Kroz ovu rubriku, u devet nastavaka, vratićemo se dva i po veka u prošlost i pokušati da dočaramo kako je izgledao svakodnevni život tadašnjih Starčevaca. Likovi i dijalozi su književna rekonstrukcija, ali su istorijske okolnosti, način života i duh vremena zasnovani na poznatim istorijskim izvorima.

II

KUĆA OD ZEMLJE I TRSKE

            Proleće 1771. godine polako je osvajalo banatsku ravnicu. Poslednji tragovi zime nestali su sa polja, a zemlja, natopljena kišama i snegom, mirisala je snažno i teško.

            Nadel je mirno tekao svojim koritom, a vetar je sa njegovih obala nosio svežinu do starčevačkih sokaka.

            Nikola Vuković stajao je na svom placu i posmatrao četiri drvena koca pobodena u zemlju. To je njegova buduća kuća. Ništa više od nekoliko obeleženih uglova na komadu ravnice. A ipak, u mislima je već video zidove, krov i dim koji će se jednog dana dizati iznad ognjišta.

            Pored njega je stajao Pavle.

            - Oče, je li ovde biti naša soba?

            - Biće.

            - A gde će biti peć?

            - U sredini kuće. Da greje sve.

            Dečak je klimnuo glavom kao da proverava važan plan. U tom trenutku začu se škripa točkova. Sokakom je dolazio komšija Živa sa dvojicom sinova.

            - Dobro jutro, domaćine! - viknu već izdaleka.

            - Dobro došao.

            Za njima se pojavio i stari Sava. Od Pomoriških, Đurišića. Na ramenu je nosio lopatu, a na licu onaj mirni izraz čoveka koji je u životu podigao više kuća nego što može da prebroji.

            - Danas pravimo palatu? - dobaci.

            - Ako Bog da.

            - Ako ne bude palata, biće barem kuća. I to je dovoljno.

            Nedugo zatim stigao je još jedan čovek. Bio je visok, koščat, svetlih brkova i plavih očiju. Nosio je uredno zakopčan prsluk i šešir koji nije skidao ni dok je radio. To je bio Johan Vajs. U Starčevo je došao nekoliko godina ranije i već je važio za jednog od najvrednijih domaćina u tom delu sela.

            - Dobro jutro, komšija Nikola - reče pružajući ruku.

            - Dobro jutro, komšija Johane.

            Johan pogleda plac. Zatim vetar. Pa sunce. Pa ponovo plac.

            - Dobro mesto.

            - Kako znaš?

            - Vetar ne udara pravo u vrata.

            Živa se nasmeja.

            - Samo ti razgovaraj sa vetrom.

            - Neko mora - mirno odgovori Johan. - On je ovde najuporniji komšija.

            Svi se nasmejaše.                 

Tako je počela moba.  

žUbrzo se dvorište ispunilo ljudima. Neko je kopao temelje. Neko donosio vodu. Neko postavljao drvene nosače. Žene su iznosile hleb, sir i luk, a deca trčala uporno oko odraslih kao vrapčići.

            Najvažniji posao bio je priprema naboja. U velikoj jami mešali su zemlju, vodu i iseckanu slamu. Muškarci su bosim nogama gazili smesu dok nije postala gusta i lepljiva.

            Pavle je sve to posmatrao širom otvorenih očiju.

            - Zar će kuća biti od blata?

            - I od znoja - reče Sava.

            - I od strpljenja - doda Živa.

            - I od dobrih komšija - nadoveza se Johan.

            Starac klimnu glavom.

            - To je najvažniji materijal.

            Do podneva su prvi zidovi već počeli da se naziru. Nikola je osećao kako mu raste samopouzdanje. Svaki novi red naboja bio je korak bliže domu. Novom domu i novom životu.

            Kada su seli da ručaju, Sava je dugo posmatrao gradilište.

            - Kada sam ja pravio kuću, nisam imao ni polovinu ovoliko ljudi.

            - I kako si je završio? - upita Pavle.

            - Polako.

            - Koliko dugo?

            - Onoliko koliko je trebalo.

            Johan se nasmeši.

            - To nije odgovor.

            - Jeste - odgovori Sava. - Mlad čovek uvek pita koliko traje posao. Star čovek zna da je važno samo da bude završen.

            Posle ručka nastavili su sa radom. Zidovi su polako rasli. Nikola je želeo veći prozor na prednjoj strani kuće.

            - Ovde - reče pokazujući.

            Sava odmahnu glavom.

            - Prevelik.

            - Zašto?

            - Jer će ti zimi biti hladno.

            - Ali biće više svetla.

            - Svetlo ne loži vatru.

            Johan se umeša.

            - Sava je u pravu.

            - I ti?

            - I ja sam hteo veliki prozor. Prve zime sam ga proklinjao svaki dan.

            To je rešilo raspravu. Prozor je ostao manji.            

           Kako je dan odmicao, kuća je dobijala oblik. Više nije bila samo zamisao. Postajala je stvarnost.

            Predveče je Nikola stajao unutar buduće glavne sobe. Još nije bilo krova. Iznad njega bilo je nebo. Ali zidovi su već obeležavali prostor koji će postati dom. Po prvi put je mogao da zamisli budućnost.

            Te noći nad Starčevom su se nadvili oblaci. Vetar je jačao iz časa u čas. Kiša je počela posle ponoći. Udarajući po zemlji, pretvarala je sokak u blato. Nikola gotovo nije sklopio oči.

            U zoru je požurio do gradilišta. Srce mu je potonulo. Jedan ugao kuće bio se urušio. Vlaga je omekšala naboj i deo zida se raspao.

            Stajao je nemo posmatrajući štetu. Toliko rada. Toliko truda. A sve je izgledalo kao da je nestalo u jednoj noći.

            - Ne gledaj tako.

            Glas je pripadao Savi. Starac je već stajao iza njega.

            - Kako da ne gledam?

            - Lepo.

            - Srušio se.

            Sava se sagnu, uze malo vlažne zemlje i protrlja je među prstima.

            - Dobro je.

            - Kako dobro?

            - Bolje sada nego kasnije.

            Ubrzo su stigli Živa i Johan. Majstor Johan je pogledao štetu i kratko rekao:

            - Danas pravimo jači zid.

            Niko nije žalio. Niko nije kukao. Jednostavno su počeli iz početka. Do večeri je ugao kuće bio ponovo podignut. Sada čvršći nego ranije.

            Nedelje su prolazile. Zidovi su se sušili. Postavljene su grede. Onda je došao red na krov. Trska je dopremljena sa obala okolnih voda. Svežnjevi su pažljivo ređani jedan preko drugog. Johan je dva puta silazio sa merdevina da popravi već postavljene vezove.

            - Niko to neće videti - reče Živa.

            - Kiša će videti - odgovori Johan.

            Kada je poslednji svežanj postavljen, Johan se odmaknu nekoliko koraka. Posmatrao je krov. Jednom. Pa drugi put. Onda klimnu glavom.

            - E, sad je dobro.

            Te večeri Nikola je prvi put zatvorio vrata svoje kuće. Krov je još mirisao na svežu trsku, a zidovi nisu bili sasvim suvi. Unutra nije bilo mnogo. Sto, klupa, kovčeg, nekoliko posuda, zemljani pod. I sveća koja je bacala svetlost po svežim zidovima. Ali kuća je bila njegova.

            Marija je isekla hleb. Deca su sedela za stolom. Napolju je vetar šuštao kroz trsku.

            - Oče - javi se Pavle.

            - Šta je?

            - Je li sada gotova?

            Nikola je dugo ćutao. Pogledao je porodicu. Pa zidove. Pa krov. Pa plamen sveće.

            - Nije.

            - Kako nije?

            - Kuća je gotova tek kad u njoj proživiš život i kad je ispuniš sećanjima.

            Napolju je vetar nastavio svoj put preko banatske ravnice. A u maloj kući na kraju starčevačkog sokaka jedna porodica započela je svoje prvo poglavlje.

(nastaviće se)

Petar Andrejić

Moba

Kuće u Banatu tokom DŽVIII veka najčešće su građene od naboja - mešavine zemlje, vode i slame. Krovovi su pokrivani trskom, koja je bila lako dostupna u priobalnim i močvarnim predelima ovog dela Habzburške monarhije. Gradnja kuće bila je nezamisliva bez mobe, oblika zajedničkog rada u kome su učestvovali rođaci, prijatelji i komšije. U graničarskim naseljima, poput Starčeva, gde su ljudi zavisili jedni od drugih, međusobna pomoć bila je jedna od najvažnijih vrednosti zajednice. Tako se gradilo poverenje, prijateljstvo i suživot na ovim trusnim područjima.