Internet izdanje broj 133 od 28. aprila 2005.

Komentari

POTOP

Kao što kaže ona narodna - posle kiše dolazi sunce, tako se može po sličnom metodu razmišljanja i rasuđivanja izreći i - posle snega, (na)dolaze vode (iliti vodurine)!

I dok, je veoma romantično šetkati se kejom (mislim na onaj pančevački) i primetiti da ona baruština Tamiš konačno zaličuje na ozbiljnu reku, dotle neki baš i nisu mnogo slatkorečivi kada je u pitanju ovaj prelazni period.

Šta ih je, zaboga, nagnalo na takvo osećanje? Ako se malko (?) povratim u prošlost, prisetiću se kako sam se divno igrao mornara u, ne tako, malenom jezercu u vr' moje bašte. Imao sam čak i svoj brodić u kome je bilo dovoljno mesta za neku (jednu malu) posadu. I mi smo tako veslali, veslali... A malene žabice su nam se veselo osmehivale umilnim kreketom.

I tako, ovih dana kada prođem pojedinim delovima starčevačke varoši, vratim se u prošlost, setim se i brodića, i veslanja, i komšinice, i žaba... Ali za njih i ne moram da brinem, one su i dalje tu da nas podsećaju na prošlost, a bogami i sadašnjost!

Sada shvatam zašto su se roditelji grozili mojih moreplovačkih avantura. Verovatno iz istog razloga kao i mnoge naše sugrađane, kojima podrumi odavno predstavljaju termoakumulaciona jezera, ovlaženi zidovi pucaju kao močvare u vreme suše, a o baštama i da ne govorimo - pošto barske ptice već uveliko navraćaju, a očekuju se i krokodili ili nilski konji. Nesrećnim ljudima preostaje jedino da se bave gajenjem pirinča ili žabljih bataka. O žuticama, malarijama i drugim močvarnim boleštinama, suvišno trošiti reči.

E, ta gorka sudbina zadesila žitelje ulica Žarka Zrenjanina, Ivanački put, Letnje, kao i one u jednom delu Veljka Vlahovića i Pančevačkog puta, pa i u mnogim drugim delovima.

I ko je tu kriv, a ko nadležan? Mnogi razgnevljeni sugrađani misle da je za sve probleme dežurni krivac prva instanca tj. mesna zajednica i da oni plaćaju istoj porez. Na žalost, retko ko može i da pretpostavi da samo jedan mizerni deo stiže do seoske uprave.

I to tek poslednjih nekoliko godina.

Gde je u stvari istina? JP “Direkcija“ je prodavala placeve i određivala uslove, “DTD kanali“ su vlasnik odvodne kanalske mreže za crpljenje suvišnih voda, a Opština ima neki krizni štab koji treba da reaguje u ovakvim situacijama.

Istini za volju, ovi poslednji izdvojili neka sredstva pražnjenje podruma kod najurgentnijih slučajeva, kao i za čišćenje, odmuljavanje i prokopavanje određenog broja kanala. Ali, pravi izlaz bila bi adekvatna odvodna mreža, izrađena po najstručnijem projektu.

Na posletku, da i ne pitamo šta je sa pravdom onih kojima je “Direkcija“, koja je jedina ovlašćena za prodaju placeva, uvalila nepodobno i nefunkcionalno zemljište pre nekoliko decenija. Oni koji su tada to “majstorski“ radili, uglavnom su pod zemljom. Iz vrzinog kola, dakle, izlaza nema. Slučaj je “zastareo“, i, ama baš, niko nije odgovoran.  Za to vreme ojađenima ne preostaje ništa nego da nariču ili da počnu da puštaju kožice i lagano pređu u podvodni svet vodošnjuraca.

* * *

Umalo da zaboravim, u Republici ništa novo, osim što je se priprema izgradnja kapele na pravoslavnom groblju, sprema se asvaltiranje Partizanske ulice ali i još četiri ulice u selu, održan je veliki koncert folkloraša u Domu kulture, proleće se još uvek nećka, odbojkaši dobili novu upravu a fudbaleri nove bodove, kombi prevoznici štrajkuju po malo, a mnogi su imali priliku da prvi put u životu vide jednog pravog, pravcatog voljenog Josipa Broza!

Jordan Filipović

Nadel

Kao nastavak napisa iz prošlog broja “Spasimo Nadel 2“, evo i mojih razmišljanja na tu temu.

Ima tome skoro pola godine kada sam igrom slučaja vozeći se kući s posla ispred sebe  ugledao registraciju PA.

S obzirom da auto nije produžio pravo prema istoku nego je skrenuo prema Sesvetama kao i ja, malo me je zainteresovalo.

Parkirao je ispred velikog trgovačkog centra, a ja kako sam bio radoznao pošao sam na parking za njima.

Putnicima iz automobila sam prišao, započeo razgovor i saznao da su iz “Skrobare“ i da su bili u Sloveniji da gledaju uređaj za prečišćavanje otpadnih voda.

Kako je “Skrobara“ jedan od većih zagađivača vode Nadela očigledno da su ljudi zaduženi za očuvanje okoline došli do spoznaje da konačno treba zaštititi vode Nadela od daljeg zagađivanja.

A šta je Nadel bio i šta je značio Starčevu i Starčevcima moglo bi se dosta napisati.

Nama, dok smo bili deca, značio je puno. Mnogima je to bilo pored Milja na Dunavu jedino mesto za provođenje đačkog raspusta preko leta u igri i kupanju.

Na Nadelu se kupalo na Belom bregu, na Valjari, na Maloj ćupriji, a svako mesto je imalo nešto što je privlačilo.

Na Belom bregu dobro smo zalili vodom strmu obalu tako da se od gline napravilo klizavo blato pa smo se po njemu spuštali u vodu kao na toboganu, na Maloj ćupriji se skakalo s ograde ili s betonskih uporišta, a na Valjari koja je imala betonsku branu znali smo sesti s druge strane pa nam je voda padala na glave,a mi smo zamišljali da smo ispod nekih velikih vodopada.

Voda u Nadelu bila je dosta čista pa su žene često i veš prale, najčešće na Valjari. Za pranje veša bila je potrebna stolica, prakljača ili rifljača i domaći kuvani sapun i mogu reći da je veš bio zavidno beo.

Nadel je bio i raj za ribolovce kao pecaroše tako i one poluprofesionalne.

Košaralo se po Nadelu, lovilo mrežom, a pecaroši su bili sretni kad im se na udicu zakačio dobar šaran, štuka, crvenperka, linjak.

Od Nadela je bilo još koristi.

Na kraju leta sekao se rogoz, po zimi se sekla trska, a kada je bila jaka zima pa se Nadel zaledio osim užitka klizanja, izvlačio se led kojeg su koristili, kako jedina tada sladoledžijka Baba Kata Bogdanić, tako i birtaši za hlađenje pića leti.

Nadam se da su ova moja razmišljanja doprinos u spašavanju Nadela, a možda nekog potaknu na odlučniju akciju.

Do povratka čistog Nadela...

Vinko Rukavina

Vrh strane

E-mail: [email protected]

© 2005. Webmaster