da će obe starčevačke crkve zablistati u punom sjaju. Starčevo to zaslužuje.

A selo zaslužuje i još jedan civilizacijski pomak. Izgradnja kapele će omogućiti da se prekine sa tradicionalnim ispraćajem pokojnika kroz selo, što je otežavalo ionako teške trenutke porodice i prijatelja preminulog. U tom smislu, kapela će sigurno opravdati svoje postojanje, a njen reprezentativni izlged opravdati napore Starčevaca da selo ima sve, pa i jedan ovakav objekat.

Objekti se u selu grade intenzivno, ali samo oni koji učestvuju u pripremi investicije znaju koliko je teško dobiti potrebnu dokumentaciju i “preživeti“ tromu i aljkavu administraciju. Tu se više ni ne broji, koliko je potrebno raznih papira, saglasnosti, dozvola ... Tako, na red čekaju gasifikacija, tribine, rasveta na ulazu u selo, a ono četvrto, da se ne zabrojimo, konačno je završeno - kanalizacija može da počne da se gradi, čim se izbroje novci koje će opredeliti opštinska kasa.

Opštinska kasa je ove godine bila izdašna. Otuda i velike investicije u našem selu. Optimisti već broje milione za sledeću godinu, a očekivanja su da selo neće slabije proći od ovogodišnje tranše prenetih sredstava. Videćemo, kad se napiše budžet za sledeću godinu.

Još nešto se piše - Ustav. Svi su se složili da je Kosovo neotuđivi deo Srbije. OK. Neka je. Međutim, još nije objavljen tekst ovog osnovnog zakona, tako da nas, koje više interesuje položaj lokalne samouprave, brine da li će se nešto promeniti. Da li će Pančevo postati grad, i da li ćemo mi moći da formiramo opštinu? Videćemo uskoro.

Da li će Mlađan Dinkić i G17+ napustiti Vladu Srbije, i to ćemo videti uskoro. Obećanje je dato, nastavka o pridruživanju sa EU nema, kao ni traga ni glasa o Ratku Mladiću. Rok se odbrojava -  u danima.

Petar Andrejić

Veliki građanin sveta iz zemlje kengura

Sobzirom da je prva rubrika moje malenkosti tekućeg broja posvećena čoveku sa najmanjeg i najudaljenijeg kontinenta, da ne kvarimo događaj. I ovoga puta reč je o ličnosti, koja nam je na određeni način veoma bliska, ali u naše domove dolazi posredstvom “prozora u svet“ i to putem svoje plemenite misije!

Iako je zaštitni znak njegovog prostora skakutajući glodar, on se proslavio kroćenjem najomraženijih stvorova na planeti i kroz godine neustrašivih avantura pokazao i dokazao da i ONI  “imaju dušu“, afirmisavši ih kao divna i nevina stvorenja, nepravedno optužena od strane najšire javnosti.

Malo ko ne zna da se radi o neodoljivo šarmantnom i pozitivnom liku, čuvenom pod pseudonimom “lovac na krokodile“ iliti Stivu Irvinu, trgično postradalom na “radnom mestu“ u morskom plićaku Australije, prepunom gracioznih raža, kada je u toku snimanja pogođen pravo u srce repom jednog od pomenutih velelepnih stvorenja, što se smatra najneobičnijim i najređim vidom tragedije!

Za nekoliko decenija svog “egzotičnog“ zanata, suočio se sa bezbroj situacija, nalazeći se oči u oči sa ogromnim krokodilima, najotrovnijim zmijama, smtronosnim ajkulama, raznoraznom gmizavcima i svim znanim i neznanim reptilima! Srž cele priče je da je nakon svake od tih avantura uspevao da, za mnoge, ta "satanska" stvorenja, radujući im se na svoj prepoznatljiv način, pretvori u umilne anćelčiće, koji mu na kraju “predu“ na rukama.

Verovatno je, osim velikih fizičkih mogućnosti i izuzetnog poznavanja životinjskog sveta, uspeo da uspostavi neki svojevrstan vid komunikacije sa svojim “partnerima“ i mada osporavan od pojedinih puritanskih krugova, s pravom pridobije epitet ambasadora dobre volje za kim danas tuguje cela planeta!

Poruka koju je poslao svetu, značajna je ne samo sa aspekta očuvanja  preostalih malih oaza netaknute prirode, već i mnogo više po tome, da se čak i sa tako anatemisanim bićima može uspostaviti kontakt. Svedoci smo da abnormalno veliki broj ljudi, dakle zvanično jedinih svesnih i emotivnih bića, nije u stanju da ni minimalno opšti s bližnjim svojima i zarad borbe za materijalna dobra čini nezamislive zločine, onda shvatamo koliko je epohalna bila misija Stiva Irvina. Za sve to je, možda, dovoljna samo beskonačna ljubav i neogračničena dobra volja, koje svako nosi u sebi, ali su mnogi iz određenih (pohlepnih) razloga toga prestali da budu svesni. Potreban je samo napor da se dopre do svoje duše i svet oko nas bio bi prava rajska cvetna livada! Baš onakva, kakvom ju je “lovac na krokodile“, godinama činio! Slava mu!

Umalo da zaboravim, u Republici ništa novo, osim što je počela nova školska godina, asfaltirana je, ove godine sedma po redu ulica (Nadelska), kapela poprima konačan izgled, kao i sala za venčavanje, lagano prolazi leto i u njemu ponovo izuzetni “Dani druženja“, uveliko se priprema 6. međunarodni tamburaški festival, a nikome nije jasno zašto DTD, još uvek, ne otvara mostić ka atarima preko Belog Brega! 

Jordan Filipović

Šljive i  šljivovica

Na ovu temu podsetio me je posao koji sam nedavno morao da obavim. Nakon godišnjeg odmora trebalo je pobrati šljive koje su ove godine izuzetno dobro rodile. Isti posao sam radio kao dete. Moj deda Mišo Brajac imao je dosta veliku baštu, a oko cele bašte bilo je po dva reda šljiva i to onih plavih ranki koje kad su sazrele same padale s drveća i trebalo ih je skupljati. I tako svaki dan od početka zrenja pa dok nisu sazrele do kraja, to jest dok se nisu otresle, vedro pa u šljivik. Prikupljene šljive spremale su se u burad (kace) kako bi se ukomile, to jest prevrele da se dobije komina iz koje će se peći rakija. Da se ubrza ukomljavanje komina se s vremena na vreme promešala, pa kad je prestala da ”šapuće” i kad se slegla došlo je vreme da se peče rakija.

Kazana i kazarnica bilo je nekoliko u selu. Za neke se dobro sećam, bar u Gornjem kraju.

Kod Bate Blaženića, kod Marka Radočaja i u zadnje vreme kod deda Milana Beograđanina i njegove baba-Zore. Pečenje rakije bio je naporan posao.

Prvo je trebalo dovesti kominu do kazana, a usput povesti i ogrev s kojim će se ložiti pod kazan. Kako je većina ljudi u selu nekako u isto vreme pekla rakiju, to se na kazan moralo čekati u redu. Nije se gledalo koje je doba dana ili noći jer se vatra pod kazanom nije gasila, nego se rakija pekla jedno za drugim, dokle god je bilo ljudi.

Kazani su bili dosta veliki i uzidani, otprilike 150 do 200 litara zapremine i trebalo ga je napuniti. Obično se kazan punio kroz posebni otvor, a neki su se punili i kroz otvor gde je bio nastavak u obliku zvona koji se zvao ”kapak”. Ovako veliki kazan imao je i mešalicu da se sve može mešati kako ne bi zagorelo, a rakija bila gorka. Na vrhu kapka bio je otvor gde se nastavljala lula ili cev koja je vodila do ”tabarke”. Tabarka je bila veliko metalno ili drveno bure (kaca) napunjena hladnom vodom kroz koju je prolazila savijena cev u obliku zmije.

Kad se sve sastavilo pod kazan se moglo ponovno ložiti vatra.Kad će poteći rakija proveravalo se pipanjem kapka i lule pa kad je lula bila jako vruća, mogle su se očekivati i prve kapi rakije. Rakija se skupljala ispod lule na tabarki u ”čobanju”. Čobanja je bila od drveta s jednom rupom na gornjem dancu i s rupicama na suprotnoj strani kroz koje je preko čiste krpe ulazila rakija u ”čobanju”.

Kvaliteta rakije se isprobavala čašicom ili kašikom ispod lule na tabarki, a sva dobivena količina rakije isprobavala se pomoću trske.

Kvaliteta dobivene rakije isprobavala se i merenjem gradi to jest merenjem količine alkohola u rakiji, a da li ima još alkohola isprobavalo se tako da se kašika tekućine prospe preko kapka na kazanu i zapali, pa ako visoko gori to još ima alkohola, a ako gori nisko - pečenje se može prekinuti.

Ispečena rakija iz čobanje prelila se u burence ili balon kako bi se lakše odnelo kući. Ostatak u kazanu, kroz posebni otvor ispustio se u jamu iza kazarnice, kazan se isprao s malo vode i proces pečenja rakije se mogao nastaviti.

Kazarnica je bilo i mesto gde su se ljudi i sastajali i navraćali kako bi probali nečiju rakiju, da bi je kasnije mogli faliti ili kuditi, a najčešće da bi saznali koliko je ko rakije ispekao.

Rakija se nije pekla samo od šljiva. Starčevo je bilo poznato i po rakiji dudinjari jer je nekad kroz čitavo selo to jest kroz svaku ulicu drvored bio od dudova, a njegovi slatki plodovi davali su relativno dobru rakiju.

Na zdravlje vam bila ispečena rakija!

Vinko Rukavina

Vrh strane

E-mail: [email protected]

© 2006. Webmaster