IV

ZVONO NEDELJOM

            Nedeljom se u Starčevu drugačije disalo.

            Ne zato što posla nije bilo. U graničarskom mestu posao ne zna za praznik. Stoka je i nedeljom tražila vodu, vatra je morala da gori, deca su umela da ogladne, a zemlja nije postajala lakša zato što je dan Gospodnji.

            Ali je zvono menjalo jutro.

            Kada bi se oglasilo sa crkve Svetog Amadea, zvuk bi krenuo preko niskih krovova, preko dvorišta i dima koji se dizao iz kuća, pa dalje ka ravnici. Nije bilo veliko kao zvona u varošima, niti duboko kao ona o kojima su stari pričali, ali je u Starčevu bilo dovoljno.

            Dovoljno da čovek podigne glavu.

            Dovoljno da žena na trenutak spusti posao.

            Dovoljno da dete zaćuti i oslušne.

            Pavle je tog jutra stajao pred kućom i slušao.

            - Opet gledaš kao da će zvono sići sa kule - reče Živa, prolazeći pored ograde.

            - Slušam.

            - Zvono se ne gleda, nego sluša. Bar to znaš.

            Pavle se nasmeši, ali ne odgovori.

            Nikola je izašao iz dvorišta, zakopčavajući prsluk.

            - Idemo - reče.

            U sokaku se već kretao svet.

            Neko ka crkvi, neko do suseda, neko samo da čuje šta se govori. U malom naselju nije svaki čovek išao istim putem, ali se nedeljom znalo da će se pre ili kasnije svi sresti.

            Marija je ostala još trenutak na pragu.

            - Ne zadržavajte se dugo - reče.

            Živa se odmah okrenu.

            - To nikad nije do nas, Marija. To je do vesti.

            - Onda nemojte slušati svaku.

            - E, kad bismo znali koja je koja, ne bi nam trebale krčme.

            Krčma nije bila velika.

            Niska kuća sa krovom od trske, nabojem ispucalim od vlage i vetra, vratima koja su škripala i klupama izglačanim od ljudi. Unutra se osećao dim, vino, drvo, mokra zemlja na opancima i onaj težak miris mesta u kom se mnogo sluša, a malo zaboravlja.

            Posle službe ljudi su polako svraćali.

            Niko nije odmah govorio o onome zbog čega je došao. Prvo se pitalo za stoku, za kišu, za put, za nekoga ko je bolestan, za cenu soli, za kola koja su prošla ka Pančevu.

            Pavle je sedeo uz Nikolu i gledao lica.

            Već je znao ko se smeje pre nego što kaže ozbiljnu stvar, ko ćuti dok ne popije prvi gutljaj, a ko uvek gleda u vrata kao da će se baš odande pojaviti vest.

            Tog dana pojavio se čovek iz Pančeva.

            Nije bio nepoznat, ali nije bio ni iz njihovog sokaka. Imao je prašinu na čizmama i govorio je tiše nego što ljudi govore kad donose običnu robu.

            - Preko se nešto pomera - reče.

            U krčmi se za trenutak smiri žamor.

            Živa spusti čašu.

            - Šta znači “nešto“?

            Čovek slegnu ramenima.

            - LJudi. Konji. Ne znam. Video sam one koji su videli.

            - To ti je najgora vrsta vesti - reče Sava Pomoriški iz ugla.

            - Kad vidi onaj koji nije video.

            Nekoliko ljudi se nasmeja, ali kratko.

            Nikola nije govorio. Samo je gledao čoveka iz Pančeva.

            - Jesu li iz komande nešto rekli? - upita.

            - Još ne. Ali se priča da će biti više straža.

            Na to se više niko nije smejao.

            Pavle je gledao oca.

            Do tog časa nedelja mu je mirisala na hleb, čistu košulju, zvono, dim i krčmu. Odjednom je u sve to ušla reč koja je promenila boju jutra.

            Turci.

            Nije je niko izgovorio glasno odmah. Ali je bila tu: u načinu na koji su ljudi ćutali, u pogledu koji je Nikola spustio na sto, u čvrsto stisnutim usnama Johana Vajsa, u Savinom prstu koji je polako kružio po ivici čaše.

            Živa prvi prekide tišinu.

            - E, dobro. Ako će biti više straža, biće manje sna.

            - Bolje manje sna nego manje glava - reče Sava.

            Čovek iz Pančeva otpi gutljaj.

            - Ne kažem da će išta biti. Samo kažem šta se priča.

            Sava ga pogleda ispod gustih obrva.

            - Dobro je dok o Turcima slušaš u krčmi.

            Pavle zapamti tu rečenicu.

            Nije znao zašto mu je prošla kroz grudi kao hladan vazduh.

            Kada su kasnije izašli napolje, sunce je bilo visoko, a sokak običan kao i pre. Deca su trčala, žena je nosila vodu, jedan pas je lajao na kola koja nisu ni gledala u njega. Zvono se više nije čulo.

            Ali Pavlu se činilo da je njegov zvuk ostao negde iznad kuća, kao tanka nit koja drži dan da se ne raspadne.

            Nikola i Johan Vajs išli su ispred njega.

            - Ako bude dodatnih straža, javiće - reče Živa.

            - Javiće - odgovori Nikola.

            - A ako ne jave na vreme?

            Nikola ga ćutke samo pogleda.

            Pavle je koračao za njima, sve tiši.

            Kod kuće ih je Marija čekala na pragu.

            - Doneli ste vesti? - upita.

            Johan podiže ruke.

            - Nismo mi. Vesti su same došle.

            Marija pogleda Nikolu. Dovoljno dugo da Pavle shvati kako odrasli ponekad razgovaraju i bez reči.

            Kasnije, kad je dan počeo da se smiruje, Pavle je stajao u dvorištu i gledao pušku okačenu visoko, daleko od dečjih ruku, ali dovoljno blizu očevim.

            - Tata - reče tiho.

            Nikola je vezivao uže oko snopa trske.

            - Šta je?

            - Hoće li doći?

            Nikola ne podiže odmah glavu.

            - Ne znam.

            Pavle je očekivao neki drugi odgovor. Možda “neće“, možda “ne brini“, možda nešto što odrasli kažu kad hoće da dete mirno spava.

            Ali Nikola nije rekao ništa takvo.

            Samo: ne znam.

            Sava Pomoriški, koji je prolazio sokakom i čuo pitanje, zastade kraj ograde.

            - Zato se puška čuva da ne zarđa - reče.

            Predveče se zvono ponovo oglasilo.

            NJegov zvuk prešao je preko kuća, preko krčme, preko dvorišta u kojima su ljudi sklanjali alat, preko mesta gde su deca još pokušavala da ukradu malo dana od noći.

            Pavle ga je slušao drugačije nego jutros. Sada je znao da zvono ne govori samo da je nedelja.

(nastaviće se)

Petar Andrejić