Danilo Ivankov je rođen 2012. godine i pahađa lokalnu Osnovnu školu “Vuk Stefanović Karadžić“ u Starčevu.

            Reci nam nešto više o svom detinjstvu i školovanju.

            - U školu idem redovno i trudim se da budem dobar đak. Najviše volim časove fizičkog vaspitanja, naravno, ali se trudim i oko drugih predmeta. Nekada mi je teško da uskladim treninge i učenje, ali, kako se kaže - kada nesto voliš -  sve možeš da postigneš.

            Moje detinjstvo je lepo, puno igre i druženja. Još kao mali sam voleo da trčim i igram se loptom, a odbojku sam posebno zavoleo. Brzo sam se zaljubio u tu igru i sad redovno igram i treniram.

            Kada je počelo interesovanje za sport i odbojku?

            - Odluka da se bavim sportom nije slučajna, već prirodna - mama mi je prenela tu strast. Ona je igrala kada je bila mlada i često me podseća koliko je timski duh i borba na terenu važna u životu. NJena podrška mi mnogo znači i trudim se da budem sve bolji. Na neki način, osećam odgovornost da nastavim ono što je ona započela. Ipak, pored porodice, mnogo mi znači i podrška trenera. Prve odbojkaške korake me je naučio trener Rođa Milošević, a kasnije i moj sadašnji trener Nenad Vulin. On me ohrabruje, veruje u mene i pomaže mi da svakim treningom budem sve bolji.

            Šta je to što je najlepše u ovom sportu?

            - Volim odbojku jer me uči strpljenju, timskom duhu, borbi. I kada gubiš,  moraš da podigneš ruke i kažeš - 'ajmo dalje! A kada pobeđuješ, ne slaviš sam!

Odbojka je više od igre, to je poverenje u drugog.

            Za koju selekciju sada nastupaš?

            - Počeo sam da treniram sa deset godina, tada sam prvi put stao na odbojkaški teren. Nisam znao ni kako se pravilno servira, ali sam osetio da pripadnost postoji tu, na terenu. Bilo je grešaka, plavih kolena i lopti koje su završavale u mreži. Gledao sam mečeve starijih selekcija, navijao do promuklosti, učio pravila, divio im se kako ne odustaju čak i kada je teško.                          Sada sam u pionirskoj grupi OK-a ”Borac”. Ove godine dobio sam poziv od Odbojkaškog saveza Srbije da budem u njihovom kampu za perspektivne mlade odbojkaše u Karatašu. Tamo sam boravio deset dana sa još 11 talentovanih dečaka sa prostora Republike Srbije. Odande nosim sjajna iskustva, znanje i uspomene.

            Koji su planovi za budućnost?

            - Odbojka nije samo hobi, to je deo mene. Zato su moji planovi ozbiljni i puni strasti. Želim da nastavim da treniram, da se usavršavam - da budem brži, precizniji i sigurniji. Sanjam da jednog dana zaigram za ozbiljan klub, možda čak i da nosim dres reprezentacije. Znam da nije lako, ali verujem u rad, upornost i tim.

P. Andrejić