Internet izdanje broj 133 od 28. aprila 2005.
|
Internet izdanje broj 133 od 28. aprila 2005. |
|
|
|
|
Intervju
Gost Starčevačkih novina: Zoran Mioč, direktor JP-a “Direkcija za izgradnju i uređenje Pančeva“ Sela su ravnopravna Radovi na rekonstrukciji puta od Starčeva do rekonstruisanog dela kod Omoljice ne podrazumevaju most preko Nadela. Most je u kritičnom stanju, preti zatvaranje za saobraćaj. Hoće li se naći rešenje?
Zoran Mioč
Koliko će sredstava ove godine otići u naseljena mesta i šta će se raditi? - Što se tiče radova koji će se vršiti preko Direkcije, završavaće se hala u Banatskom Novom Selu, za to je odvojeno 20 miliona dinara, radiće se deo puta u dužini od 1200 metara od izlaska iz Starčeva do onog dela koji je rekonstruisan, iza Nadela, a za to je predviđeno 21 milion dinara. Ove godine će se realizovati kompletna rekonstrukcija ulične rasvete u naseljenim mestima u vrednosti od 55 miliona dinara. Tako da će oko 100 miliona otići u naseljena mesta samo preko Direkcije. Stiče se utisak da se u naseljenim mestima ulaže manje nego u gradu? - Ne može se reći da je to što sam nabrojao malo. Pitajte me koliko se radi u gradu, koliko novaca ostaje za grad? Gotovo ništa ne ostaje. U gradu se neće raditi nijedna kapitalna investicija. Nemojte računati to što je za održavanje komunalne infrastrukture u gradu odvojeno oko 100 miliona. To je održavanje, nisu investicije. Ove godine je “Direkcija“ izdvojila osam miliona za troškove električne energije u naseljenim mestima, kao i dva miliona za redovno održavanje ulične rasvete. To je, znači preko 100 miliona dinara samo preko JP-a “Direkcija“. Ovog puta sela ne mogu biti nezadovoljna. Zašto se smatra da je održavanje komunalne infrastrukture u selima isključivo seoski problem, kada se uredno ubira naknada za komunalno opremanje zemljišta? - Kada pominjete naknadu za komunalno opremanje, treba da znate da je za naseljena mesta ona u poslednjoj kategoriji, u najnižoj zoni. Kako komentarišete inicijativu odbornika sa sela da se ta naknada za naseljena mesta umanji za 50%? - Neću se izjašnjavati o inicijativama. Ova kuća je dužna da Opštinskoj upravi predoči koliko šta košta. Stvar je politike i vaganja nosioca vlasti kako će se prema tome postaviti. Daću vam primer; stav JP-a “Direkcija“, što se tiče montažnih garaža, bio je da 1500 dinara na mesečnom nivou. To nije značajna cifra. Garaža u svakom slučaju ne predstavlja socijalnu kategoriju. Smanjivanjem cene garaža opštinski budžet je oštećen za nekih 15 miliona dinara. Mi smo dužni da predočimo šta to znači, smanjenjem cena smanjuje se budžet, a to znači manje trotoara, manje ulica, manje rasvete ili nečeg drugog. Često se napominje da se u naseljenim mestima ne naplaćuje taksa za korišćenje gradsko-građevinskog zemljišta i zato manje sredstava odlazi u sela. Zašto “Direkcija“ ne počne da naplaćuje? Za južna sela se može upotrebiti princip kao u gradu, preko računa za vodu? - Svi građani ove zemlje dužni su da plaćaju naknadu za korišćenje zemljišta. Ta naknada je minimalna, na primer za stan od 70m2 u Pančevu, gde je veća tarifa, plaća se između 40-45 dinara mesečno. Znači u selima bi se plaćalo oko 350-400 dinara, u zavisnosti od veličine zemljišta, na godišnjem nivou. Pomenuli ste južna sela, severna sela, mislim da nije u redu da se na različite načine tretiraju naseljena mesta. Nećemo više da se delimo. Uradili smo analize, čak smo probali da u Glogonju i Dolovu tri meseca naplaćujemo. Time smo pokazali da je veći trošak slanja rešenja i priznanica nego što je bila naplata. Ne možemo za to da tužimo, jer bi to tek bio veliki trošak. Odakle “Direkcija“ da plaća te troškove, od naknade za korišćenje zemljišta? A naseljena mesta će želeti da im se taj minimalni novac od naknade u punom iznosu vrati i to sa punim pravom. Predlagali smo da obavezu naplate naknade za korišćenje gradsko-građevinskog zemljišta preuzmu javno-komunalna preduzeća u naseljenim mestima. Pre svega zato što su oni na terenu i poznaju svoje sugrađane, ne verujem da bi neko odbio da, kada mu dođe inkasant, plati 20-30 dinara. Vi naplaćujte i nek ceo iznos ostane vama. Doneta je skupštinska odluka i ove godine će se raditi kompletna rekonstrukcija rasvete u naseljenim mestima. Kada će započeti radovi? - Očekujemo da se usvoji finansijski plan i program “Direkcije“, verovatno početkom maja meseca. Ugovori su spremni, samo očekujemo da se usvoji plan, kako bi se kompletna procedura ispoštovala. Da bi se zaključio ugovor moramo se pozvati na usvojen Finansijski plan i Program za tekuću godinu. Očekujem da će se početkom juna krenuti sa radovima. Zna li se kojim rasporedom će se raditi? - Redosled sela ćemo izvlačiti iz šešira. Ali sva sela će se strpeti, rok za završetak radova je 120 dana. Da li će prvo biti Starčevo, poslednji Banatski Brestovac, nije važno, ne može sve odjednom. Bilo je najave da će se rasveta raditi još prošle godine, zašto nije kada znamo da je ponuda prihvaćena? - Skinuta je sa dnevnog reda tadašnjeg Izvršnog odbora po dosta nejasnim obrazloženjem. Kompletan posao je završen u avgustu 2004. godine i tada se našlo na dnevnom redu Izvršnog odbora, koji je Skupštini poslao zaključak da prihvata to. Skupština tada nije o tome odlučivala, smatrali su da je to nečija predizborna kampznja. Tvrdim da to nije bila ničja predizborna kampanja, samo se zakomplikovalo i našlo u žiži interesovanja. Prilikom donošenja odluke o kapitalnim investicijama u Skupštini je bilo različitog mišljenja. Nadležni sekretarijati i predsednik Oopštine nisu dali pozitivno mišljenje. Zašto? - Mislim da nesporazuma ne bi tralo da bude, da su u pitanju samo nečije povređene sujete. “Direkcija“, onakva kakva je sada, daleko je otišla ispred Opštinske uprave. Sekretarijati su dali negativno mišljenje, ali ja ću vam pokazati da su sekretarijati dali i pozitivno mišljenje. Imam iste potpisnike sa pozitivnim mišljenjem i negativnim. Imamo mišljenja i nadležnog ministarstva da to može. Sve što kažem o tome postoji pisani dokument u mojoj kancelariji. Izgleda da sekretarijati daju mišljenje po narudžbini u zavisnosti ko sedi u Opštini. Ukoliko ne piše nešto striktno u zakonu, ukoliko je stvar tumačenja, stav ove kuće je - hajde da tumačimo kako može; stav Opštinske uprave je - hajde da tumačimo kako ne može. U Zakonu o javnim nabavkama piše da se investicija koja traje više godina proglašava kapitalnom i o tome se donosi odluka. Nijedan zakon nije definisao šta je to kapitalna investicija. Za investiciju koja traje više godina potrebno je usvojiti investicioni program koji proizilazi iz plana razvoja. Plan razvoja i investicioni program donosi naručilac poslova. Naručilac poslova je JP “Direkcija“, po zakonu plan razvoja bi trebalo mi da donesemo. Ali po Zakonu o lokalnoj samoupravi plan razvoja donosi osnivač. Niko nije osporavao svrsishodnost nijedne investicije, rekonstrukcija ulične rasvete u naseljenim mestima i izgradnja kanalizacije u Vojlovici. Niko nije osporavao da je postupak javne nabavke kompletno sproveden. Osporavano je samo da li imamo plan razvoja ili ne. Da li to znači da ova opština pet, deset godina neće raditi ništa od kapitnog značaja zato što nema plan razvoja? Pa da li je to toliko bitno? Šta podrazumeva rekonstrukcija rasvete i koliko košta po komadu? - Postoje razne priče o ceni, ide do toga da je jedna sijalica plaćena 12.000 dinara. Materijal, koji podrazumeva svetiljku, liru, sijalicu, ožičenje i sitan materijal, iznosi 7.400 dinara. Rad na skidanju stare i postavljanju nove svetiljke iznosi 1.722 dinara. Trenutno, uglavnom na svakoj drugoj banderi imate svetiljku. Stare svetiljke sa centralnih pravaca će se skinuti i njima će se popuniti prazna mesta na periferiji. A na centralnim pravcima će se na svakoj banderi postaviti kompletno nova rasveta. Periferija će biti mnogo bolje osvetljena, dobićete duplo veći broj svetiljki . U tu sumu od ukpno 9.100 dinara ulazi kompletan rad i materijal, uključujući i troškove uključenja i isključenja i slično. Hoće li radovi na rekonstrukciji ulične rasvete uticati na normalan život stanovnika? - Da, u jednom delu remetiće normalni život građana. Radovi će iziskivati da se pojedini potezi isključe sa električne mreže. Neće biti sedenja majstora pored bandera dok vi nemate struju. Sav materijal će biti pripremljen u radionici, a na licu mesta će se samo montirati. Isključenja će biti sa najavom, gledaćemo da to bude u primerenim periodima. Kada će započeti rekonstrukcija dela puta od Starčeva do rekonstruisanog dela iza Nadela i da li ti radovi obuhvataju i rekonstrukciju mosta preko Nadela? - Očekujem da će radovi započeti krajem avgusta. Obezbeđena su sredstva za rekonstrukciju tog dela puta bez mosta. Pokušaćemo da sa Republičkom direkcijom za puteve ugovorimo sufinansiranje mosta na Nadelu. Preti zatvaranje za saobraćaj, jer je most u kritičnom stanju. Projekat sanacije mosta je u završnoj fazi izrade, tako da ćemo krajem maja imati završen projekat sanacije mosta i tačnu predračunsku vrednost, mi procenjujemo da bi trebalo nege između 50-60 miliona dinara za te radove. Put je lokalnog karaktera i nije u nadležnosti Republičke direkcije, ali s obzirom da su tamo određeni ljudi na određenim mestima, logično je očekivati sredstva. Možete li nam reći nešto o planu izgradnje obilaznice kroz Starčevo, koliko je to realno i kada se može očekivati? Da li je obilaznica vezana za izgradnju obilaznice oko Beograda? - Za sada i u izvesnom narednom periodu nema od toga ništa. Nerešeni su pre svega imovinsko-pravni odnosi koji su jako kompliovani i nerešeni su urbanistički odnosi. Planska dokumentacija nije rešena pre svega zato što se usaglašavaju prostorni planovi grada Beograda i Opštine Pančevo. Definitivno se čeka kuda će proći obilaznica oko Beograda. Ova kuća je insistirala da se ide na Vinču i da obilaznica oko Beograda obuhvati i obilaznicu oko Pančeva, odnosno da put prođe između Starčeva i Rafinerije. Na tu obilaznicu bi trebalo da se projektuje obilaznica oko Starčeva. Regulacioni plan za naselje Deteline u Starčevu je gotov, šta se radi dalje po tom pitanju? - Regulacioni plan je gotov, sad nam predstoji preparcelacija, odnosno izdvajanje parcela samo za javne površine, odnosno za saobraćajnice. Te javne površine će ići po principu eksproprijacije, znači nema hoćete-nećete da prodate, morate. Ova preparcelacija jeste u nadležnosti lokane samouprave. Sve ostalo nije u nadležnosti lokalne samouprave. Zemljište je u prometu, za stambenu izgradnju nema principa eksproprijacije. Pravo korišćenja tog zemljišta imaju fizička lica, DPP “Vojvodina“, a Opština Pančevo ima pravo na oko 3 hektara, zašto ne ustupi to zemljište? - To nije jedinstvena parcela, ne možete navedeno zemljište ustupati pre nego što napravite, bar na papiru, mogućnost da gradite put i dovlačite kompletnu infrastrukturu. Kada se odvoje sredstva za projekat preparcelacije i za geodetsko-katastarska snimanja možemo da radimo na tome. Starčevo je pomalo ljubomorno na Vojlovicu. Postoji li mogućnost da uz vašu pomoć, a po ugledu na Vojlovicu, i Starčevo dobije odluku o kapitalnoj investiciji fekalne kanalizacije, s obzirom da je projektna dokumentacija gotova? - Ja više neću biti na usluzi ne Starčevu ili Vojlovici već bilo kom delu grada, zato što je sve to pogrešno protumačeno. Protumačeno je da je to investicija “Direkcije“, odnosno investicija Zorana Mioča. Ne vidim razloga da kanalizacija u Vojlovici bude moja investicija. Vojlovica je definitivno jedno od najugroženijih naselja što se tiče podzemnih voda, zemljište je prezasićeno fekalijama. U Vojlovici više nije bo mesta trpljenja nepostojanja fekalne kanalizacije. Prema tome “Direkcija“ je napravila prioritete, ne prema simpatijama, već po tome kakvo je stanje na terenu. Ova kancelarija više neće pomagati prilikom donošenja odluka o kapitalnim investicijama. Imate Opštinsku upravu, ona će verovatno reći da to nije kapitalna investicija, jer ovoj opštini ništa ne nedostaje. Tražiće vam da donesete plan razvoja, kada to uradite tražiće vam neki papir malo bleđi od žutog, kad to donesete tražiće vam roze papir i tako dalje. Imate li poruku za Starčevce, sa obzirom da idemo u susret radovima? - Da imaju malo strpljenja i malo razumevanja. Mi nismo najbolji, nismo savršeni, ali kada kritikuju neka pogledaju koliko su lošeg oni uradili. Probudite se, pogledajte da li je neko nešto dobro uradio. Najlakše je kritikovati i u svemu što je neko uradio nalaziti zamerke. Daniela Birak
JOSIP JOŠKA BROZ, TITOV UNUK: Sećanja sa nostalgijom Sud istorije još uvek nije jasan - da li je u Titovo vreme bilo bolje? O tome, i o nekim aktuelnim temama, za SN govori Joška Broz, Titov unuk i jedan od lidera Ekološke stranke zelenih
Starčevci su prošlog meseca imali jedinstvenu priliku da se podsete Josipa Broza tita. Na tribini pod nazivom ”Tito kao istorijska ličnost”, Titov unuk Josip Joška Broz je govorio o detaljima iz života svog dede i odgovarao na brojna pitanja zainteresovane publike, u dobro posećenom Kreativnom kulturnom klubu. Ekskluzivno za ”Starčevačke novine”, Broz je dao odgovore i na neka, danas aktuelna pitanja.
Da li ste ikada imali probleme zbog porekla, naročito u vrame bujanja nacionalizma? - Ne, nacionalizam je proizvod određenih ljudi koji pokušavaju da dobiju na političkoj sceni, a zapravo, pozadina je samo ekonomska, nikako patriotska. Smatram da sam ja daleko veći Srbin, nego oni koji se tako predstavljaju. Ja sam ovde rođen, ovde odrastao i nikada ne bih ovu zemlju zamenio drugom državom, ali sam prvenstveno Jugosloven. Danas svi pričaju lepo o tom vremenu, a onda izađu na televiziju, ispričaju nekakve bljuvotine, vrate se i ponovo nastave isti razgovor. To smo mi. Zašto se nacionalizam probudio nakon Titove smrti? - Pa, zato sto ga je inicirao zapad. Zapadu smeta jedna zemlja koja je imala onoliki ugled u svetu, a zvala se Jugoslavija; koja je osnivač svega sto je pozitivno u svetu. Mislim da ste primetili, da su po raspadu SFRJ, Ujedinjene nacije postale američka služba. U ono vreme, to nije moglo da se desi. Sve međunarodne organizacije, morale su da budu pod američkom kontrolom da bi moglo da se vlada svetom. To se danas i radi. Ovo je bilo veoma pogodno tlo. Kod nas se ljudi prodaju za male pare, a to se i pokazalo. Ne znam odakle nekom posle šest meseci radnog staža million evra? Ja radim četrdeset godina, dvadeset sati dnevno da prehranim porodicu. O stvaranju muslimanske nacije u Bosni i podeli Srbije na pokrajine, danas se govori kao Titovoj zlonamernosti prema srpskom narodu. Ima li u tome istine? - Tito je, pre svega bio Jugosloven. Da je razmišljao o nacijama, ne bi Vojvodinu naselio Srbima, nego Hrvatima. Sada pokušavaju sve da mu pripišu. Problem odvajanja Vojvodine je početak mešanja određenih struktura. Na funkcijama, u državi, prestali su da budu ljudi u koje je on imao puno poverenje; sa kojima je ratovao, koji su iz rata izašli kao stariji ljudi i koji su sedamdesetih godina počeli da umiru. Dolaskom tzv. novih, posleratnih komunista, stvorene su strukture koje su bile povoljne da uzmu učešće u radu stranih obaveštajnih službi. Tako se desio Ustav iz 1974. koji on nije potpisao. Rekao mi je u LJubljani da je njegova najveća greška što je to dozvolio jer je to početak raspada Jugoslavije, ali on tu ništa nije mogao. Taj lobi, bio je toliko jak i ti ljudi su i danas na vlasti, samo pod drugim barjakom. Demokratija je često upotrebljivan termin u našem društvu. Da li je postojala za vreme Titove vlasti? - U svakom slučaju. Mi smo jedino tada bili demokratska zemlja. Vi ste mogli da idete u crkvu, u inostranstvo, da birate šta ćete da radite, gde ćete da se lečite, koju školu ćete da učite. Niko nije mogao da vas sputava ni sa novčane strane. Naprotiv, država je čak i pomagala. Bilo koji bunt ili pokušaj svrgavanja s vlasti, unutar ove zemlje, rešen je mirnim putem, bez vojske. Prisetimo se MASPOK - a u Hrvatskoj, problema u Sloveniji, studentskih protesta 1968., problema na Kosovu... Danas se svi ti problemi rešavaju vojskom i mi samo pišemo o kriminalu, a ne pišemo da nemamo šta da jedemo. Evo, uvozimo meso staro pedeset godina, sredina nam je zatrovana, natalitet nam je u minusu. Nastavimo li ovako, za 38 godina Srbije neće biti. Za jedan mesec, propada jedan mali grad u Srbiji. Kosovo je najteža tema i naša, najbolnija tačka. Jedan deo naroda govori o “Lekinom nezavršenom poslu“. Mislite li da je Tito s razlogom smenio Rankovića? - Ranković je proizvod određenih nameštaljki unutar ove zemlje. Ja to vrlo dobro znam. On je to morao da uradi na određeni način, da se ne konfrontira sa državnim vrhom, a svestan da je u stvari sve podmetnuto. Ranković je optužen da je prisluškivao Tita, da je pokušao da ga zameni, a to je uradio po preporuci određenih struktura iz Hrvatske, konkretno, po nalogu i savetima Steve Krajačića. Ti uređaji su ostali i posle Rankovićeve smene, ali pod parolom da je to za starog čoveka. To je, zapravo i bio Rankovićev osnovni cilj; da mu obezbedi jedan deo objekta, ako se nešto desi, mogli bi brzo da reaguju. Oni su bili kumovi i obojici je taj razlaz jako teško pao, ali se nije moglo drugačije. Mislim da on nije pao zbog Kosova, već zato što je nekome odgovaralo da se on smeni. Mislite li da je sve ono što je činio, bilo ispravno? - Pravu istinu ja mogu da čitam u novinama i to treba istorija da pokaže, ali mislim da ni u jednom trenutku nije pokušao da uradi ništa protiv društvenog uređenja ove zemlje, pa ni protiv Tita. Prema tome, sve što je uradio, uradio je zato što je smatrao da tako treba. Mnogima je smetao kao stub očuvanja bezbednosti ove zemlje. Znači, trebalo je skinuti jednog čoveka da bi stubići preuzeli ulogu i napravili sve što se kasnije i desilo. Pripadnici pokreta Draže Mihailovića, kako stvari stoje, biće ravnopravni sa učesnicima NOB - a. Izglasan je zakon koji ih sada izjednačava. Koliko je to bilo neophodno u ovim okolnostima? - Ne postoje ni jedni, ni drugi; nisu živi. To je farsa koja je trebala da zavadi narod. Međutim, parlament je bio pametan, pa je to izglasao bez diskusije. Nema kome da se da, niti ko može da dobije jer je to samo farsa. To su pokušaji da se u narod unese svađa i da bi se odvojili od stvarnih problema. Ako se narod seti da nemamo šta da jedemo, da uvozimo hranu, a bili smo zemlja koja je najviše izvozila hrane, onda kuku onome ko je do svega, ovoga doveo. Ja mislim da će motika biti mala za sve one koje treba da zadesi. Vi ste bili na otvaranju Rafinerije nafte u Pančevu. Kakve utiske nosite iz tog vremena i kako gledate na sve ekološke probleme koji su u međuvremenu nastali? - Tada je to bilo i pravo vreme i prava Rafinerija. Tada se vodilo računa i o ekološkim uslovima, znalo se kakvi filteri moraju da postoje. Kasnije je to, u cilju bogaćenja, sve uništeno. Mi znamo da je bombardovanje uništilo Rafineriju, da je sve posle toga i ovde i u Novom Sadu veštački, samo da se održi nešto što nekome treba da se proda za velike pare, gde će neko dobro da zaradi. Nikoga više ne interesuje radnik; treba otpustiti pola radnika; organizuju se štrajkovi kao u JAT-u. Organizovaće se i u Rafinerijama, da bi se prodale, tako i u EPS-u, železnici... To je jedna grupa koja ima pare, a sve se vrti oko istih ljudi danas i to je žalosno. Vaša stranka se zove Ekološka stranka zelenih. Koliki je njen potencijal i kakav uticaj ima? - Mi smo ujedinjeni u maju prošle godine. Tad smo i konstituisali stranku. NJoj je priključeno mnogo pokreta. Sada idemo po Srbiji i otvaramo nove odbore. Mislim da je to stranka koja ima veliki odziv. Ima li otpora prema vama na političkoj sceni? - Otpora ima; mi smo sada trn u oku vlasti. Ne bi me čudilo da već sutra u novinama počnete da čitate kako smo Vuk Bojović i ja kriminalci, homoseksualci ... To je prvi način obračuna vlasti sa nekim ko je trn u oku. Na kraju, kako Vam se dopada Starčevo i Kreativni kulturni klub? - Lepo je. Ja nigde ne izbegavam bilo kakve razgovore. Večeras je bilo pitanja koja su ljudi postavljali, a pod nečijim uticajem i ne znaju prave stvari. Meni neko priča da su za vreme Tita namirnice deljene za bonove ... Darko Ješić
DRUŽENJE: Žarko Jovanović, preduzetnik Trgovac od respekta
Jedan od najpoznatijih trgovaca na ovim prostorima slavi svojevrstan jubilej - 15 godina druženja sa Starčevcima. To, možda, i nije neko čudo, ali deset besplatnih aranžmana na crnogorskom primorju za najsrećnije mušterije je, ipak, nešto što se ne sreće često. Bar, kad su samostalne trgovinske radnje u pitanju. Naravno, mnogi već pogađaju da se radi u vlasniku lanca prodavnica “Ceca“ - Žarku Jovanoviću. Žarko Jovanović, poznatiji kao Ceca (povukao je nadimak zbog radnje), rođen je 18. decembra 1961. godine, u Banatskom Brestovcu, gde je proveo svega četiri leta. Ipak, sve značajno u životu, mu je vezano za Starčevo. Tu je i srećno oženjen Stanislavkom, što je rezultiralo ćerkom Svetlanom i sinom Daliborom. Radio je u velikom broju firmi, da bi se trenutno skrasio u staroj Utvi, kao direktor DOO “Zaštita“. Kako je mali Žarko počeo da trguje? - Pa, osim što sam bio dete jedne srednje stojeće porodice mogu da kažem da sam provodio po svemu prosečno detinjstvo. Bio sam veeoma pedantan što je bilo jako važno za moj budući poziv, a vreme sam upražnjavao, kao i ostala deca - dečjim igrama. Jednu je Žarko preferirao više nego ostale! - Fudbal! Obožavao sam ga do ludila! U osnovnoj školi sam igrao za školsku reprezentaciju. Bio sam veliki golmanski talenat. Pamtim gostovanje i bratimljenje sa mestom Nemila kod Zenice u Bosni. Takođe, za nezaborav su takmičenja među razredima. Tako, u osmom razredu, neposredno pred proslavu mature, toliko sam bio uveren u pobedu mog odeljenja da sam se, bez dvoumljenja, opkladio s protivnicima u brijanje glave. Međutim, “izdali“ su me moji saigrači Vuja Šajić i Dragoslav Nikolić Bobek, koji su dozvolili protivnicima da postignu gol, ne bi li palo šišanje. A u to vreme u modi su bile duge kose, pa bi ćela bila prvoklasan blam na maturskoj večeri. I sve je bilo spremno za “spektakl“, ali je Bobek u poslednji čas priznao “prevaru“! Kasnije sam nastupao i za “Borac“ i još neke klubove, a posebno zadovoljstvo mi je bilo braniti za garnizonski tim na odsluženju JNA u Požarevcu 1982/83. Bio sam prva rezerva, ni manje, ni više, nego Ivanu Pudaru, velikom preofesionalcu i dugogodišnjem golmanu splitskog Hajduka. U “Borcu“ sam proveo tri godine, igrajući sa Tomislavom Nikolićem - sadašnjim trenerom, Zoranom Filipovićem i drugima. Tada smo bili strahovito jaki, a entuzijazam mi splašnjava kada je početo sa kupovinom nekih beogradskih igrača pod sumnjivim okolnostima. Tada prestajem da aktivno igram za “Borac“. Dolazi i ženidba... - Buduću suprugu Stanislavku poznavao sam, maltene, celog života, ali do mog odlaska u vojsku nije bilo “delikatnih“ osećanja. Tada se intenzivno dopisujemo, a ja nisam puno oklevao i vrlo brzo sam je zaprosio. I dok se ona premišljala, dobio sam ponudu od komande garnizona da ostanem u aktivnoj službi. Bilo je - ili ona ili Požarevac - i ishod je poznat. Naredne, 1984. godine stupamo u brak, provodimo predivan medeni mesec u Kaštel -Starom kod Splita, i, već, iduće godine na svet dolazi kći Svetlana, a 1987. god. i sin Dalibor. Uporedo traje i trgovačka karijera... - Još pre Armije sam radio u Trgoproduktovoj prodavnici u gradu kod dva tornja u gradu, gde sam puno naučio od poslovođe Ištvana Pesekija, inače Starčevca. Po skidanju sivo-maslinaste uniforme, jedan kraći period provodim, opet u trgoproduktovim radnjama: u Omoljici - prehrana i Brestovcu - robna kuća. Sledeća destinacija je stovarište “Građevinar“ kod stare buvlje pijace. Tamo, posle nepunih godinu dana bivam postavljen za poslovođu i to traje do 1993. godine. Svima znane kobne devedesete... - Grozno razdoblje! Došlo je do pravog kolapsa! Sve manje robe, slabija prodaja, puno obaveza, na posletku i silna “pakovanja“. Pakovanja!? - Neke “kolege“ probale su da me optuže za malverzacije oko nekih butan-boca, odnosno, da sam ih prodao u vidu osnovnih sredstava, a ne kao robu. Na kraju sam morao da se, na sopstveno insistiranje, suočim sa firmom na sudu. Pobedio sam, ali nazad više nisam hteo! Nekoliko godina unazad Žarko počinje, parelelno, sa privatnim biznisom. - Da, 1990. godine, otvaram jednu od prvih privatnih prodavnica u selu.. Mislio sam - tolikima sam pomogao savetima pri otvaranju STR-a, kalkulacijama, aranžiranju robe - pa, što ne bih i ja uplovio u te vode. Uortačio sam se s Draganom Janićem, i u mojoj kući u Sremskoj nikla je STR “Ceca“. Nešto docnije u našoj režiji niče i prodavnica cipela “Kalzao“ u Grobljanskoj ulici. Ubrzo, se Dragan i ja, sporazumno razdružujemo, a meni ostaje radnja u Sremskoj. Tada zakupljujem i prostor bivše poslastičarnice “Malajac“. To su bile zlatne godine? - Išle su mi na ruku mnoge okolnosti, a najviše to, da državne samoposluge nisu radile duže od 18 časova. Moje radno vreme je bilo od 7 do 23 i mogu reći da sam “razbijao“. Pogotovo u večernjim časovima, kada sam bio jedini u selu. Dnevno se obrtao po kamion robe. 1992-u završavam sa zalihama od skoro 400.000 nemačkih maraka. Onda kreće sunovrat, hiper inflacija... Totalno ludo vreme u kome su se samo hohštapleri snalazili. Ja kao stara trgovačka škola, nisam želeo da prekidam obrt sredstava, čekao mere vlade i kao epilog toga godinu 1993. privodim kraju sa katastrofalnim bilansom od “čak“ 35.000 dm, od čega je polovini zaliha istekao rok trajanja. Posle se stvari donekle stabilizuju dolaskom deda Avrama, ali pomenute posledice nikada nisam sanirao. Tih godina kreće i saradnja sa Školom. - Bilo je to 1993. godine, kada sam jednom, slučajno, od ćerke doznao da je užina mizerna i na poziv učitelja Pere Mladenovića, iz potpuno humanitarnih razloga, skoro bez ikakve zarade, počinjem da snabdevam učenike. Tada upoznajem i direktora Mileta Filipovića, s kojim sve vreme imam izuzetan odnos, jer je on tih godina podnosio nadljudsku žrtvu ne bi li deca imala minimum uslova za školovanje. U dobrom sećanju su mi ostali i njegovi naslednici Vesna Đorđević i Dušanka Dačić-Mravik, dok sam sa sadašnjom direktorkom Mirelom Abramović-Đorđievski, imao meni nejasan konflikt, kada je okončano moje snabdevanje Osnovne škole. Stiže poziv i iz “Utve“. - Da, 1998. godine postajem direktor “Utve“, za koju me vežu upečatljiva sećanja. Pogotovo kada je u pitanju 1999. godina i bombardovanje NATO alijanse. Moram, da primetim da je tada bila velika gužva u prodavnicama, kada su ljudi - da li zbog stresa, da li zbog gomilanja zaliha - dobili neobjašivu kupovnu groznicu. Najviše su išle grickalice, suncokret... A tek pivo - uvek je bilo deficitna roba! Dolaze i oktobarske promene 2000. godine. - U tom vrtlogu, ja sam kao simpatizer SPS-a, bio žrtva tzv. kriznog štaba, odnosno grupe 14 neradnika i lezilebovića. Pravda je zadovoljena posle nekoliko godina, kada bivam rehabilitovan i pozvan na sadašnju funkciju. Stižemo i do najnovijeg doba i vremena fiskalnih kasa. - U načelu nemam ništa protiv toga, ali to mi liči na zidanje kuće od krova. Najpre treba dovesti društvo u takav nivo ekonomskih uslova, pa tek onda izricati slične mere. Meni lično je najbliži makedonski recept, gde se fiskalnim kasama samo prati promet, ali se roba ne šifruje kao kod nas. I tako, Žarko i njegova “Ceca“ u julu pune petnaesti rođendan, a najsrećnije mušterije dobiće deset pomenutih, aranžmana za po 4 osobe. Malo li je na ovo vreme! - To nije samo poslovan potez. Želim da me ljudi upamte po nečemu dobrom. Da se moja deca ne stide tate jednog dana. Pre nekoliko godina uradio sam npr. stazu koja je koristila i meni, ali i građanima. Treba ulagati u svoje mesto, u opšte dobro, a samim tim u budućnost nas samih i naših pojmilijih. Družio se Jordan Filipović
Zoran Radojičić: FOLKLOR JE MOJ ŽIVOT!
Ovog puta vam predstavljamo jednu veoma vrednu, odgovornu osobu koja je u svakom trenutku potpuno posvećena onome što radi - Zorana Radoičića.
Koliko dugo se baviš folklorom? - Folklor igram od svoje osme godine, znači oko 32 godine sam u folkloru. Oko dvadeset godina vodim folklor i radio sam sa svim uzrastima. U kojim društvima si igrao? - Folklor sam počeo da igram u Starčevu, tu sam proveo najveći deo svoje igračke karijere. Zatim sam deset godina igrao u folklornom društvu “Stanko Paunović“ i vodio pripremni ansambl. Godine 1989. radio sam 3 meseca u jednom francusko-jugoslovenskom društvu, u gradu Limeju koji je udaljen 40 km od Pariza. Interesantna stvar vezana za to društvo je da su pola društva bili naši doseljenici, a pola Francuzi što dovoljno govori o popularnosti našeg folklora. Poslednjih sedam godina sam u folklornom društvu “Banat“ gde sam i igrač i predsednik. Da li su u planu neki nastupi? - Skoro je bio godišnji koncert i priređen je zaista lep program gde su nastupali deca, prvi ansambl i veterani. Sve to je pratio dobro uvežban orkestar. Reci mi nešto o ponovnom okupljanju veterana? - Ponovno okupljanje je počelo pre mesec dana i za vrlo kratko vreme veterani su nastupali na godišnjem koncertu, a 15. aprila i u Domu sindikata na Smotri veterana Srbije. Možda sve to izgleda malo pretenciozno, ali ništa nije teško kad se radi sa majstorima svog zanata. Pozvao bih i ostale veterane da nam se pridruže. Šta ti je omogućio folklor? - Između ostalog, folklor mi je omogućio da obiđem mnoge zemlje širom Evrope i sveta, sto mi verovatno roditelji ne bi mogli omogućiti s obzirom na vreme u kojem živimo. Bio sam u Holandiji, Nemačkoj, Italiji, Francuskoj, Španiji, Rumuniji, Bugarskoj, a zemlja u kojoj sam imao poslednju turneju je Sirija gde sam se fenomenalno proveo. Da li sviraš neke instrumente? - Sviram frulu tako da me neki moji prijatelji zovu “Frulaš“ i sviram goč, zato što sam igrajući folklor uspeo da razvijem i osećaj za ritam. Koliko još planiraš da vodiš probe? - Probe planiram da vodim sve dok budem ostvarivao dobre rezultate i dok iz moje škole budu izlazili dobri igrači. Kako uspevaš da uskladiš druge obaveze sa folklorom? - Mislim da je ljubav prema folkloru moj život i da je to jače od bilo čega. Poruka Starčevcima? - Bavite se folklorom ili bilo kojim drugim sportom, jer je to jedini način da se sklonite sa ulice i da ne dođete u opasnost tako što ćete se suočiti sa porocima. Smiljana Jeftić
NIJE TEŠKO UČITI I USAVRŠAVATI SE I posao i obrazovanje Vladimir Filipović, magistar poljoprivrede, želi i da doktorira. Pri tome mu ne smeta što je već zasnovao radni odnos i što vremena za učenje i društveni život - nikad nema dovoljno
Sagovornik “Starčevačkih“ u ovom broju je Vladimir Filipović. Vlada je rođen 1974. godine, osnovnu školu završio je u Starčevu, srednju elektrotehničku u Pančevu - smer računari. Posle završene srednje škole upisuje Poljoprivredni fakultet na kome magistrira. Trenutno pohađa doktorske studije na istom fakultetu. Kako izgleda život čoveka koji je čitavo svoje bitisanje usmerio učenju, saznajte sami iz ovog teksta. Šta te ustvari navodi da toliko godina svog života posvetiš učenju? Šta je sa slobodnim vremenom? - Kada sam upisivao Poljoprivredni fakultet mislio sam da ću imati više slobodnog vremena nego što sam ga stvarno imao. Ali, sa druge strane, vezao sam se za glavnu preokupaciju problematike vezane za proizvodnju industrijskog bilja, pre svega korenasto-krtolasto i lekovito bilje. Ako i imam malo slobodnog vremena potrošim ga sa prijateljima ili se informišem u vezi muzičkih dešavanja na klupskoj muzičkoj sceni. Tako sam uspeo da u toku marta “uhvatim“ koncert detroitske avangarde, legendarni “MC5“, a ako se nađe nešto više slobodnog vremena što je retkost, s oduševljenjem “kopam“ po internetu pesme koje sam slušao pre petnestak godina, najčešće iz prvog talasa punk-a i new wawe-a. Vratimo se razgovoru vezanom za struku i kakvi su planovi za dalje? Da li ćeš poput mnogih tvojih vršnjaka napustiti Srbiju, ili ćeš ostati ovde? - Svi planovi koje imam usmereni su za ovde! Nemam nameru da ostatak života provedem u inostranstvu. Trenutno sam zaposlen u “Institutu Tamiš“ u Pančevu koji mi izlazi u susret za dalje usavršavanje. Primera radi, prethodna tri dana sam imao prezentaciju na međunarodnom skupu održanom u Beogradu pod radnim nazivom “Životna sredina i ljudsko zdravlje“ a već sam napomenuo da mi je struka proizvodnja korenasto-krtolastog i lekovitog bilja. Planiram da nastavim sa daljim radom vezanim za problematiku u struci, naravno sa bitisanjem na ovim prostorima u sreći i blagostanju, da stignem do vrhunca karijere - a to je doktorsko zvanje. Starčevcima koji žele ozbiljnije da se bave sobom, želim da iz svog primera poručim da istraju u ostvarenju svojih ciljeva, iako je put do usavršavanja dug i trnovit bitno je stići do cilja. Kako će on izgledati? To kreirajte sami. Goran Milošević
|
E-mail: [email protected] © 2005. Webmaster
|
